Objektivno je energetska situacija i u Evropi i u Srbiji prenapregnuta zbog čitavog niza uticajnih faktora: kovid pandemija, rast cena gasa prošle godine koji je povukao enorman rast cena električne energije (počevši od zadnjeg kvartala 2021. godine) sa nepredvidivim trajanjem, rat u Ukrajini i smanjenje isporuka gasa, nafte i uglja iz Rusije, velika suša u Evropi, starost termoenergetskih i nuklearnih proizvodnih kapaciteta, slabosti tržišta električne energije i dr. U elektroenergetici Srbije dodatno opterećenje je loš kvalitet uglja, nedovoljne količine uglja, neblagovremena priprema otkrivke u ugljenokopima i starost i loše održavanje termoenergetskih proizvodnih agregata. U ovako složenim okolnostima dva su moguća odgovora: to su smanjenje potrošnje i povećanje proizvodnje. Naravno, smanjenje potrošnje se ostvaruje energetskom efikasnošću i štednjom i sigurno je da je potrebno organizovano prostupiti i jednom i drugom. Na strani podizanja proizvodnje mora se krajnje profesionalno podići nivo pouzdanosti termoelektrana (stručnim održavanjem uz obezbeđenje maksimalne količine uglja dobrog kvaliteta) u okviru centralizovane proizvodnje u EPS-u. Ali, na strani decentralizacije proizvodnje potrebno je do zime pustiti u pogon što više solarnih panela na krovovima kuća, ustanova, na industrijskim halama i drugim objektima.

Sve ovo nisu argumenti za odlaganje energetske tranzicije u Srbiji jer struka na dužem horizontu energetsku nezavisnost vidi upravo kroz zelenu tranziciju. Dakle sve poluge u energetici treba da pomažu proces tranzicije, a tržište električne energije treba u meri u kojoj je to realno, da omogući masovno uvođenje proizvodnje iz OIE, uz obezbeđivanje da fleksibilni resursi dopunjuju varijabilnu proizvodnju iz OIE gde i kada je to potrebno. U pogledu razvoja tržišta preovladava uverenje da će se kolebljivost cena električne energije verovatno povećati u narednim godinama, što ukazuje na sve veće potrebe sistema za fleksibilnošću. Među rešenjima kojima se teži u narednom periodu su i redefinisanje balansne odgovornosti za OIE i usklađivanje dinamike izgradnje prenosne mreže i priključenja OIE.

Složenost izazova koji su sada pred energetikom je takvog karaktera da zahteva još više promišljenog timskog rada jer je manevarski prostor za dobra rešenja omeđen. U energetici se danas prepliću kratkoročna iznuđena rešenja (privremeni povratak uglju) koja su daleko od dugoročno optimalnih, sa potrebama da se dekarbonizacija intenzivira. U ovom momentu nauka i struka uglavnom sagledavaju optimalan način u smislu kako kroz energetsku tranziciju doći do održivih energetskih sistema. Taj način je, definitivno, sadržan u dekarbonizaciji, decentralizaciji i digitalizaciji energetskog sektora i uvek aktuelnoj energetskoj efikasnosti!

Dakle, u energetsku tranziciju se mora ići pre svega zbog nas samih! Zaslužuje pažnju podsećanje da na početku bilo koje tranzicije nisu poznati svi odgovori na pitanja koja će se otvarati. Međutim, razloga da se već danas krene u smeru napuštanja uglja ima više nego dovoljno, a preostale odgovore razvijaćemo usput – jer verujemo u tehnologije koje donose progres!

Od otvorenih tehničkih pitanja u sklopu energetske tranzicije izdvaja se problem balansiranja promenljive proizvodnje iz vetroelektrana i solarnih elektrana. Naime, dnevne i sezonske varijacije intenziteta vetra i sunca zahtevaju drugačiji tehnološki koncept sistema u kome je skladištenje ravnopravno sa proizvodnjom i potrošnjom energije. Električna energija se skladišti ili u električnim baterijama ili se energija skladišti u vidu akumulacija vode, toplote, vodonika,…i to onda kad su na raspolaganju viškovi električne energije (iz vetroelektrana po pravilu tokom noći, a iz solarnih elektrana oko podneva). Skladišta se dimenzionišu za ublažavanje dnevnih ali i sezonskih fluktuacija proizvodnje iz OIE. Dobri primeri su velike vodne akumulacije, skladišta toplote sezonskog karaktera u Danskoj, proizvodnja i skladištenje vodonika kao značajnog oslonca energetike budućnosti itd. Sve to zahteva novi koncept elektroenergetskog sistema koji izrasta postupno: struka crta optimalnu dinamiku uvođenja pojedinačnih energetskih postrojenja za proizvodnju i skladištenje energije.

Za balansiranje u skoroj budućnosti je posebno važno sprezanje elektroenergetskog sektora sa elektrificiranim sektorima transporta, grejanja (hlađenja) i industrije. Ovde se i kao potrošnja, ali i kao izvor (podrška) elektroenergetskom sistemu vide i baterije električnih automobila. Poseban akcenat se mora staviti na zeleni vodonik čije primene omogućavaju razvoj različitih sektora industrije i velika su poslovna šansa u Evropi i Srbiji. Ceo koncept energetske tranzicije i balansiranja OIE, kako na strani potrošnje tako i na strani proizvodnje, mora biti podržan sa pametnim mrežama, odnosno pametnom infrastrukturom u kojoj je digitalizacija početna pretpostavka. Dakle, upravljanje potrošnjom i skladištenjem energije omogućava da potrošnja postaje sve fleksibilnija kako bi mogla da prati varijabilnu proizvodnju iz OIE.

Gotovo svaki pojedinačni segment u okviru energetske tranzicije je nesporna poslovna prilika i zato podsticajan regulatorni okvir treba da privuče potrebne finansije za podršku tranzicije. Ovde je reč o ogromnim investicionim potrebama, ali istovremeno i prilikama za razvoj tehnologija i ostvarivanje profita. Zakašnjenja u energetskoj tranziciji bivaće sve skuplja i zato ulazak u ritam sa pozitivnim trendovima predstavlja za Srbiju prioritetni zadatak. Dakle, vreme je da se krene od jasnog dugoročnog planskog dokumenta razvoja energetike zajedno sa ugrađenom strategijom razvoja i primene tehnologija vodonika.