Tag: business news

Iz tog razloga je neophodno što brže proizvodnju električne energije transformisati i promeniti danas predominantan način proizvodnje korišćenjem fosilnih goriva tako što će se u daleko većoj meri koristiti prirodni potencijali koje pružaju obnovljivi izvori energije jer oni kao takvi pružaju održivost u svakom aspektu. Jedan od takvih, obnovljivih izvora energije koji u našoj zemlji ima veliki potencijal za eksploataciju u svrhu proizvodnje električne energije jeste nesumnjivo vetar.

 

Dosadašnje iskustvo sa vetroelektranama, od razvoja preko izgradnje i puštanja u rad do upravljanja i održavanja, pričajući konkretno na primeru vetroparka „Kovačica“, pokazuje da postoje mnogobrojni pozitivni uticaji realizacije ovog projekta, i to sagledavajući ih na različitim nivoima, pa da krenemo redom.

 

Najpre, prvi i primarni pozitivni uticaj vetroparka „Kovačica“ i osnovni razlog za razvoj i izgradnju ovakvog projekta jeste proizvodnja električne energije bez stvaranja nusproizvoda, odnosno štetnih negativnih posledica po okolinu. Dakle, nema zagađenja zemljišta, voda i vazduha, nema narušavanja biodiverziteta, nema buke, nema prinudnog preseljenja lokalnog stanovništva i slične negativne pojave koje često prate realizaciju projekata. Pričajući u brojkama, to znači da, kako se radi o elektrani instalisane snage 104,5 MW ona ima potencijal za proizvodnju oko 250,000 MWh godišnje. Sa aspekta smanjenja štetnih emisija, primera radi, zarad proizvodnje iste količine električne energije u termoelektrani emisija štetnog CO₂ u atmosferu bi iznosila nešto preko 200,000 t. To daje čisti doprinos unapređenju stanja životne sredine i predstavlja pozitivni uticaj na nacinalnom nivou.

 

Kada je reč o pozitivnim uticajima na nacionalnom nivou, treba istaći još jedan bitan aspekt ovakvog projekta a to jeste da na realizaciji, u tehničkom i finansijskom smislu, neminovno učestvuju različite internacionalne kompanije i finansijske institucije pa samim tim uspešnom realizacijom projekta kreira se i bolji rejting zemlje za investicije i stvara bolja poslovna i investiciona klima. Pored toga, na ovaj način u zemlju dolazi i potreban know how što dalje otvara mogućnosti za stvaranje i razvoj potpuno novog sektora domaće privrede, kako u oblasti pružanja usluga tako i u oblasti proizvodnje.

 

Pričajući o uticajima lokalnog karaktera, iako ta odrednica ne mora nužno biti tačna jer lokalni neretko mogu da prerastu i u uticaje šireg delovanja, značajno je napomenuti kako se u ranoj fazi razvoja projekta izrađuje studija o proceni uticaja projekta na životnu sredinu i u sklopu toga sprovode različiti monitorinzi stanja životne sredine i desk-top analize koje omogućavaju na jedan sveobuhvatan način napraviti procenu mogućih uticaja te tako identifikovati potencijalne negativne uticaje i eliminisati ih. U tom smislu, već na početku razvoja projekta može doći do prostornog izmeštanja ili i ukidanja pojedinih pozicija vetrogeneratora i drugih delova infrastrukture time eliminišući mogućnost za nastanak bilo kakvih štetnih uticaja na životnu sredinu, biodiverzitet ili okolna naseljena mesta i njihove stanovnike.

 

Kada je reč o konkretnim pozitivnim uticajima na lokalnom nivou, možemo da se vratimo na brojke. Na osnovu ugovora o saradnji zaključenog između opštine i vlasnika vetroelektrane, svakodobni vlasnik elektrane uplaćuje 2% godišnjeg prihoda u budžet opštine (profit-share), što za opštinu koja je kategorisana kao nerazvijena i čiji godišnji budžet iznosi oko 800 mil. RSD predstavlja značajnu dopunu koja se može iskoristiti na unapređenje infrastrukture i životnih uslova građana u okolnim naseljenim mestima. Pored toga, u lokalni budžet se uplaćuju i pripadajuće takse, naknade i porez koji su po zakonu opredeljeni kao prihodi lokalne samouprave.

 

Prilikom razmatranja finansijskih aspekata, treba imati u vidu i podsticaje lokalnoj zajednici do kojih dolazi plaćanjem naknada vlasnicima poljoprivrednog zemljišta za zauzeće dela parcele za izgradnju infrastrukture a što redovno premašuje tržišne vrednosti poljoprivrednog zemljišta i predstavlja dodatnu vrednost koja se može dalje investirati u kupovinu novog zemljišta i ukrupnjavanja poseda, nabavku nove mehanizacije, ulaganje u sisteme za navodnjavanje i druge mere koje doprinose povećanju produktivnosti poljoprivrednih proizvođača.

 

Još jedna značajna stvar jeste što razvojem ovakvog projekta dolazi i do stvaranja novih radnih mesta. Dok je ova pojava vrlo izražena tokom same izgradnje vetroelektrane, dakle oko nekih 15 meseci, gde se pojavljuje širok spektar angažovanih radnika, i po vrsti i po stepenu osposobljenosti, po 250-300 radnika dnevno angažovanih na različitim poslovima, u toku operativne faze potreban broj angažovanih radnika je manji ali konstantan za naredni duži vremenski period (25 godina i više) i ovde pričamo o brojci od oko 70-80 ljudi angažovanih na svakodnevnim poslovima upravljanja i održavanja. Osim pojedinih specifičnih kadrova, potrebe za radnom snagom se najvećim delom zadovoljavaju na domaćem tržištu rada pri čemu zaposleni radnici-lokalci čine značajan udeo u ovom broju.

 

Naravno, povećan broj i frekventnost angažovane radne snage odražava se nadalje pozitivno na sektor usluga povećavajući promet u ugostiteljstvu, smeštaju, trgovini, transportu i ostalom stvarajući tako još jednu dodatnu vrednost.

 

Kao dodatni benefit od lokalnog značaja jesu nesumnjivo i rekonstruisani atarski putevi koji se nalaze na području vetroelektrane. Sada, umesto zemljanih puteva na području postoji mreža puteva od oko 40 km sa stabilnom podlogom i površinom adekvatnom za transport teške mehanizacije što omogućava povećanje efikasnosti poljoprivredne proizvodnje. Najveći benefit od toga imaju lokalni poljoprivredni proizvođači, iako su rekonstruisani putevi u upotrebi i za druge potrebe lokalnog stanovništva (npr. nekih vidova rekreacije).

 

Do sada pobrojani uticaji kao najočigledniji, uz postojanje i pojedinih drugih vezanih za društveno odgovorno poslovanje, kao što su program podrške lokalnoj zajednici preko novčanih donacija različitim ustanovama i udruženjima i održavanje različitih periodičnih javnih sastanaka i radionica sa lokalnim stanovništvom, nesumnjivo potvrđuju opravdanost razvoja i realizacije jednog ovakvog projekta.

 

I na kraju, ne treba izgubiti iz vida da kada pričamo o vetroelektranama pričamo o relativno novoj tehnologiji koja je u razvoju i da je tehnološki razvoj živa kategorija te je realno očekivati da će se tehnologija vremenom unapređivati stvarajući uslove za još ekonomičniju eksploataciju vetra i širenje opsega pozitivnih uticaja. Ili, rečima istaknutog naučnika koji je svoje prve korake načinio i svoje prve misli sastavio upravo na tom istom banatskom vetru o čijem „kroćenju“ sada pričamo, Mihajla Pupina – „Pronalasci stare i na njih se nadovezuju novi, i kako su to dela stvaralačkog duha smrtnih ljudi, i oni su sami smrtni.”

Fortenova grupa posluje na šest tržišta regije na kojima zapošljava više od 45 000 zaposlenih, ima više od 30 administrativnih sedišta, 29 proizvodnih pogona te preko 2500 prodajnih lokacija i distribucijskih centara u šest jurisdikcija. To podrazumeva različite nivoe regulatornih zahteva, ali i iskustava i znanja u operativnim kompanijama pri usvajanju i sprovođenju pozitivne prakse održivih projekata.

 

Izveštaj o održivosti daje detaljan i potpuni pregled celokupnog operativnog poslovanja Grupe u 2021. te, ujedno, pruža uvid u strategiju i ključne vrednosti, kao i teme iz područja održivosti koje su značajne za Fortenova grupu i njene saradnike, odnosno one u kojima Grupa ima najveći uticaj.

 

MN: Inicijative za zaštitu okoline

 

Među inicijativama i ulaganjima u zelene i društveno odgovorne projekte posebno se ističu oni koji su namenjeni smanjenju karbonskog otiska od ambalaže. Osim inicijative kompanije Jamnica vezane uz smanjenje plastike kojom je na kraju 2021. godine količina plastike smanjena za 51 tonu, a emisija CO2 za 872 tone, svi glavni brendovi pića u Grupi pića Fortenova grupe, uključujući i MgMivelu, uveli su PET ambalažu smanjene težine, što je sve dovelo do smanjenja količine plastike u Grupi pića za 621 tona i ukupne emisije CO2 za oko osam procenata.

 

Prehrambene kompanije Fortenova grupe na tržište neprestano stavljaju nove proizvode, a s nekima od njih ozbiljno su zakoračili u potpuno nove, inovativne kategorije kao što je razvoj prehrambenih proizvoda na bazi biljnih proteina. Tako je u trendu težnja za povećanjem udela biljnih proteina u prehrani koja predstavlja budućnost prehrambene industrije Fortenova grupa, putem saradnje između društava Zvezda, Dijamant i PIK Vrbovec razvila je čitavu liniju proizvoda 100 % biljnog porekla (plant-based), bez ikakvih sastojaka dobijenih od životinja (bez mesa, mleka, jaja ili meda).

 

MN: Mere energetske održivosti ukupnog poslovanja

 

Zbog veličine sistema, potrošnja energije i posledične emisije staklenih gasova u Grupi su značajne. Energija se troši i u uzlaznom i u silaznom delu svih lanaca vrednosti u Grupi, a koriste se različiti oblici energije – i iz obnovljivih i iz neobnovljivih izvora. Većina energije koja se troši u Grupi dolazi od spoljnih dobavljača i odnosi se na električnu i toplotnu energiju (ili paru u Poljoprivredi), ali neke kompanije proizvode i vlastitu energiju za različite potrebe (npr. paru za sušenje proizvoda).

 

Takođe, kompanije sprovode čitav niz aktivnosti koje maksimiziraju samoodrživost u proizvodnji električne energije i smanjuju potrebu za gasom, gorivom i drugim energentima. Na primer, postavljaju se solarni paneli, fluorescentna rasveta je zamenjena LED rasvetom, a smanjeni su energetski intenzitet i emisija gasova staklene bašte u prodavnicama kroz zatvorene frižidere. U poljoprivrednim preduzećima Fortenova grupe sprovode se mere za smanjenje rizika od ekstremnih meteoroloških događaja, uz integraciju upravljanja toplotnom energijom i smanjenje gubitaka toplotne energije, nabavlja se poljoprivredna mehanizacija naprednijih svojstava i manje potrošnje energije, a realizuju se projekti izgradnje fotonaponskih elektrana.

 

Primera radi, u nastojanjima da minimizuje otpad, Dijamant sirovinu koja ostaje u proizvodnji ulja, usmerava u proizvodnju hrane za životinje, đubrivo i biomasu za proizvodnju struje. Konkretno, Dijamant 84 % energije za proizvodnju tehnološke pare dobija iz sopstvenih izvora – sagorevanjem ljuske suncokreta. U planu kompanije je da jedan deo potrošnje električne energije iz tradicionalnih izvora nadomesti kroz ugradnju solarnih panela, a odgovornost prema korišćenju vodenih resursa vidljiva je kroz primenu tri posebna sistema za bolje upravljanje vodama. Takođe, pokrenuta je investicija Fortenova grupe u Dijamantu, vredna 29,3 miliona evra koja osim što će proširiti proizvodne kapacitete kompanije, ujedno će doprineti i smanjenju gramaže plastične ambalaže.

 

MN: Dobrobit zaposlenih i zajednice

 

Razvoj i proizvodnja zdravih proizvoda, podsticanje zdravog ponašanja i promocija blagostanja zaposlenih i zajednice kroz sopstveno poslovanje i poslovanje u lancu snabdevanja trajno su opredeljenje Fortenova grupe, kao i inkluzivnost i obezbeđivanje dostojanstvenih i bezbednih uslova za rad koji će dovesti do stvaranja zdravog privrednog ambijenta, rasta stanovništva i smanjenja nejednakosti. Prošle godine, Fortenova grupa je potpisala Povelju različitosti i prihvatila odgovornost da implementira raznolikost i jednake mogućnosti na radnom mestu u svim svojim kompanijama, svesna činjenice da je različitost jedno od osnovnih sredstava za postizanje inovativnosti i kreativnosti potrebne da se transformišemo u pravcu održivosti.

 

MN: Saradnja s malim lokalnim proizvođačima

 

Direktan uticaj na lokalnu zajednicu Fortenova grupa pre svega ima kao poslodavac, a svaka investicija koja dodatno povećava zaposlenost u bilo kojoj od osnovnih delatnosti Grupe, predstavlja dobrobit za neposredno upravljačko okruženje. Tim više što celokupan geografski prostor regije na kojem kompanija posluje, beleži dugogodišnji trend pada populacije i dodatno se suočava s problemima iseljavanja i migracije radno sposobnog stanovništva.

 

S obzirom na različite delatnosti i regionalnu rasprostranjenost poslovanja, Grupa posluje sa širokim rasponom dobavljača, ukupno s njih više od 29.000. Naime, strateška odrednica regionalne maloprodaje Fortenova grupe je podrška lokalnim dobavljačima kroz snažne saveze i partnerske odnose, pri čemu maloprodajne kompanije na svojim tržištima imaju projekte kroz koje daju posebnu podršku domaćoj, lokalnoj proizvodnji. Time malim dobavljačima osiguravaju ulazak na police u svojim trgovinama, olakšavaju im plasman proizvoda, a istovremeno šire ponudu za svoje kupce.

 

Konkretno, Mercator u Srbiji u liniji „Ukusi moga kraja“ je imao 211 proizvoda, a očekuje se da će ih u 2022. biti  230. Ujedno, linija je nagrađena markom Čuvarkuća 2021, oznaka koja se dobija kroz projekat „Stvoreno u Srbiji“ koji je pokrenula Privredna komora Srbije s ciljem pružanja podrške domaćim proizvodima i proizvođačima, ali i edukacijom potrošača o važnosti njihove kupovine. Oznaka se dodeljuje samo brendovima čija je ukupna proizvodnja koja uključuje sirovine, preradu, rad, pakovanje itd. najmanje 80 % nastala u Srbiji. 

 

Kada je reč o indirektnim uticajima na dobrobit lokalne zajednice, prema obimu i merljivim rezultatima izdvaja se nekoliko dugogodišnjih projekata kompanija Fortenova grupe.

 

Dijamant je kroz kampanju „Prati suncokret“ u Srbiji pokrenuo saradnju sa udruženjima osoba sa daunovim sindromom, a u nastojanjima edukacije i razvoja senzibiliteta javnosti o ovoj temi.

 

Mercator Srbija je jedini maloprodajni lanac u Srbiji koji ima sertifikat Poslodavac prijatelj porodice, kojim se odaje priznanje kompaniji zbog toga što sprovodi niz mera koje značajno utiču na ravnotežu između poslovnog i privatnog života njenih zaposlenih. Osim ostalih pogodnosti koje se odnose na radne uslove i postupan povratak na rad, Mercator svojim zaposlenima ne nudi samo plaćen odmor za prvi dan deteta u osnovnoj školi ili vrtiću, nego i pogodnost da nakon toga još četiri dana rade nepuno radno vreme. Isto tako, očevi imaju pravo na dodatnih pet slobodnih dana, uz one koji su garantovani zakonom, u prva tri meseca nakon rođenja deteta.

 

Mercator Srbija je ujedno razvio i M HUB Talent Program koji je proglašen najboljom talent-inicijativom u Srbiji u kategoriji „Najbolja talent-inicijativa“ 2022. godine. Program je namenjen pripremi talentovanih zaposlenih za uloge koje će preuzeti u budućnosti, putem individualnih i grupnih razvojnih planova kojima je cilj razviti veštine rukovođenja, poslovne i inovacijske veštine. Svaki od 44 učesnika tokom 2021. godine proveo je više od 100 sati na različitim edukacijama, uključujući razvoj veština rešavanja problema, pregovaranja i prodaje te komunikacije povezane sa brendom. Pohađali su i ICT HUB radionice – eksterne radionice o inovacijama.

 

S obzirom da je održivost strateška odrednica našeg poslovanja u budućnosti nameravamo još veći fokus staviti na projekte i procese koji doprinose društvenoj i ekološkoj odgovornosti.

Ostatak ću prepustiti vama kao čitaocima, da na bazi prednosti koje budem nabrojao, sami donesete sud o tome ima li potencijala ili ne.

 

Prema podacima FAO-a, kompletna poljoprivreda emituje na godišnjem nivou oko 10 milijardi tona  CO₂. Od toga, na obradu zemljišta, što je naša tema, otpada negde oko 42% odnosno 4,2 milijarde tona CO₂.

 

Podaci ukazuju da je, globalno gledano, najveći porast od čak 35% u periodu 2000-2022. izazvan u takozvanom „spaljivanju” organske materije u zemljištu, usled visoko intenzivne poljoprivredne proizvodnje i korišćenja mineralnih đubriva.

 

Sa druge strane, ukupna obradiva površina u svetu iznosi 1,38 milijarde hektara. Prostim deljenjem emisije sa površinom dolazimo do podatka da prosečan hektar emituje negde oko 3 tone CO₂ u atmosferu.

 

Postavlja se pitanje, kako možemo smanjiti ovu emisiju, odnosno kako deponovati CO2, to deponovanje dokumentovati a sve to bez ugrožavanja lanca snabdevanja? Odgovor možemo tražiti u konceptu regenerativne poljoprivrede koja bi bila dizajnirana ultralokalno.

 

Šta je regenerativna poljoprivreda?

 

U pitanju je skup tehnika gajenja više biljnih vrsta na parceli uz inteligentnu kontrolu čoveka, koja u potpunosti prati principe koje je postavila priroda.

 

Zbog ograničenosti teksta, elaboriraću 3 ključna principa prirode:

 

Princip 1 – polikultura umesto monokulture

 

U prirodi ne možete naći okruženje gde uspeva samo jedna biljna vrsta. Poznato je da biljke u prirodi rade zajedno, stvarajući takozvanu neuronsku mrežu korenovog sistema, preko kog komuniciraju, prenose nutrijente i bore se protiv bolesti i štetočina. Gajenje jedne biljne vrste na jednoj površini je uveo čovek, što nazivamo gajenjem u monokulturi. Proizvodnja kukuruza, soje, suncokreta, pšenice i ostalih biljaka u monokulturi smatrala je sve ostale biljne vrste direktnim konkurentima gajenoj kulturi, koji su nazvani korovima. Stoga je korove bilo neophodno uništiti, najpre mehaničkim putem, a potom i hemijskim (upotreba pesticida). Princip polikulture podrazmeva, kako je napisano iznad, gajenje više biljnih vrsta istovremeno na parceli, pri čemu svaka biljna vrsta ima svoju ulogu.

 

Na primer, glavni usev je soja, dok su pokrovni usevi raž, grahorica i uljana rotkva. Svaka od ovih pomenutih kultura prirodno vrši određenu funkciju koje pojedinačno nisu krucijalne, ali u koheziji sa drugim biljnim vrstama stvaraju pravi sunđer za deponovanje organskog materijala i zaključavanja CO₂ u zemljišnom profilu. Raž, na primer, održava temperaturu zemljišta konstantnom i potpuno eliminiše korove kao konkurente. Grahorica je sposobna da proizvodi azot potpuno besplatno, dok je uljana rotkva prirodni plug koji razriva zemljište po horizontali i vertikali, omogućavajući da se koren glavnog useva lakše širi.

 

Nasuprot tome, čovek je razvio alate za takozvanu industrijsku ili monokulturnu poljoprivredu. U našem primeru, rekli bi da je plug je zamenio uljanu rotkvu, pesticidi su zamenili raž, dok je azotno đubrivo zamenilo grahoricu. Po trenutnim kalkulacijama, ove tri mere koje je uveo čovek (obrada zemljišta, primena pesticida i djubrenje azotnim đubrivom) po hektaru iziskuju u širokom rasponu investiranje od 400 do 600 eur svake godine.

 

Princip 2 – zemljište uvek mora biti pokriveno biljnim pokrivačem

 

Pravilo koje je u direktnoj vezi sa prvim a podrazmeva da se za brzu izgradnju organskog materijala, povećanje kapaciteta zemljiišta i vezivanja CO₂ da je neophodno da na površini imamo konstantan biljni pokrivač koji štiti tlo od klimatskih faktora, služi izgradnji organskog materijala i generalno novog sloja zemljišta.

 

Princip 3 – minimalno uznemiravanje zemljišta

 

Pravilo koje se nadovezuje na prethodna 2, koje kaže da se obrada zemljišta u regenerativnoj poljoprivredi potpuno ukida, dakle nema nikakve obrade zemljišta. Ovo iz razloga jer obrada zemljišta utiče kritično na gubitak kvaliteta zemljišta, kao i gubitak CO₂. Primera radi, samo agrotehnička mera oranja emituje u atmosferu oko 550 kg CO₂ svake godine.

 

Očekivani efekti uvođenja regenerativne poljoprivrede

 

– Brza izgradnja i obnavljanje najvažnijeg resursa – zemljišta. Pod tim podrazumevamo popravku strukture, poroznosti, nivoa organske materije uz potpunu aktivaciju zemljišne biologije.

 

– Potpuna kontrola vodno vazdušnog režima zemljišta. Kapacitet zemljišta da upije i zadrži vlagu bi bio višestruko veći, što je danas od izuzetnog značaja.

 

– Stvaranje mikroklimata u okruženju čime se omogućava bolja regulacija temperature, udara vetra, poplava i drugog.

 

– Eliminacija erozije zemljišta te sprečavanje zagađenja reka nitritima i fosforom.

 

– Potpuno regenerativna proizvodnja sa nutritivno bogatim proizvodima koja ima višestruko veću cenu na tržištu u odnosu na industrijski proizvedene proizvode.

 

– Dodatno prihodovanje farmera od prodaje CO₂ sertifikata pri čemu se može prihodovati od 20 do 50 EUR po toni CO₂ u zavisnosti od gajene kulture i nivoa implementacije RNT koncepta.

 

Naši makro ogledi u okviru projekta Dr Agro, kao i predstojeći projekat sa vodećim svetskim proizvođačem hrane imaju za cilj da istog učine Carbon Net Zero, kroz stavljanje kompletne proizvodnje u Srbiji na ukupnoj površini od oko 5000 ha pod koncept regenerativne poljoprivrede. I to je samo početak. Očekivano je da se u bliskoj budućnosti sve veći broj kompanija uključi u ovu inicijativu.

 

Na krilima tehnike i praktičnog znanja koju naša kompanija poseduje u okviru rnt koncepta, razvija se i sopstvena softverska tehnologija i metodologija Agtrinity, koja treba da pomogne korisnicima da na adekvatan način izvrše procenu potencijala zemljišta za čuvanje CO₂. Naši podaci do kojih smo došli pokazuju da potpuna implementacija regenerativne poljoprivrede može dovesti do takozvanog net+ efekta po jedinici površine, odnosno do efekta da zemljište postaje potpuno održivo, pa čak i da može usvajati viškove CO₂ iz atmosfere. To praktično znači da bi bilo potrebno 4-5 ha pod regenerativnom poljoprivredom da bude samoodrživo i dodatno da upije sav CO₂ koje emituje jedno putničko vozilo sa predjenih 15.000 km godišnje.  Adekvatnim agro-forest dizajnom, čitavi regioni se mogu urediti po postulatima regenerativne poljoprivrede, čime bi se bitno uticalo na mikro klimat, zagađenje, ali i kvalitet hrane.

 

O kompaniji Prime Trinity doo

 

Prime Trinity je agro-tehnološka kompanija koja je specijalizovana da pruži kompletno rešenje (End-to-End) farmerima, kompanijama i agrokorporacijama u procesu zelene transformacije.

 

U tom smislu, osposobljeni smo da vršimo analizu potencijala klijenata, kontrolu implementacije regenerativne poljoprivredne prakse i savetovanje u procesu prelaska sa klasičnih sistema obrade zemljišta na regenerativne. Naše usluge koriste farmeri i kompanije koje žele pređu na regenerativne modele proizvodnje kako bi očuvali zemljišne resurse od degradacije, unapredili biodiverzitet i vodno nutritivni režim zemljišta, uz iznalaženje novih modela subvencionisanja dobre poljoprivredne prakse (CO₂ analiza).

 

Kao rezultat našeg 8-godišnjeg iskustva, razvijena je metodologija koja se u ovom trenutku pretače u softversku platformu „Agtrinity”. Softver Agtrinity će, nakon završetka, omogućiti korisnicima (investitorima, vlasnicima zemljišta, finansijskim i osiguravajućim kompanijama) kompletnu procenu zemljišnog potencijala kojima se rasplolaže kako bi se unapred anticipirali i kontrolisali poslovni rizici.

Resursi uključuju sve procese, sisteme, metode distribucije i sve ostalo što je neophodno za postojanje proizvoda, to jest za njegov dolazak do potrošača. Ako bolje pogledamo, jasno je da izbor resursa za proizvod utiče na njegov dizajn.

 

Drugim rečima, faza dizajniranja i projektovanja je najuticajnija u određivanju kako će proizvod uticati na životnu sredinu kroz svoje sirovine, proizvodnju, distribuciju, upotrebu, održavanje i odlaganje.

 

U stvari, Politika Održive Proizvodnje Evropske komisije navodi da čak 80% negativnog uticaja proizvoda na životnu sredinu počinje u fazi projektovanja. Zbog toga je od najveće važnosti proceniti i minimizirati uticaje na životnu sredinu u fazi osmišljavanja, dizajniranja i planiranja proizvoda. Dizajn za održivost nam pomaže da izvršimo kritičku procenu svih različitih aspekata i da dođemo do ekološki prihvatljivog proizvoda.

 

Održivost u proizvodnji i upotrebi proizvoda postaje sve važnija u poslednjih nekoliko decenija.

 

Takva svest se uglavnom može pripisati poboljšanju metoda merenja poslednjih godina. Ove metode su nam omogućile da prikupimo bolje podatke o iscrpljivanju resursa i degradaciji životne sredine. Brojke pokazuju da postoji hitna potreba za održivim proizvodima kako bi i buduće generacije uživale u jednakom ili boljem kvalitetu života.

 

Bez preduzimanja snažnih mera u korist održivosti, verovatno ćemo ostati bez prirodnih resursa, mnoge vrste će izumreti i životna sredina će biti nepopravljivo oštećena. Potrošači mogu da utiču na životnu sredinu kada preferiraju društveno odgovorne proizvode kako bi minimizirali otpad i njihov ugljenični otisak.

 

Ali, nije u redu svu odgovornost prebacivati na krajnjeg korisnika. Proizvođačke kompanije i njihovi dizajneri moraju da preuzmu odgovornost za ekološke efekte svojih proizvoda i da aktivno rade na dizajniranju održivijih proizvoda.

 

Tradicionalno, ekonomija je pratila pravolinijski obrazac. Resursi se crpe iz prirodnih izvora. Zatim se obrađuju i pretvaraju u proizvode i šalju potrošačima. Nakon upotrebe, šalju se na deponije gde se, osim plemenitih metala, ne eksploatiše mnogo. Takav sistem je popularno poznat kao linearna ekonomija. Ovakav sistem je veoma neodrživ, i kao što je većina ekonomista sada svesna, mora biti promenjen.

 

Održiva alternativa ovom sistemu je cirkularna ekonomija. U ovom sistemu, namera je da se sa modela visokog otpada pređe na model visoke vrednosti. Takav sistem je veoma efikasan u pogledu resursa i smanjuje efekat potražnje potrošača na istraživanje, zagađenje i rasipanje prirodnih resursa. Principi kao što su biomimikrija, od kolevke do kolevke (cradle to crade, C2C), 4R (reduce, reuse, repair, recycle), su strategije koje mogu da obezbede karakteristike dizajna za postizanje cirkularne ekonomije.

 

4R je posebno veoma efikasan alat u izgradnji cirkularne ekonomije. Uključuje četiri principa koja može primeniti skoro svaki pojedinac i koji imaju eksponencijalni efekat. Ovi principi su:

 

• Reduce – smanjiti potrošnju i upotrebu
• Reuse – ponovna upotreba svega što se može ponovo upotrebiti sa razumnim investicijama
• Repair – popravka
• Recycle – reciklaža

 

Dobar dizajn može osigurati da proizvod ispunjava sva 4 R.

 

Pravu ili potpunu održivost je možda nemoguće postići. U idealnom sistemu, napori industrije da se ispune zahtevi sadašnje generacije imali bi pozitivan (ili barem beznačajan) uticaj na sposobnost okruženja da ih obezbedi sada i u budućnosti. Takva situacija je praktično nemoguća jer proizvodnja bilo kog proizvoda dovodi do gubitka materijala i energije u vidu ekstrakcije materijala, proizvodnje i transporta.

 

Međutim, korišćenje odgovarajućih strategija može nam pomoći da se približimo konceptu istinske održivosti. Neki praktični principi održivog dizajna koji se mogu primeniti da bi se kreirali bolji dizajni su:

 

• Dematerijalizacija – smanjenje upotrebe materijala prilikom izrade proizvoda
• Modularni dizajn – sposobnost proizvoda da se rekonfigurise za druge potrebe
• Preferencija ka održivoj energiji – počevši od solarnih panela na fabrikama, do stimulusa za održive izvore
• Dizajn za dugovečnost – suprotno od trenutno vodećeg principa, koji postulira rok trajanja da bi se postigao veliki obrt

 

Nivoi zemljinih resursa padaju velikom brzinom, posebno u poslednjih nekoliko decenija, tokom kojih je takođe povećana proizvodnja i rasipanje proizvoda ( i kao posledica rasta u masi otpada). Količina nastalog otpada se višestruko povećala, a netrajna dobra (proizvodi koji traju manje od tri godine) i ambalaže čine veći deo u poređenju sa trajnim proizvodima.

 

Prelazak na održiviji sistem je kompleksan problem, i podrazumeva promene na mnogo nivoa, počevši od sistemskih promena na nivou politika, preko promena u lancima nabavke, proizvodnje i distribucije do promena u navikama potrošača.

 

U okviru upPE-T projekta[1], članovi konzorcijuma, među kojima je i Institut za razvoj i inovacije, sproveli su istraživanje stavova potrošača u vezi sa separacijom i reciklažom otpada u Finskoj, Italiji i Srbiji[2]. Prema dobijenim rezultatima, čak 98% ispitanih Italijana smatra da je ispravno sortiranje otpada važno. Ispitanici iz Finske i Srbije manje, ali ne mnogo manje, važnosti pridaju ispravnom sortiranju otpada. 86% ispitanih Finaca i 82% ispitanih Srba su stava da je ispravno sortiranje otpada bitno.

 

Rezultati pokazuju kako građani tri posmatrane države, koje imaju različit pristup i nivo sortiranja i reciklaže otpada, ipak nemaju značajno različite stavove o važnosti sortiranja otpada. Iako se otpad u Srbiji ne sortira u meri u kojoj se to radi u Finskoj, pa čak ni u Italiji, građani Srbije uviđaju važnost sortiranja otpada. Ovo je važan input za upoznavanje svesti građana i dalji razvoj industrije reciklaže u zemlji.

 

Osim prepoznavanja važnosti koju sortiranje otpada ima, bitno je prepoznati i razloge koji stoje iza takvog stava, kako bi se bolje kreirale politike koje bi podstakle građane na sortiranje otpada i reciklažu. Građani sve tri posmatrane zemlje smatraju da je ispravno sortiranje otpada važno zbog smanjenja zagađenja životne sredine. Više od 80% građana u sve tri zemlje ovo navodi kao glavni razlog za svoj stav o važnosti sortiranja otpada. Etički razlozi i briga za buduće generacije su takođe, od izuzetnog značaja kada se govori o važnosti sortiranja otpada. U Srbiji preko 50% ispitanih građana smatra da je ispravno sortiranje otpada važno iz etičkih razloga i zbog budućih generacija. Građani su svesni dosadašnjeg negativnog uticaja čovečanstva na prirodu i prisutna je međugeneracijska briga i želja da se budućim generacijama ostavi čistija planeta. Manje od 15% ispitanih građana u sve tri zemlje kao razlog za važnost ispravnog sortiranja otpada navodi ekonomske koristi koje mogu proisteći iz ove aktivnosti. Za više građana su smanjenje zagađenja životne sredine i međugeneracijska briga važniji od ekonomskih dobiti koje mogu proisteći iz sortiranja i reciklaže otpada. Međutim, to ne znači da finansijski podsticaji ne bi pozitivno uticali na nivo reciklaže.

 

 

Značajne razlike postoje između građana posmatranih država kada je u pitanju informisanost o mogućnostima za sortiranje otpada. Skoro trećina ispitanih Srba misli da su loše i izuzetno loše informisani o separaciji otpada. Oko polovine smatra da ima dovoljno informacija, dok samo 20% misli da su veoma dobro informisani o ovom pitanju. Sa druge strane, tek 6% Italijana nema nikakve informacije o sortiranju otpada, dok je 94% dobro ili odlično informisano. U Finskoj je 13% loše informisano, dok je 87% dobro ili odlično informisano.

 

Istraživanje je pokazalo da su građani Srbije zainteresovani za sortiranje otpada, kao i da imaju svest o značaju ove aktivnosti, međutim, potrebno je aktivnije raditi na njihovom informisanju o dostupnim opcijama kada su u pitanju sortiranje i reciklaža otpada. Osnovni izvor informacija o sortiranju otpada i mogućnostima reciklaže različitih vrsta otpada za građane Srbije su društvene mreže i internet. Za razliku od Srba, Finci i Italijani osnovne informacije mogu dobiti na pakovanjima proizvoda i kontejnerima za otpad. S obzirom na ograničenost dometa društvenih mreža i interneta samo na njihove korisnike i to uglavnom na one koji ciljano traže informacije o reciklaži, ne čudi što skoro trećina građana Srbije nema dovoljno informacija o ovim aktivnostima.  Sa druge strane, informacije o sortiranju i reciklaži koje se mogu naći na pakovanjima su dostupne svim korisnicima proizvoda upakovanih u plastičnu ambalažu. Takođe, informacije na kontejnerima za sortiranje otpada je teško zaobići, te je upravo to jedan od razloga zašto su Finci i Italijani bolje informisani o sortiranju i reciklaži od Srba. Od građana Srbije se očekuje proaktivnost po pitanju sortiranja i reciklaže.

 

Uloga države u ovom procesu je jako važna. Država može da propiše da se na pakovanjima obavezno navedu opcije za reciklažu otpada, može reciklažne centre da učini vidljivijim, da obezbedi dovoljno kontejnera za prikupljanje različitih vrsta otpada, ali i da pomoću različitih finansijskih podsticaja podstakne građane da sortiraju otpad. Dobar primer je depozitni sistem koji podrazumeva isplatu naknade građanima koji vrate plastičnu ambalažu. Ovaj sistem je vrlo jednostavan i funkcioniše slično sistemu koji je ranije postojao za staklene flaše. Cena proizvoda zapakovanog u plastičnu ambalažu, na primer soka, bila bi uvećana za iznos koji će građaninu biti refundiran nakon vraćanja plastične flaše u prodavnicu. Prilikom uvođenja depozitnog sistema mora se voditi računa da sva ambalaža bude obuhvaćena sistemom, kako se ne bi stvorili podsticaji za proizvođače da koriste neku drugu ambalažu i na taj način izbegnu povećanje cene proizvoda. U tom slučaju bi depozitni sistem rezultirao povećanjem otpada neke druge vrste ambalaže, što nije poželjan ishod.

 

Imajući u vidu postojeće raspoloženje i svest građana, kao i to da je zagađenje životne sredine gorući problem i posledice sa kojima se već suočavamo, potrebno je što pre reagovati kako kroz bolje informisanje šire javnosti, tako i postavljanjem više kontejnera za različite tipove otpada koji će prvenstveno podstaći sortiranje, a potom i pojednostaviti proces reciklaže. Nesumnjivo je sledeći korak na državi da počne aktivnije da deluje na ovom polju.

 

 

[1] Projekat finansiran iz programa za istraživanje i inovacije Evropske unije Horizon 2020, grant broj No 953214

[2] Anketa je sprovedena u periodu od 10. do 14. januara 2022. godine, a učestvovalo je po 500 ispitanika u svakoj od posmatrane tri zemlje.

 

 

Da li je vreme za investicije, kakva je situacija sa obrazovanjem, kako je pandemija otvorila nove šanse za nove modele učenja, o svemu ovome je pričao Milutin Nikolić. Profesor Zec je nam je dao odgovore o tome kakva je sudbina konzervativnih sektora u odnosu na brzorstuće i da li kriza vraća u fokus strateške i tradicionalne sirovine. Sa aspekta dugogodišnjeg privrednika, Zoran Drakulić je gostima na panelu dao svoje mišljenje o nevidljivim ekonomskim posledicama rata u Ukrajni i koji to model upravljanja kompanijom i ljudima zahteva poslovna neizvesnot sa kojom se susrećemo.

 

Nakon veoma interaktivne debate panelista i konkretne primere, naši gosti, vrhunski menadžeri i direktori kompanija su iskoristili priliku da u otvorenom razgovoru postavljaju pitanja panelistima.

 

Video sa predmetnog panela možete pogledati OVDE.

Objektivno je energetska situacija i u Evropi i u Srbiji prenapregnuta zbog čitavog niza uticajnih faktora: kovid pandemija, rast cena gasa prošle godine koji je povukao enorman rast cena električne energije (počevši od zadnjeg kvartala 2021. godine) sa nepredvidivim trajanjem, rat u Ukrajini i smanjenje isporuka gasa, nafte i uglja iz Rusije, velika suša u Evropi, starost termoenergetskih i nuklearnih proizvodnih kapaciteta, slabosti tržišta električne energije i dr. U elektroenergetici Srbije dodatno opterećenje je loš kvalitet uglja, nedovoljne količine uglja, neblagovremena priprema otkrivke u ugljenokopima i starost i loše održavanje termoenergetskih proizvodnih agregata. U ovako složenim okolnostima dva su moguća odgovora: to su smanjenje potrošnje i povećanje proizvodnje. Naravno, smanjenje potrošnje se ostvaruje energetskom efikasnošću i štednjom i sigurno je da je potrebno organizovano prostupiti i jednom i drugom. Na strani podizanja proizvodnje mora se krajnje profesionalno podići nivo pouzdanosti termoelektrana (stručnim održavanjem uz obezbeđenje maksimalne količine uglja dobrog kvaliteta) u okviru centralizovane proizvodnje u EPS-u. Ali, na strani decentralizacije proizvodnje potrebno je do zime pustiti u pogon što više solarnih panela na krovovima kuća, ustanova, na industrijskim halama i drugim objektima.

 

Sve ovo nisu argumenti za odlaganje energetske tranzicije u Srbiji jer struka na dužem horizontu energetsku nezavisnost vidi upravo kroz zelenu tranziciju. Dakle sve poluge u energetici treba da pomažu proces tranzicije, a tržište električne energije treba u meri u kojoj je to realno, da omogući masovno uvođenje proizvodnje iz OIE, uz obezbeđivanje da fleksibilni resursi dopunjuju varijabilnu proizvodnju iz OIE gde i kada je to potrebno. U pogledu razvoja tržišta preovladava uverenje da će se kolebljivost cena električne energije verovatno povećati u narednim godinama, što ukazuje na sve veće potrebe sistema za fleksibilnošću. Među rešenjima kojima se teži u narednom periodu su i redefinisanje balansne odgovornosti za OIE i usklađivanje dinamike izgradnje prenosne mreže i priključenja OIE.

 

Složenost izazova koji su sada pred energetikom je takvog karaktera da zahteva još više promišljenog timskog rada jer je manevarski prostor za dobra rešenja omeđen. U energetici se danas prepliću kratkoročna iznuđena rešenja (privremeni povratak uglju) koja su daleko od dugoročno optimalnih, sa potrebama da se dekarbonizacija intenzivira. U ovom momentu nauka i struka uglavnom sagledavaju optimalan način u smislu kako kroz energetsku tranziciju doći do održivih energetskih sistema. Taj način je, definitivno, sadržan u dekarbonizaciji, decentralizaciji i digitalizaciji energetskog sektora i uvek aktuelnoj energetskoj efikasnosti!

 

Dakle, u energetsku tranziciju se mora ići pre svega zbog nas samih! Zaslužuje pažnju podsećanje da na početku bilo koje tranzicije nisu poznati svi odgovori na pitanja koja će se otvarati. Međutim, razloga da se već danas krene u smeru napuštanja uglja ima više nego dovoljno, a preostale odgovore razvijaćemo usput – jer verujemo u tehnologije koje donose progres!

 

Od otvorenih tehničkih pitanja u sklopu energetske tranzicije izdvaja se problem balansiranja promenljive proizvodnje iz vetroelektrana i solarnih elektrana. Naime, dnevne i sezonske varijacije intenziteta vetra i sunca zahtevaju drugačiji tehnološki koncept sistema u kome je skladištenje ravnopravno sa proizvodnjom i potrošnjom energije. Električna energija se skladišti ili u električnim baterijama ili se energija skladišti u vidu akumulacija vode, toplote, vodonika,…i to onda kad su na raspolaganju viškovi električne energije (iz vetroelektrana po pravilu tokom noći, a iz solarnih elektrana oko podneva). Skladišta se dimenzionišu za ublažavanje dnevnih ali i sezonskih fluktuacija proizvodnje iz OIE. Dobri primeri su velike vodne akumulacije, skladišta toplote sezonskog karaktera u Danskoj, proizvodnja i skladištenje vodonika kao značajnog oslonca energetike budućnosti itd. Sve to zahteva novi koncept elektroenergetskog sistema koji izrasta postupno: struka crta optimalnu dinamiku uvođenja pojedinačnih energetskih postrojenja za proizvodnju i skladištenje energije.

 

Za balansiranje u skoroj budućnosti je posebno važno sprezanje elektroenergetskog sektora sa elektrificiranim sektorima transporta, grejanja (hlađenja) i industrije. Ovde se i kao potrošnja, ali i kao izvor (podrška) elektroenergetskom sistemu vide i baterije električnih automobila. Poseban akcenat se mora staviti na zeleni vodonik čije primene omogućavaju razvoj različitih sektora industrije i velika su poslovna šansa u Evropi i Srbiji. Ceo koncept energetske tranzicije i balansiranja OIE, kako na strani potrošnje tako i na strani proizvodnje, mora biti podržan sa pametnim mrežama, odnosno pametnom infrastrukturom u kojoj je digitalizacija početna pretpostavka. Dakle, upravljanje potrošnjom i skladištenjem energije omogućava da potrošnja postaje sve fleksibilnija kako bi mogla da prati varijabilnu proizvodnju iz OIE.

 

Gotovo svaki pojedinačni segment u okviru energetske tranzicije je nesporna poslovna prilika i zato podsticajan regulatorni okvir treba da privuče potrebne finansije za podršku tranzicije. Ovde je reč o ogromnim investicionim potrebama, ali istovremeno i prilikama za razvoj tehnologija i ostvarivanje profita. Zakašnjenja u energetskoj tranziciji bivaće sve skuplja i zato ulazak u ritam sa pozitivnim trendovima predstavlja za Srbiju prioritetni zadatak. Dakle, vreme je da se krene od jasnog dugoročnog planskog dokumenta razvoja energetike zajedno sa ugrađenom strategijom razvoja i primene tehnologija vodonika.

Pored obavezujućih propisa, jedan od sofisticiranih i vrlo efikasnih instrumenata koji se primenjuju na međunarodnom, nacionalnom i korporativnom nivou jesu standardi i tehnička uputstva. Ovi dobrovoljni “zeleni” instrumenti predstavljaju fini alat kojim organizacije mogu značajno da unaprede svoje procese i poziciju na tržištu, ukoliko u svoje poslovne funkcije i organizacionu kulturu ugrade pravila i principe održivog i odgovornog poslovanja.

 

Troškovi i koristi organizacije u vezi životne sredine

 

Svaka kompanija, za svoj rad, manje ili više koristi dobrobiti životne sredine, kroz eksploataciju sirovina i upotrebu prirodnih resursa, ali istovremeno, ima obavezu da prirodi i društvu nadoknadi posledice uticaja koji nastaju zbog njenih aktivnosti. To su, upravo, koristi i troškovi organizacije u vezi životne sredine.

 

Primena ekonomskih modela i alata kroz korišćenje standarda u organizacijama može da pomogne najvišem rukovodstvu u organizacijama da bolјe planira i proceni, lakše prepozna aspekte i uticaje, donese dobre strateške odluke, pravilno usmeri investicije – jednom rečju, da posluje odgovorno i održivo i prema svojim zaposlenima i partnerima u lancu isporuke i prema životnoj sredini koja je okružuje.

 

Ako organizacija pravilno prepozna i razume svoje troškove i koristi u vezi sa životnom sredinom onda će lakše povezati svoje uticaje na životnu sredinu i zavisnost od prirodnih resursa sa procesom donošenja odluka, što će pomoći u bolјem shvatanju finansijskih implikacija, ne samo na lokaciji fabrike, već posmatrajući organizaciju, kao celinu – kroz celokupan lanac snabdevanja i vrednosti.

 

Standard ISO 14007 upravo daje uputstvo organizacijama kako da utvrde, a potom, i dokumentuju svoje troškove i koristi u vezi sa životnom sredinom, koji će biti kvantifikovani monetarnim ili nemonetarnim oblicima ili, pak, kvalitativno opisani. Istovremeno, monetarno vrednovanje odgovarajućih uticaja podrazumeva uticaje na čoveka, njegovo okruženje i životnu sredinu, što je specificirano u ISO 14008.

 

Eko-označavanje i greenwashing

 

Jedan od važnih indirektnih instrumenata u zaštiti životne sredine, na globalnom nivou danas, svakako je označavanje u vezi sa životnom sredinom. Naime, oznaka na proizvodu koja pokazuje da taj proizvod u manjoj meri ugrožava životnu sredinu treba, sa jedne strane, da motiviše ekološki svesnog potrošača da ga kupi, a porast potrošnje ovakvih proizvoda treba, sa druge strane, da motiviše proizvođače na razvoj i proizvodnju pogodnijih proizvoda sa aspekta životne sredine.

 

Postoje, međutim, brojne prepreke u primeni ovog instrumenta, od lažnog predstavlјanja preko netačnih tumačenja i opstrukcija, do zloupotreba i falsifikovanja. Greenwashing je jedna od takvih pojava kojim kompanija ili organizacija troši više vremena i novca na reklamiranje sebe kao „ekološki“ prihvatlјivog, nego na smanjenje svog uticaja na životnu sredinu. To je svojevrsni trik u oglašavanju koji, radi sticanja ekonomske ili druge koristi, ima za cilј da dovede u zabludu potrošače.

 

Jedan od najbolјih načina da se ova pojava spreči je da se koriste i primenjuju međunarodni standardi, tehnička uputstva i smernice. Na primer, sopstvene (samodeklarišuće) tvrdnje u vezi sa životnom sredinom (standard ISO 14021) može da pomogne i proizvođačima, uvoznicima, distributerima, trgovcima u maloprodaji. Takođe, cela serija standarda ISO 1402x doprinosi da se tačno specificira šta su “zeleni” proizvodi. Glavne karakteristike “zelenih” proizvoda su: a) energetska efikasnost, b) dugotrajnost i sposobnost lakog održavanja, c) ne sadrže hemikalije koje oštećuju ozonski omotač, d) najčešće su izrađeni od recikliranih i obnovljivih materijala, e) obezbeđuju se od lokalnih proizvođača I f) biorazgradivi su i laki za ponovnu upotrebu.

 

Nabavka u kontekstu održivosti

 

Održivost je postala imperativ kako na nivou organizacije, tako i na nivou institucija na lokalnom, nacionalnom i globalnom nivou. Nabavka je jedna od vitalnih funkcija u strukturi i poslovanju subjekta koji je sprovodi, a aspekti održivosti joj daju poseban značaj.

 

Primenom koncepta održive nabavke organizacije zadovoljavaju svoje potrebe za robom, uslugama, radom, tako da stvaraju vrednost za uloženi novac ne samo za organizaciju, već i za ekonomiju i društvo u celini, istovremeno minimizirajući štetan uticaj na živonu sredinu. Što pre organizacije počnu da razmatraju održivost prilikom donošenja odluka o nabavci, to će pre i svi u lancu njenih dobavljača težiti odgovornosti i održivosti poslovanja. Međunarodni standard ISO 20400, prepoznaje važnost održivih nabavki i pruža okvir za njihovu praktičnu primenu. Njegovim korišćenjem organizacija će lakše razviti i primeniti strategiju održivih nabavki, a odgovarajuće principe integrisati u poslovne procese.

 

Cirkulacija materijala

 

Cirkulacija materijala i razmatranje procesa kroz perspektivu životnog ciklusa proizvoda neki su od pristupa i modela poslovanja koji treba da podstaknu dostizanje cilјeva održivog razvoja koji se odnose na efikasno korišćenje i ponovnu upotrebu resursa i spreče štetne posledice po životnu sredinu i čoveka.

 

Cirkulacija materijala je pristup koji je integralni deo funkcije projektovanja i razvoja, čijim se sprovođenjem omogućava da proizvodi ili materijali mogu kontinualno da se prerađuju u iste ili slične proizvode, uz visoku efikasnost i ispunjavanje cilјeva u vezi sa životnom sredinom. Da bi se ostvarila maksimalna korist i obezbedilo ispunjenje cilјeva u vezi efikasnosti rukovanja materijalima, pobolјšavanje cirkulacije materijala mora da se sprovodi kao integralni deo poslovnih operacija organizacije.

 

Cilјevi efikasne upotrebe materijala mogu se ostvariti primenom strategije cirkulacije materijala, kroz smanjenje upotrebe prirodnih resursa na najmanju moguću meru, a uz povećanje životnog veka proizvoda putem eko-inovativnog projektovanja koje stvara uslove za popravku, prepravku, ponovnu upotrebu, ponovnu proizvodnju i recikliranje. Stoga se razmatranja u vezi sa životnom sredinom moraju uzeti u obzir već u fazi projektovanja i razvoja, kroz primenu pristupa na bazi životnog ciklusa – tzv. ekodizajn proizvoda.

 

ISO 14009 standard usmerava organizaciju kako da pripremi strategiju projektovanja cirkulacije materijala, tako da se ostvari maksimalna efikasnost u iskorišćenju materijala, vodeći računa o 3 aspekta: a) izbor i količina materijala u proizvodima, b) produženje životnog veka proizvoda i c) obnavlјanje proizvoda, komponenti i materijala.

 

„Zeleno“ finansiranje

 

Finansiranje privrednih i preduzetničkih aktivnosti uvek je bilo aktuelno. Međutim, finansiranje koje pored ekonomskih parametara ne uzima u obzir i finansiranje tzv. eksternalija kao što je zaštita životne sredine i odgovorno poslovanje, danas više nije ni moguće ni prihvatilјivo. Zato danas i govorimo o instrumentima „zelenog“ finansiranja, odnosno investiranju u one aktivnosti koje uzimaju u obzir sve očigledniju ugroženost prirodnih resursa, životne sredine i promene klime. Ovi instrumenti su važni za sve učesnike na tržištu – za državu, za investitore, za finansijske institucije, za privredne subjekte, na kraju krajeva za potrošače. Za odgovorne investitore i druge zainteresovane strane, obveznice označene kao „zelene“ koriste se za izdvajanje sredstava isklјučivo za projekte i prateće rashode koji treba da imaju za posledicu koristi za životnu sredinu, kao što su usklađivanje sa globalnim klimatskim cilјevima i očuvanje prirodnih resursa. Takve obveznice takođe mogu da pomognu investitorima da se smanji njihova izloženosti finansijskim rizicima povezanim sa lošim upravlјanjem životnom sredinom. Za one koji emituju zelene obveznice i osiguravajuće kuće, zelene obveznice mogu da budu atraktivan finansijski proizvod sa rastućom tržišnom privlačnošću. Međutim, definicije i percepcija učesnika na tržištu o tome šta je „zeleno“ mogu se u velikoj meri razlikovati što predstavlјa izazov za kredibilitet i rast tržišta.

 

Izveštavanje o GHG

 

Gasovi staklene bašte formiraju se, emitiju i uklanjaju tokom čitavog životnog ciklusa proizvoda, počev od nabavke sirovina, projektovanja, proizvodnje, distribucije/isporuke, upotrebe i konačnog odlaganja i tretmana na kraju ciklusa. Postupak kvantifikacije uglјeničnog otiska proizvoda (CFP-carbon footprint of product) pomaže bolјem razumevanju koje mere treba preduzeti da se poveća izdvajanje i smanjenje emitovanja GHG tokom životnog ciklusa proizvoda. Standard ISO 14067 definiše principe, zahteve i smerenice za kvantifikaciju CFP, kao i komunikaciju u vezi sa CFP, zasnovano na standardima životnog ciklusa (ISO 1404x). Celokupna serija standarda ISO 14060 bavi se kvantifikacijom, praćenjem, izveštavanjem i verifikacijom emisija i izdvajanja GHG, kao podrška održivom razvoju.

 

ZAKLJUČAK

 

Naša država i privreda, moraće da se prilagode i da sačine dobar i realan plan sprovođenja svih međunarodnih obaveza i ugovora, sa jedne strane, uz brigu o nacionalnom javnom interesu, ekonomskoj održivosti, energetskoj stabilnosti i bezbednosti i zdravlјu građana. To neće biti lako, ali to jeste izazov na koji moraju da daju odgovore najeminentniji stručnjaci i institucije, dajući time argumente donosiocima odluka da sprovedu neophodne zakonodavne aktivnosti i strateške odluke. Instrumenti za održivo i odgovorno poslovanje predstavljaju efikasan dobrovoljan mehanizam za ispunjavanje ovih zahteva.

Iz ovih razloga je na globalnom nivou postignut široki konsenzus (Kjoto protokol, Pariski sporazum, Evropski „Green Deal“, COP26) da se mora delati hitno i efikasno kako bi se emisije ugljenika i metana  smanjile i, u krajnjoj instanci, neutralisale, te u drugoj polovini 21. veka postigla ravnoteža između antropogenih emisija i uklanjanja gasova sa efektom staklene bašte. Da bi se to postiglo, usvojen je čitav niz politika i regulatornih okvira koji propisuju minimalne ciljeve održivosti. U tome svakako prednjači Evropska unija, koja je propisala formalni i obavezujući cilj smanjenja neto emisija za najmanje 55% do 2030. godine, kao i potpuno neutralisanje neto emisija do 2050. godine.

 

Jasno je da su energetska efikasnost i obnovljivi izvori energije važan i nezaobilazan činilac u celom ovom procesu. Ovo naročito ako se ima u vidu da je udeo proizvodnje električne energije u ukupnoj emisiji gasova sa efektom staklene bašte na visokih 27 procenata, dok, s druge strane, obnovljivi izvori energije trenutno čine svega 11% u globalnoj proizvodnji električne energije (dominantan izvor su i dalje ugalj i prirodni gas sa 59% udela u zbiru).

 

Energetska efikasnost kao prvi korak

 

U tom smislu, prvi korak je oduvek bio smanjiti trenutnu potrošnju energije i optimizovati postojeće sisteme. Primera radi, projekti unapređenja sistema rasvete mogu rezultirati u uštedama od 60% do čak 80%. Ovde se ide na ugovaranje energetskog učinka (tzv. „ESCO“ koncept) pa se i ceo projekat može finansirati samo iz garantovanih i ostvarenih ušteda, a bez ikakvog kapitalnog izdvajanja samog potrošača (praktično, potrošač nastavlja da plaća isti iznos kao i pre sprovođenja projekta, s tim da deo tog iznosa sada ide pružaocu usluge koji je sproveo mere energetske efikasnosti, a preostali deo garantovanom snabdevaču, jer je račun zbog ostvarenih ušteda sada znatno smanjen). Resalta je sprovela desetine takvih projekata u Srbiji i celom regionu, što u privatnom sektoru što kroz javno-privatno partnerstvo sa brojnim opštinama i drugim javnim subjektima.

 

Takođe, energetska obnova zgrada i sistema daljinskog grejanja je neophodna, posebno u regionu Centralne i Jugoistočne Evrope. U oba slučaja se radi o zameni dotrajalih, neefikasnih sistema modernijim i efikasnijim i, naročito, zameni samog energenta (npr. mazut, sa visokim CO2 i sumpornim isparenjima) mnogo održivijom opcijom, bilo da je u pitanju biomasa ili geotermalna energija bilo da su u pitanju napredni sistemi solarnog grejanja ili toplotne pumpe. U slučaju zgrada, uporedo se radi i na obnovi fasada, mnogo boljoj izolaciji kao i uvođenju sistema obračuna prema realnoj potrošnji, što takođe znatno doprinosi uštedama u energiji i optimalnijem korišćenju postojećih resursa. Iskustvo pokazuje da ovakvi projekti doprinose uštedama koje idu i preko 30% i dodatno umanjuju štetne emisije gasova sa efektom staklene bašte, ali je za njihovo uspešno sprovođenje ključno obezbediti podršku centralnih vlasti kao i strukturnih fondova koji dugoročno finansiraju i do 50% vrednosti CAPEX-a, uz opcioni povrat investicije u predvidljivom roku.

 

Obnovljivi izvori energije kao deo rešenja

 

OIE su neizostavan činilac ukupne energetske tranzicije. Pritom, ne treba gajiti iluzije o njihovom produktivnom savršenstvu – to su u svakom slučaju intermitentni, promenjivi, od klimatskih uslova zavisni i stoga nesavršeni izvori energije. Prostije rečeno, Sunce ne sija noću, vetar ne duva uvek istim intenzitetom, vodostaj je promenjiv a održiva biomasa nije uvek dostupna. Ipak, i kao takvi, oni su neophodni i – kako je decenijsko iskustvo već neosporno dokazalo – izvanredno efikasni a ekološki neutralni izvori energije. Zbog toga svaki pokušaj uspešnog rešavanja ogromnog izazova koji je pred nama jednostavno mora uključiti što širu primenu obnovljivih izvora kao i kompletnu zamenu trenutno dominantnih energenata, koji su nas i doveli do predvorja klimatske katastrofe.

 

Trenutno svedočimo svojevrsnom „solarnom bumu“ na svetskom tržištu snabdevanja energijom. Uz izrazito volatilne cene električne energije i, sa druge strane, konstantno padajuću cenu opreme uz znatne napretke u tehnologiji, solarni paneli postaju izvanredno dostupni izvor snabdevanja energijom. To važi jednako za mala domaćinstva kao i velike proizvodne sisteme – pri čemu sami potrošači sada mogu postati ujedno i proizvođači, tzv. „prokupci“ (eng. „prosumeri“) koji sami sebe snabdevaju energijom, uz rasterećenje postojeće mreže i vraćanje svakog nepotrošenog viška energije nazad u distributivni sistem, te dalje smanjenje sopstvenog računa i veću energetsku nezavisnost.

 

Energija vetra je već decenijama dokazano uspešan vid snabdevanja energijom, a jedna od njenih nesumnjivih prednosti je svakako i relativno mali prostor koji vetroturbine zauzimaju, posebno kada se postavljaju na širokim i inače slabo korišćenim vodenim površinama. I ovde svedočimo znatnom napretku u tehnologiji, većoj efikasnosti i boljoj ukupnoj skalabilnosti projekata, pa je potreba za njihovim subvencionisanjem sve manja i, u pojedinim slučajevima, nepostojeća.

 

Ukupno gledano, nakon prve faze razvoja OIE, kada su države bile prinuđene da kroz sistem podsticaja za proizvedenu energiju (tzv. “feed-in“ tarife) omoguće praktičan razvoj ovakvih projekata, usledio je period čisto tržišnog razvoja, uz samo sporadične podsticaje za veće proizvodne kapacitete (sistem tržišnih premija). Zbog toga, kao i same ekološke održivosti OIE, u narednom periodu svakako treba računati na znatan porast ukupnog udela obnovljivih izvora u finalnoj bruto potrošnji energije.

 

Izazovi pred nama. Gde je Srbija?

 

Srbija je do sada ostvarila znatan pomak u razvoju OIE, kao i određeni progres u energetskoj efikasnosti. Između ostalog, ostvaren je udeo od 30% OIE u ukupnoj bruto finalnoj potrošnji energije (sa proklamovanim ciljem da se udeo poveća i preko 40% do 2030. godine), napravljen je povoljan pravni okvir za sprovođenje ESCO projekata u javnoj rasveti i energetskoj obnovi zgrada kroz model javno-privatnog partnerstva (što je i praktično sprovedeno u više desetina projekata širom zemlje), usvojeni su novi posebni propisi fokusirani na OIE koji uvode i praktično pojednostavljuju koncept „prokupca“ kao i model tzv. „dvosmerne plutajuće tržišne premije“ za velike proizvodne kapacitete, emitovane su prve „zelene obveznice“, raspisani su pojedinačni tenderi i izdvojena prva sredstva za unapređenje energetske efikasnosti domaćinstava i malih industrijskih kupaca.

 

Ipak, mnogo toga je još potrebno uradili kako bismo uhvatili priključak sa EU i obavezujućim ciljevima Energetske zajednice, čiji je Srbija punopravni član, a pre svega kako bismo – zbog sebe samih – dostigli punu karbonsku neutralnost i obezbedili zaštitu životne sredine u decenijama koje dolaze.

 

Konkretno (i ukratko), potrebno je:

 

• Omogućiti kupoprodaju i fizičko preuzimanje direktnim dalekovodom električne energije proizvedene iz OIE u privatnom sektoru (tzv. „PPA“), uz adekvatno regulisanje balansne odgovornosti.
• Podići (trenutno vrlo nepraktičnu) granicu od 160 kVA za izgradnju daljinske stanice i posebnog objekta mesta priključenja za solarne „prosumer“ projekte na najmanje 400 kVA u Pravilima o radu distributivnog sistema, jer se u protivnom obesmišljava investicija u bilo koje kapacitete solarne elektrane na krovu u rasponu od 200 do 400 kWp snage.
• Adekvatno odrediti maksimalnu otkupnu cenu kao i kapacitetne kvote u sistemu tržišnih premija za velike projekte OIE, prevashodno energije vetra i Sunca, te u praksi zaista i raspisati aukcije (na ovo se čeka više godina a može značajno da poveća ukupni udeo OIE).
• Obezbediti adekvatna i praktično raspoloživa sredstva za podršku projektima energetske obnove zgrada i unapređenja sistema daljinskog grejanja (praksa u EU je do 50% CAPEX-a).
• Omogućiti uspostavljanje održive ali na tržišnim principima zasnovane cene električne energije.
• Unaprediti funkcionisanje javnih operatora proizvodnog, prenosnog, distributivnog kao i sistema snabdevanja, te profesionalizovati menadžment.
• Praktično sprovesti sve pravno obavezujuće norme u oblasti zaštite životne sredine.
• Pospešiti razvoj energetskih zajednica, uključujući u stambenom kao i sektoru poljoprivrede.

 

Ovo nisu nedostižni ciljevi. Naprotiv, svi preduslovi za njihovo ostvarenje već postoje, pa ih treba posmatrati kao puki minimum koji je neophodno dostići kako bi se obezbedila održivost na srednji rok i kako bi se, uz puni društveni konsenzus, moglo preći na još veće i značajnije poduhvate koji nam tek predstoje.

Za razliku od tradicionalnog ERP softvera, sredstva su u srcu EAM Lumada rešenja. Napravljen posebno da podrži kompletan životni ciklus složenih i vrednih sredstava, Lumada EAM sistem uključuje kompletnu funkcionalnost preduzeća kroz upravljanje imovinom i održavanje, planiranje rada, planiranje lanca snabdevanja i praćenje materijala, međuorganizacijsku finansijsku kontrolu i upravljanje ljudima.

 

Upravljanje imovinom preduzeća (Enterprise Asset Management) je deo Lumada portfelja za upravljanje imovinom, softver koji omogućava industrijama koje zahtevaju veliku količinu sredstava da budu prilagodljivije, povezane i otpornije na sve poslovne izazove. Više od sistema, Lumada je ekosistem koji obuhvata postojeće tehnologije, omogućavajući vam da dobijete najbolje od novih tehnoloških dostignuća bez žrtvovanja investicija koje ste već napravili. Lumada portfolio nudi inovacije u razvoju softvera, sa modularnom arhitekturom koja je dizajnirana da zadovolji potrebe korisnika na tržištu koje se svakodnevno menja. Partneri mogu da primene tačno ono što im je potrebno i kada im je potrebno tako što će „rip & replace” nadogradnje iz prošlosti.

 

Navedeni sistem funkcioniše na način da prepoznaje opremu koja se nalazi u hijerarhijskoj strukturi organizacije i prema već postavljenim logičkim performansama prati rad opreme od najvišeg nivoa do nivoa na kome se troškovi mogu pratiti i izvršiti analiza kvara. Održavanje i druge aktivnosti mogu se planirati i analizirati na bilo kom nivou unutar hijerarhije. Ovo omogućava organizacijama da jasno povežu fizičku imovinu i strategije upravljanja i održavanja sa poslovnim ciljevima.

 

Na primer, unošenjem funkcija „make” i „model”  u EAM sistem, kao sredstva za praćenje rada transformatora, automatski se postavljaju svi parametri održavanja za povezivanje sa opremom, kao što su standardne remontne aktivnosti iste. Takođe definiše sve parametre za praćenje stanja opreme koju želite da povežete. Ove mogućnosti pomažu da se osigura da se strategije upravljanja održavanjem i najbolje prakse dosledno primenjuju na sva slična sredstva u organizaciji, kako bi se osiguralo da se opremom upravlja na sličan način i da se informacije o konfiguraciji i procesu koriste na odgovarajući način. Sistem takođe olakšava pregled performansi sredstava na nivou „ make/model “, što znači koliko dobro funkcioniše određena vrsta transformatora u celini i kakve su performanse pojedinih delova opreme. Moguće je uporediti performanse različitih modela sredstava na jednostavan način. Ako performanse nisu očekivane, održavanje se može prilagoditi radi poboljšanja performansi, npr. promenom protokola inspekcije da bi se proverio određeni problem pre nego što izazove kvar.

 

Organizacijama koje intenzivno koriste svoja sredstva potreban je sistem održavanja EAM-a i druge aktivnosti koje obezbeđuju da njihova sredstva budu dostupna u optimalno vreme za postizanje proizvodnih ili uslužnih ciljeva. Za neka sredstva to može biti 100% kontinuirani rad, za druge 50%. Na primer, preduzeće može da koristi pristup „run to failure” za sredstva koja se lako zamenjuju i koja su potrebna samo 50% vremena (pod uslovom da su dva ili više pri ruci), tako da kvar nikada neće izazvati zastoje.

 

Sa preko 40 godina iskustva u industriji, Hitachi Energy pruža najbolje rešenje u svakodnevnom životnom ciklusu upravljanja imovinom, operacijama, logistikom, finansijama i ljudskim resursima. Osnažujemo ljude da brže reaguju i donose odluke koje direktno utiču na konačni rezultat. Kombinujući dokazane i uspešne prakse upravljanja imovinom preduzeća (EAM) u različitim sektorima kao što su rudarstvo, transport, nafta i gas, Lumada softver omogućava vrhunske operativne performanse i kontinuirano poboljšanje procesa u skladu sa preporukama ISO 55000.

 

Hitachi Energy posluje u regionu Balkana u okviru Balkanskog klastera, koji uključuje Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Kosovo, Crnu Goru, Severnu Makedoniju i Srbiju.

 

Hitachi Energy ima obiman portfolio pametnih rešenja, u rasponu od integracije obnovljive energije i skladištenja energije, energetskih usluga i IT-OT rešenja za integraciju. Nudimo digitalna rešenja u visokonaponskim (VN) trafostanicama (integracija svih VN uređaja sa optičkim priključcima, konverzija analogno-digitalnih signala, digitalno merenje napona i struje), tzv. digitalne trafostanice kao i korišćenje ekološki prihvatljivog izolacionog gasa.

 

Hitachi Energy je globalni tehnološki lider sa bogatim zajedničkim nasleđem od skoro 250 godina, koji zapošljava 36.000 ljudi u 90 zemalja. Sa sedištem u Švajcarskoj, kompanija pruža usluge javnim preduzećima, industriji i infrastrukturi i rastućim oblastima kao što su održiva mobilnost, pametni gradovi, skladištenje energije i centri podataka. Sa dokazanim iskustvom, globalnim otiskom i vodećim svetskim referencama, Hitachi Energy balansira društvene, ekološke i ekonomske vrednosti. Zalaže se za uspostavljanje održivog razvoja, uz primenu inovacija i digitalnih tehnologija, što ga čini idealnim partnerom za jače, pametnije i zelenije mreže.