Resursi uključuju sve procese, sisteme, metode distribucije i sve ostalo što je neophodno za postojanje proizvoda, to jest za njegov dolazak do potrošača. Ako bolje pogledamo, jasno je da izbor resursa za proizvod utiče na njegov dizajn.

Drugim rečima, faza dizajniranja i projektovanja je najuticajnija u određivanju kako će proizvod uticati na životnu sredinu kroz svoje sirovine, proizvodnju, distribuciju, upotrebu, održavanje i odlaganje.

U stvari, Politika Održive Proizvodnje Evropske komisije navodi da čak 80% negativnog uticaja proizvoda na životnu sredinu počinje u fazi projektovanja. Zbog toga je od najveće važnosti proceniti i minimizirati uticaje na životnu sredinu u fazi osmišljavanja, dizajniranja i planiranja proizvoda. Dizajn za održivost nam pomaže da izvršimo kritičku procenu svih različitih aspekata i da dođemo do ekološki prihvatljivog proizvoda.

Održivost u proizvodnji i upotrebi proizvoda postaje sve važnija u poslednjih nekoliko decenija.

Takva svest se uglavnom može pripisati poboljšanju metoda merenja poslednjih godina. Ove metode su nam omogućile da prikupimo bolje podatke o iscrpljivanju resursa i degradaciji životne sredine. Brojke pokazuju da postoji hitna potreba za održivim proizvodima kako bi i buduće generacije uživale u jednakom ili boljem kvalitetu života.

Bez preduzimanja snažnih mera u korist održivosti, verovatno ćemo ostati bez prirodnih resursa, mnoge vrste će izumreti i životna sredina će biti nepopravljivo oštećena. Potrošači mogu da utiču na životnu sredinu kada preferiraju društveno odgovorne proizvode kako bi minimizirali otpad i njihov ugljenični otisak.

Ali, nije u redu svu odgovornost prebacivati na krajnjeg korisnika. Proizvođačke kompanije i njihovi dizajneri moraju da preuzmu odgovornost za ekološke efekte svojih proizvoda i da aktivno rade na dizajniranju održivijih proizvoda.

Tradicionalno, ekonomija je pratila pravolinijski obrazac. Resursi se crpe iz prirodnih izvora. Zatim se obrađuju i pretvaraju u proizvode i šalju potrošačima. Nakon upotrebe, šalju se na deponije gde se, osim plemenitih metala, ne eksploatiše mnogo. Takav sistem je popularno poznat kao linearna ekonomija. Ovakav sistem je veoma neodrživ, i kao što je većina ekonomista sada svesna, mora biti promenjen.

Održiva alternativa ovom sistemu je cirkularna ekonomija. U ovom sistemu, namera je da se sa modela visokog otpada pređe na model visoke vrednosti. Takav sistem je veoma efikasan u pogledu resursa i smanjuje efekat potražnje potrošača na istraživanje, zagađenje i rasipanje prirodnih resursa. Principi kao što su biomimikrija, od kolevke do kolevke (cradle to crade, C2C), 4R (reduce, reuse, repair, recycle), su strategije koje mogu da obezbede karakteristike dizajna za postizanje cirkularne ekonomije.

4R je posebno veoma efikasan alat u izgradnji cirkularne ekonomije. Uključuje četiri principa koja može primeniti skoro svaki pojedinac i koji imaju eksponencijalni efekat. Ovi principi su:

• Reduce – smanjiti potrošnju i upotrebu
• Reuse – ponovna upotreba svega što se može ponovo upotrebiti sa razumnim investicijama
• Repair – popravka
• Recycle – reciklaža

Dobar dizajn može osigurati da proizvod ispunjava sva 4 R.

Pravu ili potpunu održivost je možda nemoguće postići. U idealnom sistemu, napori industrije da se ispune zahtevi sadašnje generacije imali bi pozitivan (ili barem beznačajan) uticaj na sposobnost okruženja da ih obezbedi sada i u budućnosti. Takva situacija je praktično nemoguća jer proizvodnja bilo kog proizvoda dovodi do gubitka materijala i energije u vidu ekstrakcije materijala, proizvodnje i transporta.

Međutim, korišćenje odgovarajućih strategija može nam pomoći da se približimo konceptu istinske održivosti. Neki praktični principi održivog dizajna koji se mogu primeniti da bi se kreirali bolji dizajni su:

• Dematerijalizacija – smanjenje upotrebe materijala prilikom izrade proizvoda
• Modularni dizajn – sposobnost proizvoda da se rekonfigurise za druge potrebe
• Preferencija ka održivoj energiji – počevši od solarnih panela na fabrikama, do stimulusa za održive izvore
• Dizajn za dugovečnost – suprotno od trenutno vodećeg principa, koji postulira rok trajanja da bi se postigao veliki obrt

Nivoi zemljinih resursa padaju velikom brzinom, posebno u poslednjih nekoliko decenija, tokom kojih je takođe povećana proizvodnja i rasipanje proizvoda ( i kao posledica rasta u masi otpada). Količina nastalog otpada se višestruko povećala, a netrajna dobra (proizvodi koji traju manje od tri godine) i ambalaže čine veći deo u poređenju sa trajnim proizvodima.

Prelazak na održiviji sistem je kompleksan problem, i podrazumeva promene na mnogo nivoa, počevši od sistemskih promena na nivou politika, preko promena u lancima nabavke, proizvodnje i distribucije do promena u navikama potrošača.