Iz ovih razloga je na globalnom nivou postignut široki konsenzus (Kjoto protokol, Pariski sporazum, Evropski „Green Deal“, COP26) da se mora delati hitno i efikasno kako bi se emisije ugljenika i metana  smanjile i, u krajnjoj instanci, neutralisale, te u drugoj polovini 21. veka postigla ravnoteža između antropogenih emisija i uklanjanja gasova sa efektom staklene bašte. Da bi se to postiglo, usvojen je čitav niz politika i regulatornih okvira koji propisuju minimalne ciljeve održivosti. U tome svakako prednjači Evropska unija, koja je propisala formalni i obavezujući cilj smanjenja neto emisija za najmanje 55% do 2030. godine, kao i potpuno neutralisanje neto emisija do 2050. godine.

Jasno je da su energetska efikasnost i obnovljivi izvori energije važan i nezaobilazan činilac u celom ovom procesu. Ovo naročito ako se ima u vidu da je udeo proizvodnje električne energije u ukupnoj emisiji gasova sa efektom staklene bašte na visokih 27 procenata, dok, s druge strane, obnovljivi izvori energije trenutno čine svega 11% u globalnoj proizvodnji električne energije (dominantan izvor su i dalje ugalj i prirodni gas sa 59% udela u zbiru).

Energetska efikasnost kao prvi korak

U tom smislu, prvi korak je oduvek bio smanjiti trenutnu potrošnju energije i optimizovati postojeće sisteme. Primera radi, projekti unapređenja sistema rasvete mogu rezultirati u uštedama od 60% do čak 80%. Ovde se ide na ugovaranje energetskog učinka (tzv. „ESCO“ koncept) pa se i ceo projekat može finansirati samo iz garantovanih i ostvarenih ušteda, a bez ikakvog kapitalnog izdvajanja samog potrošača (praktično, potrošač nastavlja da plaća isti iznos kao i pre sprovođenja projekta, s tim da deo tog iznosa sada ide pružaocu usluge koji je sproveo mere energetske efikasnosti, a preostali deo garantovanom snabdevaču, jer je račun zbog ostvarenih ušteda sada znatno smanjen). Resalta je sprovela desetine takvih projekata u Srbiji i celom regionu, što u privatnom sektoru što kroz javno-privatno partnerstvo sa brojnim opštinama i drugim javnim subjektima.

Takođe, energetska obnova zgrada i sistema daljinskog grejanja je neophodna, posebno u regionu Centralne i Jugoistočne Evrope. U oba slučaja se radi o zameni dotrajalih, neefikasnih sistema modernijim i efikasnijim i, naročito, zameni samog energenta (npr. mazut, sa visokim CO2 i sumpornim isparenjima) mnogo održivijom opcijom, bilo da je u pitanju biomasa ili geotermalna energija bilo da su u pitanju napredni sistemi solarnog grejanja ili toplotne pumpe. U slučaju zgrada, uporedo se radi i na obnovi fasada, mnogo boljoj izolaciji kao i uvođenju sistema obračuna prema realnoj potrošnji, što takođe znatno doprinosi uštedama u energiji i optimalnijem korišćenju postojećih resursa. Iskustvo pokazuje da ovakvi projekti doprinose uštedama koje idu i preko 30% i dodatno umanjuju štetne emisije gasova sa efektom staklene bašte, ali je za njihovo uspešno sprovođenje ključno obezbediti podršku centralnih vlasti kao i strukturnih fondova koji dugoročno finansiraju i do 50% vrednosti CAPEX-a, uz opcioni povrat investicije u predvidljivom roku.

Obnovljivi izvori energije kao deo rešenja

OIE su neizostavan činilac ukupne energetske tranzicije. Pritom, ne treba gajiti iluzije o njihovom produktivnom savršenstvu – to su u svakom slučaju intermitentni, promenjivi, od klimatskih uslova zavisni i stoga nesavršeni izvori energije. Prostije rečeno, Sunce ne sija noću, vetar ne duva uvek istim intenzitetom, vodostaj je promenjiv a održiva biomasa nije uvek dostupna. Ipak, i kao takvi, oni su neophodni i – kako je decenijsko iskustvo već neosporno dokazalo – izvanredno efikasni a ekološki neutralni izvori energije. Zbog toga svaki pokušaj uspešnog rešavanja ogromnog izazova koji je pred nama jednostavno mora uključiti što širu primenu obnovljivih izvora kao i kompletnu zamenu trenutno dominantnih energenata, koji su nas i doveli do predvorja klimatske katastrofe.

Trenutno svedočimo svojevrsnom „solarnom bumu“ na svetskom tržištu snabdevanja energijom. Uz izrazito volatilne cene električne energije i, sa druge strane, konstantno padajuću cenu opreme uz znatne napretke u tehnologiji, solarni paneli postaju izvanredno dostupni izvor snabdevanja energijom. To važi jednako za mala domaćinstva kao i velike proizvodne sisteme – pri čemu sami potrošači sada mogu postati ujedno i proizvođači, tzv. „prokupci“ (eng. „prosumeri“) koji sami sebe snabdevaju energijom, uz rasterećenje postojeće mreže i vraćanje svakog nepotrošenog viška energije nazad u distributivni sistem, te dalje smanjenje sopstvenog računa i veću energetsku nezavisnost.

Energija vetra je već decenijama dokazano uspešan vid snabdevanja energijom, a jedna od njenih nesumnjivih prednosti je svakako i relativno mali prostor koji vetroturbine zauzimaju, posebno kada se postavljaju na širokim i inače slabo korišćenim vodenim površinama. I ovde svedočimo znatnom napretku u tehnologiji, većoj efikasnosti i boljoj ukupnoj skalabilnosti projekata, pa je potreba za njihovim subvencionisanjem sve manja i, u pojedinim slučajevima, nepostojeća.

Ukupno gledano, nakon prve faze razvoja OIE, kada su države bile prinuđene da kroz sistem podsticaja za proizvedenu energiju (tzv. “feed-in“ tarife) omoguće praktičan razvoj ovakvih projekata, usledio je period čisto tržišnog razvoja, uz samo sporadične podsticaje za veće proizvodne kapacitete (sistem tržišnih premija). Zbog toga, kao i same ekološke održivosti OIE, u narednom periodu svakako treba računati na znatan porast ukupnog udela obnovljivih izvora u finalnoj bruto potrošnji energije.

Izazovi pred nama. Gde je Srbija?

Srbija je do sada ostvarila znatan pomak u razvoju OIE, kao i određeni progres u energetskoj efikasnosti. Između ostalog, ostvaren je udeo od 30% OIE u ukupnoj bruto finalnoj potrošnji energije (sa proklamovanim ciljem da se udeo poveća i preko 40% do 2030. godine), napravljen je povoljan pravni okvir za sprovođenje ESCO projekata u javnoj rasveti i energetskoj obnovi zgrada kroz model javno-privatnog partnerstva (što je i praktično sprovedeno u više desetina projekata širom zemlje), usvojeni su novi posebni propisi fokusirani na OIE koji uvode i praktično pojednostavljuju koncept „prokupca“ kao i model tzv. „dvosmerne plutajuće tržišne premije“ za velike proizvodne kapacitete, emitovane su prve „zelene obveznice“, raspisani su pojedinačni tenderi i izdvojena prva sredstva za unapređenje energetske efikasnosti domaćinstava i malih industrijskih kupaca.

Ipak, mnogo toga je još potrebno uradili kako bismo uhvatili priključak sa EU i obavezujućim ciljevima Energetske zajednice, čiji je Srbija punopravni član, a pre svega kako bismo – zbog sebe samih – dostigli punu karbonsku neutralnost i obezbedili zaštitu životne sredine u decenijama koje dolaze.

Konkretno (i ukratko), potrebno je:

• Omogućiti kupoprodaju i fizičko preuzimanje direktnim dalekovodom električne energije proizvedene iz OIE u privatnom sektoru (tzv. „PPA“), uz adekvatno regulisanje balansne odgovornosti.
• Podići (trenutno vrlo nepraktičnu) granicu od 160 kVA za izgradnju daljinske stanice i posebnog objekta mesta priključenja za solarne „prosumer“ projekte na najmanje 400 kVA u Pravilima o radu distributivnog sistema, jer se u protivnom obesmišljava investicija u bilo koje kapacitete solarne elektrane na krovu u rasponu od 200 do 400 kWp snage.
• Adekvatno odrediti maksimalnu otkupnu cenu kao i kapacitetne kvote u sistemu tržišnih premija za velike projekte OIE, prevashodno energije vetra i Sunca, te u praksi zaista i raspisati aukcije (na ovo se čeka više godina a može značajno da poveća ukupni udeo OIE).
• Obezbediti adekvatna i praktično raspoloživa sredstva za podršku projektima energetske obnove zgrada i unapređenja sistema daljinskog grejanja (praksa u EU je do 50% CAPEX-a).
• Omogućiti uspostavljanje održive ali na tržišnim principima zasnovane cene električne energije.
• Unaprediti funkcionisanje javnih operatora proizvodnog, prenosnog, distributivnog kao i sistema snabdevanja, te profesionalizovati menadžment.
• Praktično sprovesti sve pravno obavezujuće norme u oblasti zaštite životne sredine.
• Pospešiti razvoj energetskih zajednica, uključujući u stambenom kao i sektoru poljoprivrede.

Ovo nisu nedostižni ciljevi. Naprotiv, svi preduslovi za njihovo ostvarenje već postoje, pa ih treba posmatrati kao puki minimum koji je neophodno dostići kako bi se obezbedila održivost na srednji rok i kako bi se, uz puni društveni konsenzus, moglo preći na još veće i značajnije poduhvate koji nam tek predstoje.