Slider

Uticaj održive transformacije biznisa na industriju nepokretnosti

Dragana Grozdanić

Koliko je i na koji način industrija nepokretnosti, u široj javnosti percipirana kao tradicionalna, promenila način svog poslovanja u poslednje dve godine?

 

Pred industrijom nepokretnosti, posmatranom kao tradicionalnom uzimajući u obzir da ćemo uvek kupovati fizičku stvar – nepokretnost, a da ćemo finalnu odluku o izboru radnog ili maloprodajnog prostora donositi nakon fizičkog obilaska objekta, su u prethodnom periodu postavljeni mnogi izazovi. Prethodna godina je bila prekretnica, kako je očuvanje zdravlja na radnom mestu visoko pozicionirano na agendi korisnika i vlasnika prostora, stoga je jedan od ključnih pravaca transformacije upravo ovaj.

Naime, sa povratkom zaposlenih u radne prostore započeo je proces daljeg priligođavanja prostora, otvorena su pitanja ventilacije i filtracije vazduha, adekvatnog održavanja i dezinfekcije, s tim da strateški pristup ovom problemu nije izostao. Želeći da izađu u susret rastućim zahtevima za zdravijim okruženjem od strane zaposlenih,  neki od zakupodavaca na američkom tržištu formalizovali su svoj pristup usvajanjem WELL Building Standarda Međunarodnog instituta za izgradnju (International WELL Building Institutes – IWBI). Standard se bavi sa više od 100 karakteristika u 10 ključnih oblasti:  vazduh, voda, hrana, svetlost, kretanje, temperaturna adekvatnost, zvuk, materijali, um i zajednica. WELL predstavlja standard koji se može primeniti u mnogim segmentima, a trenutni WELL v1 je optimizovan za poslovne zgrade. Kako su zakupci sa sofisticiranijih tržišta pomerali granice i do sada, u smislu da su pravili trendove i podizali standarde vlasnika prostora, neretko ih inkorporirajući u svoju poslovnu politiku, ostaje da ispratimo kako će se stvari menjati kod nas. Analitičari su takođe saglasni da je postojeća kriza podstakla investitore da se okrenu rizicima vezanim za održivost, odnosno da ESG (Environmental, Social, Governance) pitanja postanu deo investicione strategije.

 

 

Koliko je industrija na globalnom nivou odgovorila ovim zahtevima, imajući u vidu značaj korporativne društvene odgovornosti i pre krize?

Ako pitamo kompanije šta je za njih koroprativna odgovornost, verujem da bi se većina odgovora mogla svesti pod „činjenje prave stvari“. Kako akcionari zahtevaju sve veću transparentnost u izveštavanju o ovim pitanjima, pred investitore se postavlja zadatak da obezbede održivost na dug rok, daleko iznad propisanih minimalnih standarda. Pored LEED/Bream sertifikacije koja ostaje važna za merenje ekoloških performansi zgrada, fokus se pomera na zahtev Svetskog saveta zelene gradnje da zgrade imaju nultu emisiju ugljen dioksida do 2050. godine, gde ova industrija trenutno pravi 40% od ukupne emisije. Kompanije, lideri u svojim oblastima, kao što je Microsoft, su se obavezale da ovaj zahtev ispune do 2030. godine. Socijalna komponenta bi prema svetskim analitičarima podrazumevala brigu o deci zaposlenih, izbor i tretman dobavljača koji daje prednost dobrobiti zaposlenih i imaju za cilj unapređenje njihovog isustva na radnom mestu.  Fleksibilnost uvedena opcijom rada na daljinu već  sada zahteva promenu „radnog okruženja“ kod kuće. Koliko je ova vrsta fleksibilnosti važna, govori i istraživanju koje je EY sproveo u 16 zemalja i unutar 23 industrije – EY Work Reimagined Employee Survey 2021. Čak  54% ispitanika je izrazilo želju da promeni posao ako im ne bude ponuđena fleksibilnost.  Ono što je važno napomenuti, 55% ispitanika u pomenutom istrživanju čine milenijalci. Generacija koja je, čini se, otvorila i pitanje svrhe. Ne samo gde i kako radim, već i zašto to radim. Nužnost dodatnog ubrzanja na putu digitalizacije, ali i rastuća zabrinutost u vezi sa bezbednošću podataka nisu zaobišli ni ovu industriju. Odgovor poslodavaca je da su u svojim budžetima već prepoznali trošak kreiranja radnog okruženja kod kuće.

 

Gde se trenutno nalazimo na putu digitalizacije?

Ako industriju nepokretnosti uporedimo sa, na primer, industrijom bankarskih usluga, možemo reći da se industrija nepokretnosti, pre svega zbog neuniformisanosti proizvoda odnosno usluge, nalazi u procesu prepoznavanja i oblikovanja potreba.  Digitalni marketing, društvene mreže, interaktivni veb-sajtovi sa ponudom nepokretnosti, virtuelne ture, pametne zgrade, aplikativna rešenja za upravljanje zgradama (BMS), online trgovina, pojava PropTech kompanija i inovacionih centara, Airbnb, samo su neki od rezultata digitalne tehnologije danas.  Po poslednjim raspoloživim podacima, ulaganje u tehnologiju je dostiglo iznos od 20 milijardi USD do 2021. godine, što govori o tome da kompanije iz ove oblasti u svoje poslovne modele ugrađuju korake za ublažavanje tehnološkog rizika. Neretka su i strateška partnerstva sa PropTech kompanijama, u cilju udruživanja ekspertize i tehnologije, kako se industrija ubrzano pomera sa „lokacija, lokacija, lokacija“ na tzv „user experience“.

 

Kakva je uloga finansijskog direktora u anticipiranju i sprovođenju promena i kolika je važnost inovacije?

Finansijski direktor, kao član menadžment tima, je u velikom broju kompanija i pokretač procesa digitalizacije. Uz aktivno učešće  ostalih članova tima, on je neretko i neko ko rukovodi procesom izbora rešenja, donošenja odluke o izboru partnera, koordinira proces testiranja i prati rezultat implementacije.  Za kompanije u oblasti nepokretnosti, digitalizacija ima nebrojeno mnogo pravaca kojima je moguće unaprediti poslovanje i ostvariti bolje operativne performanse. Inovacija otvara mogućnost za stavljanje klijenta na „vozačko mesto“ u smislu aktivnog učešća u donošenju odluka i modeliranju svog radnog ili životnog prostora. Inovativna platforma za unapređenje procesa pružanja usluga i praćenje statusa usluge od strane klijenata, ukrštanja informacija sa strane ponude i tražnje, skladištenje informacija o tržištu, transakcionim cenama, preuzimanje podataka od strane zvaničnih izvora informacija i njihova dalja obrada, značajno unapređuju operativne performanse. Brži, efiksniji i inovativniji pristup povezan je sa boljim finansijskim performansama.  Stoga je budžetiranje IT troškova u iznosu od 2-5% prihoda, u zavisnosti od faze u kojoj se kompanija nalazi, faktor njene buduće konkurentnosti. Nije vreme za uštedu na IT i marketinškim troškovima, akcenat je potrebno staviti na očekivanu koristi od implementiranih rešanja. Digitalizaciju svakako nije pametno posmatrati kao lek, već kao suplement. Pre ulaska u proces digitalizacije preispitajte svoje procedure rada, (re)oblikujte procese i postavite jasne ciljeve. Rešenje će se samo nametnuti. Kupovina PropTech kompanije, kreiranje zajedničkog tehnološkog rešenja sa partnerskim kompanijama, strateška saradnja sa SaaS (software as a service) startapovima su neka od rešenja. I to na dug rok.  Stoga bi središte biznis strategije trebalo postaviti na osovinu zaposleni-inovacija-fleksibilnost-dugoročna održivost.

Ovde ću citirati Klausa Schwaba, osnivača i predsedavajućeg Svetskog ekonomskog foruma: “U današnjem svetu velika riba ne jede malu, već brza sporu“.

 

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Agilnost i interakcija u “nekim novim pravilima“ sektora finansija

Slobodan Žepinić, ekspert za finansije

U školama su nas učili kako da ’’igramo igru’’ i odrastali smo misleći da će pravila igre ostati ista dok se budemo prvi put zapošljavali, osnivali porodicu, odgajali decu, napredovali u poslu, ispraćali decu iz kuće  i odlazili u penziju. Sada sam siguran samo u jedno: ’’ ko zna šta nas još čeka’’.

Finansijski sektor je veoma vredno radio tokom pandemije, mnoge kompanije su uvodile nove ERP (finansijske poslovne sisteme) ili unapređivale postojeće, morali smo se brzo uskladiti sa ’’new normal’’ i osmisliti kako može sve funkcionisati a da ne idemo na posao, pomagali smo kolegama u IT-u da se online prodaja uskladi sa poreskim propisima, bavili se usklađivanjem propisa koji se dešavaju konstantno (PDV promene, e-fakturisanje, uvođenje ili poboljšanje e-commerce tj. online poslovanja, GDPR, promene u podnošenju poreskih prijava, uvođenje IFRS 16…), vanredno izveštavali i pripremali forecast-e, obezbeđivali dodatna finansijska sredstva za likvidnost i obrtna sredstva i pravili planove ’’b’’ i ’’c’’ ukoliko plan ’’a’’ ne bude ostvaren…

 

To se sve dešavalo uz redovne poslove koje smo imali a mnoge kompanije su zbog same krize morale optimizovati poslovanje i veoma često finansijski sektor je bio na udaru pa se optimizacija (smanjenje broja zaposlenih) veoma često dešavala u samom finansijskom sektoru.

 

Poznati svet koji je postojao do 2020. godine je nestao munjevitom brzinom i suočavamo se sa nekom novom zbunjujućom realnošću u kojoj važe neka nova pravila (mada ako malo razmislimo korona je ustvari samo ubrzala stvari i donela neki novi svet pred nas mnogo pre nego što smo mi očekivali i jednostavno nismo imali vremena da sespremimo za njega). Ono što je definitivno – svaki kraj obeležava nastupanje neke nove stvarnosti koja otvara mnogo mogućnosti.

 

E sad, naš zadatak je bio i ostao da naš posao obavimo delotvorno i na vreme. Međutim, posao koji smo radili se promenio i ono što je juče bilo dovoljno – danas definitivno nije.

 

Razvoj tehnologije je promenio stare navike i način života, donoseći novine koje treba primeniti u kući, na poslu i u kompletnom životnom okruženju.

 

Zadatak broj jedan je da budemo korisni kompaniji, zaštitimo kompaniju od raznih rizika i pružimo podršku svim kolegama a posebno onima koji se bave biznisom i donose novac u firmu i da kad god je moguće naš posao obavimo delotvorno i na vreme.

 

Ono što će u narednom periodu biti potrebno je da budemo produktivniji i efikasniji (tako što ćemo unaprediti naše tehničke karakteristike unapređujući naše znanje iz MS Office paketa), praviti izveštaje u BI tool-u (ili naći nekoga ko će to uraditi za nas), ERP-ijeve (SAP, Navision, JD Edvards…). Moj predlog je da se automatizuju koliko god je moguće mesečni, kvartalni i godišnji izveštaji – za takve stvari treba angažovati uglavnom programere i to ne bi trebalo da nam predstavlja problem jer ROI za takve investicije je veliki iako ga je ponekad teško objasniti i obrazložiti menadžmentu.

 

Potrebno je takođe i pre gore navedenog revidirati sve izveštaje i sve ono što radimo i funkcionalno optimizovati procese jer veoma često nešto radimo po navici a i ne zapitamo se da li je to i dalje nekome potrebno i kome…

 

Moramo da učimo da komuniciramo efikasnije sa kolegama u sektoru ali i van sektora, da budemo otvoreni i pitamo kolege šta očekuju od nas i kako misle da im mi možemo pomoći da urade svoj posao bolje i da donose kvalitetnije odluke u poslu.

 

S obzirom da će finansijski sektor sve više biti uključen u projekte u okviru kompanije (veoma često ćemo i voditi projekte) shvatio sam da je neophodno da usavršavamo project management sposobnosti i usvajamo nove metodologije (agile methodolgy, scrum methodology i druge nove metodologije koje se koriste u projektnom menadžmentu)  i da je potrebno više vremena posvetiti planiranju i organizaciji poslova i projekata.

 

Ono što je primetno u finansijskim sektorima je da mnogo radimo a malo komuniciramo o svemu što radimo jer ’’nemamo vremena za to’’.

 

Potencijalno rešenje bi moglo biti da samoinicijativno organizujemo redovne sastanke (u okviru tima i sa drugim timovima) i obaveštavamo i uključujemo kolege (u našem sektoru a takođe i u drugim sektorima) o projektima koje vodimo i poslovima na kojim trenutno radimo jer mnogi sektori nisu svesni šta mi radimo i čime se bavimo i šta to znači za njih. Naravno, potrebno je da znamo šta se dešava u drugim sektorima i šta druge kolege rade i šta razvijaju jer možda možemo i pomoći a i ako ne možemo – siguran sam da će nam te informacije značiti.

 

Sad se postavlja pitanje kada i kako raditi na svom unapređenju kada smo ophrvani obavezama na poslu, radimo prekovremeno i imamo mnogo privatnih obaveza, hobije  a dan traje samo dvadeset četiri časa.

 

Ja sam lično imao ovaj problem i pričao sam sa ljudima koji bi mi mogli pomoći (ljudi koji imaju više obaveza od mene, mentori, psiholozi…) i došao sam do zaključka da treba da smanjim apetite i da izaberem jednu do dve stvari u jednoj godini (potpuni fokus) na kojoj želim da radim i da svaki dan radim na njima po 20 do 30 minuta a da nedeljom odmorim od njih.

 

Nakon tri meseca sam primetio pomake i poboljšanje i shvatio sam da sam uspeo da podignem jednu ličnu osobinu na viši nivo.

 

Ukoliko uspem da u naredne tri godine poboljšam svoje sposobnosti na 3 do 5 polja – to je značajan pomak za mene ali i za kompaniju u kojoj radim i smatram da je upravo ovaj pristup rešenje kako na privatnom nivou tako i na kompanijskom nivou jer malim ali upornim koracima možemo napraviti velike promene.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Šta nam ukazuje trend NPL-ova u poslednjih 5 godina?

Izvor: Jelena Jović Milentijević, Managing Director Serbia & Montenegro, EOS Matrix

Tema NPL-a izuzetno je aktuelna i atraktivna još od 2008. godine, kada se desio prvi susret javnosti sa nenaplativim potraživanjima izazvanim svetskom ekonomskom krizom. Svaki članak i vest u regionu, u poslednjih 14 godina licitira sa uspesima lokalne Narodne banke, sa trkom za smanjenje NPL pokazatelja i poboljšanjem aktive lokalnih banaka.

NPL nivo, zapravo, predstavlja meru kvaliteta portfolia banaka. U Srbiji zaista jeste na istorijski niskom nivou. Sprovođenje mera za rešavanje nenaplativih potraživanja zajedno sa rastom kreditne aktivnosti, dovelo je do značajnog popravljanja kvaliteta portfolia.

Krajem decembra 2021. godine učešće NPL-a u ukupnim kreditima iznosilo je 3,49%. Ukoliko posmatramo 2015. godinu gde je taj nivo bio 22,25%, jasno je da je Strategija dala jasne rezultate i da je NPL smanjen za više od 18 p.p. tokom poslednjih 6 godina.

 

Međutim, prerano je za radovanje. Nizak nivo NPL ne pokazuje realnu sliku ukupnih problematičnih kredita. To je prepoznala i Vlada Republike Srbije.

 

U decembru 2018. godine usvojen je Program za rešavanje problematičnih kredita za period 2018. – 2020. Akcioni plan konkretizovao je polja daljeg fokusa na rešavanje problematičnih potraživanja izvan bankarskog sektora, gde poverioci čine državne institucije. Usvojen je, i do danas delimično realizovan, plan ustupanja potraživanja i/ili otpisa portfolia Agencije za osiguranje depozita, Fonda za razvoj i ostalih insistucija koje u svom portfoliu imaju veliki broj dužnika. Dosta je pomaka bilo u unapređenju stečajnog okvira, kao i u aktivnostima usmerenim ka prevenciji nastajanja i akumuliranja novih problematičnih kredita.

 

„Problematični krediti odlaze u zaborav”, „Srbija u vrhu među 17 zemalja regiona ”. Često vidimo ovakve naslove poslednje dve godine, krajnje optimistični, ali još uvek nema mesta za radovanje. Pored svih navedenih mera, realnost je da je ukupan nivo nerešenih problematičnih kredita i dalje izuzetno visok. Tu podrazumevamo deo portfolio koji je ostao u državnim insistucijama (procena je 2 milijarde evra), kompletan portfolio problematičnih kredita stanovništva koji nije rešen već je iz bilansa prebačen u vanbilans banaka (procena je više od 1 milijarde evra), kao i portfolio investicionih fondova koji su u poslednjih 5 godina kupili preko 3 milijarde evra dugova. Ukoliko ove cifre uporedimo sa ukupnim NPL-om (ispod 1 milijarde), jasno je da je problem mnogo veći od zvanične statistike.

 

Van fokusa je još jedan problem, koji se nalazi ispod radara javnosti. U poslednjih 12 meseci dva velika evropska NPL investiciona fonda su najavila da napuštaju lokalno tržiste, a neizvesna je i sudbina ostalih. Razlog njihovog povlačenja možda leži u rigidnosti Narodne Banke Srbije po pitanju liberalizacije tržišta i nemotivisanosti Banaka za dalje poboljšanje svog portfolio prodajom potraživanja.

 

Kada na to sve dodamo i očekivane posledice COVID 19 pandemije, višegodišnju zabranu prometovanja portfolia fizičkih lica, kao i pogoršanje kvaliteta bankarskih portfolia, bez NPL investitora spremnih da investicijama podrže likvidnost bankarskog sektora, možemo da  očekujemo značajno pogoršanje tržišta spornih potraživanja.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Model znanja i veština u obliku slova „T“ u biznisu, kako to izgleda u praksi?

Izvor: Aleksandra Vuksanović-Kurtović, osnivač OGM

Sigurno ste čuli za termin „T profesionalac“ ali šta se pod njime podrazumeva?

 

Zapravo radi se o modelu veština koje se grafički mogu predstaviti u obliku slova T. Kako bismo opisali jednog „T oblikovanog profesionalca” – to je osoba koja ima ekspertsko znanje iz jedne oblasti, poseduje „dubinu” poznavanja te oblasti (vertikalna linija slova T), ali istovremeno ta osoba poseduje i znanja i veštine iz drugih oblasti i disciplina (horizontalna linija slova T) zahvaljujući kojima je osposobljena da sarađuje i sa drugim ekspertima u kompaniji.

Shvatimo ih kao izuzetne eksperte u jednoj oblasti ali sa izvanrednom širinom znanja i veština da koristi svoja umeća i sarađuje sa drugim ekspertima. Ovakve osobe naročito doprinose izgradnji i jačanju interdisciplinarnih timova. Razlog zašto su ovakve osobe poželjne kao članovi tima su te što se smatra da oni poseduju izrazito razvijenu veštinu komunikacije i fleksibilnost, zahvaljujući čemu se lako povezuju sa ostalim članovima tima.

 

Zahvaljujući svojoj ekspertizi tj. „dubini“ poznavanja određene materije, oni se uvek ističu u svojim glavnim odgovornostima, ali prednost ovakvih osoba je što će sa lakoćom naučiti i usvojiti znanja iz neke druge oblasti i na taj način mogu biti dovoljno učinkoviti u izvršenju drugih zadataka koji ne spadaju u njihovu najužu ekspertizu. Na taj način oni doprinose rastu celog tima.

 

U mom dosadašnjem radu sa timovima i unutar timova, uvek me je radovalo kada se pojavi saradnik tzv „T” profila. Ceo tim voli da sarađuje sa takvom osobom. Komunikacija je laka bez obzira koliko vam se ekspertska polja razlikuju. Odlična su spona, „prevodioci”, između članova svog internog tima i ostalih timova. Različite interesne grupe lako organizuju u tim koji ide ka dostizanju zajedničkog cilja.

 

Unutar svog tima, takve osobe imaju neformalni autoritet zahvaljujući dubini znanja iz određene oblasti (ranije pomenuta vertikalna crta slova T). Zaljubljenici su u svoj posao, sticanje novih znanja predstavlja im zadovoljstvo. Pomažu kolegama u rešavanju zadataka. Nadogradnja expertise im je motivacija sama po sebi.

 

Talenat, želja i volja da razviju i veštine van uskog polja ekspertize, daju poziciju ovakvim profesionalcima da razumeju I ostale kolege iz kompanije. Talenat za sagledavanje šire slike, razumevanje tuđih interesnih zona, umetnost komunikacije čine ovu osobu željenim članom tima koji doprinosi napretku svakog projekta. Želja da se nauči nešto novo, da se razumeju neki drugačiji principi čini ovu  osobu aktivnim slušaocem i saradnikom koji donosi pozitivnu energiju u tim. Volja da se izmesti iz zone komfora radi razumevanja tuđih želja i doprinosa tuđim ciljevima , čini ovu osobu nezamenljivom na putu bilo čijeg uspeha.

 

Multidisciplianrost svakog poslovnog poduhvata nas vodi ka potrebi za ovakvim kadrovima. Potrudite se da u timu prepoznate osobe „T profesionalce”. Pomozite im da razviju svoje talente jer su upravo te osobe budući lideri.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Elektrifikujte Srbiju! – Istorijska prekretnica za državu, ali i za preduzeća

Izvor: Mirko Radonjić, glavni i odgovorni urednik, Ekapija

Vlast sovjeta, plus elektrifikacija zemlje – jednako komunizam, mudrost je koja se pripisuje vođi Oktobarske revolucije, V. I. Lenjinu. Kako je potpisnik ovog teksta jednom pohađao osnovnu školu nazvanu upravo po Lenjinu, dok su u isto vreme zemljom vladali jugoslovenski derivati “sovjeta” (saveti, izvršna veća, komiteti, plenumi i predsedništva), a takođe je i struje uveliko bivalo kod kuće, a i drugde – ovako na prvu loptu bi se reklo da je pokojni mislilac loše prorekao budućnost. Projekat komunizma nije prošao studiju opravdanosti – dobro, možda delimično i zato što je elektrifikacija Srbije završena, zvanično, 1986. godine. Nekako tek tada smo počeli da se odvikavamo i od planskih restrikcija struje. A već 1988. smo, Zakonom o preduzećima, legalizovali kapitalizam.

Ovovremeni događaji, sa Lenjinovom rodnom grudom u fokusu, ukazuju, međutim, da je za nas u Srbiji sada dobitna formula upravo – što brža i obuhvatnija elektrifikacija zemlje.

 

Trenutna rešenja koja u EU nude politički korektni turbolevičari i ostali savremeni državni službenici, dolaze, praktično, iz arsenala ratnog komunizma: savetuje se populaciji da smanji grejanje, kako bi ga bilo za sve (tu meru je nekad nad pučanstvom praktikovao Čaušesku, pa je neslavno završio). Sa ove distance izgleda da su  političari starije garde bili agilniji, da su završili bolje „scrum” kurseve od savremenih. Francuski premijer u vreme naftnog šoka iz 1973. Pjer Mesmer je npr. prošao „kurs” aktivne borbe u Drugom svetskom ratu. Na bojištu se mora hitno reagovati i prilagođavati okolnostima i neprijatelju, pa otud nije ni čudo da je, u situaciji kada je njegova zemlja većinu električne energije dobijala iz uvozne nafte, već koliko u zimu 1974, premijer izašao sa planom za potpuni preokret: svu struju dobijaćemo iz nuklearnih elektrana! „U Francuskoj, nemamo naftu, ali imamo ideje”, bio je slogan ovog političara iz stare škole, čiji bismo svetonazor danas ocenili kao “konzervativan”. 

 

Agilni Mesmer i njegovi naslednici nisu uspeli baš u potpunosti – Francuska, iz svojih 56 nuklearnih reaktora danas dobija 70% struje – međutim, da nije tih reaktora, Zapadna Evropa bi zimus možda imala restrikcije po grupama kao Srbija onomad, u (inače, mnogo slavljenoj) eposi „I posle Tita – Tito”. Jer, Nemci i Italijani izgleda nisu na raspolaganju imali ratne kadrove kao Francuzi. Mnogi evropski političari deluju u vreme današnje, mora se priznati, nesnađeno i blentavo kao određene vrste kućnih ljubimaca, ali se Evropa, ipak, elektrifikuje, i smanjiće – samo da se ne prehladi isuviše Evropljanki i Evropljana po hladnim rezidencijama – zavisnost od fosilnih goriva, koja su papreno skupa, i kojih u EU nema.

 

A šta radi Srbija? Pa, kao prvo, dovela je svoj elektroenergetski sistem, u idealnom trenutku, u stanje kolapsa i umesto da zarađuje masno na izvozu kilovata – ona rasipa bogatstvo uvozeći ih. O tome, ipak, nećemo detaljno ovom prilikom – pretpostavićemo da će naša Srbijica biti sposobna da pokrene zamajac razvoja elektroprivrede, i da će, kad već ljubimo populizam, ponovo neki vođ poput Sl. Miloševića na otvaranju TE Kostolac „B” 1987. godine biti u prilici da usklikne: „Živela Srbija!” To se tada, inače, čulo posle mnogo decenija – a prilika je bila baš izgradnja jednog elektropostrojenja, dugo čekanog.

 

U ovom pregledu ideja na temu šta je činiti državi i poslovnim ljudima, poći ćemo od činjenice da struju, kako-tako, ipak imamo, i da ne zavisimo u potpunosti od spoljašnjeg sveta, kao u slučaju nafte ili gasa.

 

U strukturi potrošnje finalne energije u Srbiji, naime, nafta je na prvom mestu, sa udelom od oko trećine. Za nekoliko procentnih poena zaostaje električna energija, a sve ostalo je dosta niže. Nafta i prirodni gas ukupno izlaze na oko 45%. A Srbija ih ima otprilike koliko i Francuska.

 

Hoćemo li gladovati?

 

Naftni embargo iz 1992. učinio je da instruktor vožnje već pomenutog autora ovog teksta odvodi na točenje goriva u rezervoar novog novcatog „juga tempa 1.1” iz kanistera, a ponekad i iz plastične boce koka-kole od litar i po. Tada je opšte mesto bilo da Srbija trećinu potreba za naftom zadovoljava iz sopstvenih izvora, pa je bilo za vojsku (vojske) i, naravno, za ratare. A vozači su morali da se snalaze – i da na crno plaćaju litar do 2,80 maraka, što je inače manje nego danas, na pumpi.

 

Pošto je Naftnu industriju Srbije u ovom veku preuzeo ruski Gasprom, rečeno nam je da odsad polovinu sopstvenih potreba zadovoljavamo iz sopstvenih izvora: bušotine su zaigrale kazačok, na većem broju „obrtaja”. Onda nam je ovih dana predsednik Republike rekao da mi svoje nafte više nemamo. Može biti da je malo preterao, u energetskim bilansima pominju se ipak neke brojke-padalice, ali, šta bismo mi ovakvi,  isceđeni kao nikad, ako kojim slučajem ponovo ne budemo mogli da uvozimo naftu? A nije da je bilo davno… I nije da prethodnih nedelja nije bilo reči, čak, o nuklearnom ratu (i uzgred, nije da takve bombe već dvaput nisu upotrebljene). A nije ni da imamo izlaz na more. Niti da smo u kakvom relevantnom vojnom ili političkom bloku. Itd. Ukratko, strateški smo… suzbijeni. Teško je to sigurnošću zvati.

 

Šta bi, dakle, bilo ako bismo, u slučaju najgoreg scenarija ostali bez nafte?

 

Odgovor je da bi Srbija – inače, snažna poljoprivredna zemlja i solidno veliki izvoznik hrane – prvi put u savremeno doba bila u opasnosti da ne može da prehrani stanovništvo. Rala i volova odavno nemamo. Grančica spasa tražila bi se u proizvodnji biodizela (koju smo, inače, usled poreske politike, praktično napustili). Ali ne treba li još nešto po zemlji da se kreće, osim traktora?  

 

Pitali smo – šta je sa električnim traktorima i ostalim poljoprivrednim mašinama? Svetska industrija već razvija rešenja. Država ima projekat elektrifikacije polja, koji se odnosi na navodnjavanje, ali nam nadležno ministarstvo nije odgovorilo na upit: može li se njegov obuhvat proširiti i na poljomehanizaciju. Odgovor smo dobili iz privrede, iz sektora uvoza poljoprivrednih mašina – između ostalog, i da električni traktori koriste litijumske baterije, a da to nije baš ekološki. Pohvalno je što u Srbiji raste svest o zaštiti životne sredine, to pozdravljamo.

 

Rešenje po našoj volji ponovo bi došlo iz privatnog sektora. Pošto smo, naime, u Beogradu uspeli da dve industrije traktora pretvorimo u građevinsko zemljište (a i fabriku kombajna), kompanija Majevica iz Bačke Palanke razvila je pravi pravcati – srpski traktor! Kažu, već prototip sa 40% domaćih delova. Na naftu, doduše. Ali uz malo inovacije…

 

Solarni paneli

 

Strani privatni sektor je bio brz: samo mesec dana pošto je država to omogućila, nemačka kompanija Gruner, koja ima fabriku u Vlasotincu, potpisala je ugovor sa EPS-om i postala prvi kupac-proizvođač („prozjumer”) ovdašnji. Investicija u solarnu elektranu trebalo bi da se isplati za šest godina, jer će Gruner moći da višak proizvedene struje – ono što nije potrošio – proda EPS Snabdevanju po ugovornoj ceni.

 

Posle će Nemci samo zarađivati. I treba – bili su brzi.

 

I to je put za našu privredu, manju i veću, pa i za domaćinstva. Energiju Sunca sve je lakše (jeftinije) uhvatiti.

 

Kad smo već u vlasotinačkom kraju, treba pomenuiti da su leskovački industrijalci, nedugo po izgradnji hidrocentrale na Nijagari po Teslinom patentu i početku elektrifikacije sveta, osnovali akcionarsko društvo i podigli Hidroelektranu Vučje, i prvi dalekovod u Srbiji, do Leskovca, 1903. godine.

 

Da se, dakle, i naši poslovni ljudi vrate sopstvenim agilnim korenima, biće najbolje.

 

Jedan projekat koji ne služi svrsi

 

U duhu Montipajtonovaca i njihovog „A sad, nešto sasvim drugačije”, prelazimo na saobraćaj i stavljamo čitaoce pred dilemu iz Topliste nadrealista. Dakle, šta biste izabrali?

 

  1. A) Živite na Bežanijskoj kosi, idete u centar grada direktno autobusom koji vam staje ispred zgrade, ili
  2. B) Živite na Bežanijskoj kosi, pa morate prvo da se vozite autobusom do metro stanice, zatim, da se metro linijom 2 vozite – preko Gornjeg Zemuna (!) do Savskog trga i Nemanjinog spomenika, gde ćete presesti na metro voz za linije 1, e da biste se dokopali centra.

 

Naravno, birate B)…

 

Nije vic – upravo takav plan metroa sada je pred Beograđanima, kojima je obećano da će „metro, tramvaj i prigradska železnica” – sve električni vidovi transporta, uz to i šinski, što doprinosi energetskoj efikasnosti i ekologiji – postati okosnica javnog prevoza putnika. Hoće li?

 

Ništa nam tu ne pomaže što metro vozi na struju, ako će stanovništvo radije da nastavi da koristi autobus, ili sopstveni automobil – jer će biti brže, u slučaju gore ponenute savremene „šarganske osmice” Bežanijska kosa–zemunska Gornja varoš–Beograd na vodi, još i tri puta brže (!). A nije to jedina, niti najveća nelogičnost na trasi – samo poslednja ucrtana.

 

Iskustvo sa železnice kaže da smo ukinuli solidan broj direktnih vozova – posle elektrifikacije glavnih pruga, i tako „prebacili” gotovo sve putnike u autobuse. Da li nam je struja kriva? Hoćemo li takav metro, za 2-3 milijarde evra po liniji? Da spiskamo jednu nuklearnu centralu ili Đerdap 3, pa da kukamo za autobusom 75? I 16, 65, 95…?

 

A kad smo već kod železnice…

 

Ukidaju se pruge

 

Ako je, dakle, lako elektrifikovati neki vid prevoza, onda je to železnica. Švajcarska baš i nema onaj naš problem sa direktnim vozovima, jer je gotovo čitavu mrežu stavila „pod žicu”. Ali danas su i hibridni vozovi i pogon na baterije upravo na železnici bliži realnosti nego igde drugde – između ostalog i zato što je manje energije potrebno za kretanje po metalnim šinama. Tajna je u sili trenja: još na prvoj godini Saobraćajnog fakulteta učilo se da teret koji po drumu pokrene osam konja, jedno jedino kljuse može da tegli po šinama. I u zemljama bez energetske krize računa se da razvijena železnica, i kad ne radi sa profitom, stvara dodatno društveno bogatstvo: tako smo od direktora firme RŽD International, koja je gradila „ubrzanu” prugu (brze su za 250 km/h i više) Stara Pazova – Novi Sad, čuli da u Rusiji jedna rublja uložena u razvoj železničke infrastrukture donosi 1,46 rubalja privredi zemlje.

 

E, Srbija radi suprotno: upravo je počela da za svagda čupa više od 400 kilometara koloseka, od kojih neki spajaju za nas velike i značajne gradove (npr. pruga Zrenjanin – Vršac). Gotovo sve te pruge su, štaviše, u Banatu i Bačkoj, delu Srbije koji je pre malo više od veka sam izglasao prisajedinjenje Srbiji, donevši joj u miraz – železničku mrežu na nivou Francuske.

 

Privatni kapital, istovremeno, u MIND parku kod Kragujevca podiže železničku industriju Srbije iz pepela.

 

I Air Serbia može na struju

 

Mlazni pogon (uključuje i turbopropelerce poput ATR-a) ima apsolutni monopol nad vazdušnim saobraćajem samo zato što je mnogo više „kul” od aviona koje bi pogonili klipni motori – iako se i najsavremenije Erbasove i Boingove letelice muče da dostignu utrošak goriva po putniku kakav je imao klipni Lokid Super Konstelejšn iz 1951, ili DC-6 kakvim se šezdesetih prevozio dragoceni Broz! Gorivo nikad skuplje, a većih dizel aviona niotkuda: niko neće letećeg „golfa dvojku”. Sada je, međutim, elektro mnogo više „in” nego mlazno – a kad je elektro, troškovi eksploatacije su ubedljivo najmanji.

 

Voleli bismo, dakle, da Air Serbia, naslednica kompanije koja je 1985. prva u Evropi imala visokoekonomičan i tih mlazni avion (Boing 737-300) na srednjim i kraćim relacijama, stoji među avangardom, tj. da je već stala u red kod nekog od startapa koji razvijaju regionalne elektroavione. Dotle, to je već učinio gigantski američki United Airlines, naručivši unapred od švedske kompanije Heart Aerospace 100 aviona sa po 19 sedišta i po četiri mala elektromotora sa propelerima. Njihov ulazak u saobraćaj je planiran za 2026. Ko tako nešto prvi bude uveo, moći će da razvozi transferne putnike do mnogo više manjih aerodroma, za mnogo manje novca – proizvođači se hvale šest puta nižim operativnim troškovima – i da mnogo zaradi, jer danjas 35% troškova avioprevoznika ode na gorivo. I to je sasvim u duhu istorije JAT-a: onaj B737-300 te 1985. godine, na svom prvom letu za Aman, potrošio je 7 tona kerozina manje nego B727. Direktori su trljali ruke, a predstavnici stranih kompanija su dolazili da pogledaju naš avion na najvećim evropskim aerodromima: počela je zlatna era JAT-a. Eto nove prilike, za odlučne – i agilne.

 

Nije to igralište samo za velike. U fazi koncepta ili već razvoja je čitava paleta električnih letelica, od onih za gradski taksi, dronova za dostavu pošiljki, do srednje velikih aviona.

 

Da li je i ovde šansa za naše privatne kompanije? Kako Srbija proizvodi (i projektuje), i avione, ali i dronove, krstareće rakete – javnost ni ne zna koliko smo tehnološki sposobni u ovoj oblasti – nadajmo se i ulasku domaćeg znanja i kapitala u oblast električne vazdušne mobilnosti u svrhe prevoza putnika i robe.

 

Da li je Tesla bio Srbin?

 

Da ne pomisle čitaoci da ovo piše neki zadrti hrvatski revizionista (ili rumunski, ima i tih, pošto reč „tesla”, kažu, nešto na rumunskom znači, a na srpskom jok), ali, zašto u Srbiji jedva da ima Teslinih automobila? Zašto se baš srpski zvaničnici ne voze Teslinim modelom „S”? Bila bi dobra reklama – pa već smo i aerodrom i štošta nazvali po čoveku…

 

Čačane bije glas da su, uz Šapčane, avangarda kad su automobili u pitanju – još uvoze nova kola, Škode, kao i Jaguare i Lend Rovere. I mogu da se voze Teslom kad hoće.

 

Čačanski Premier taxi odavno ima Tojotina hibridna vpozila, a sada putnicima nudi i vožnju 100% električnim „Teslom”. Putnicima tiho, brzo, a vlasnicima razlog za slavlje kad ostave auto preko noći na utičnici, umesto da prepuste malo bogatstvo benzinskoj pumpi.

 

A za ekonomiju dosta važnija od taksija je logistika – cena robe, na domaćem tržištu i u izvozu, direktno zavisi od transportnih troškova. Električni kamioni, dostavna vozila? Kada je loše vreme, i Volt i Glovo šalju automobil sa unutrašnjim sagorevanjem.

 

Da dodamo da i u kućnim budžetima, ako se troši manje na prevoz između famoznih tačaka „A” i „B” – više ostaje za potrošnju za neke druge materijalne, ali i za više, duhovne potrebe. Da ne kažemo, za život kao u nedočekanom komunizmu.

 

Usled tektonskih promena u svetu, privređivanje se nalazi na prelomnoj tački: sada se zauzimaju pozicije, kasnije se ubiraju plodovi.

Pa, šta čekamo?

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Koga inflacija najviše boli?

Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije

Inflacija je jedna od stvari koja zanima gotovo svakoga, jer se tiče svačijeg džepa, ali i toga koliko sa platom ili penzijom možete da kupite manje nego pre. I čim se nešto tiče kritične mase, a teško je meriti fenomen, onda ide sve redno kako i dolikuje u društvenoj nauci – rezultati istraživanja i statistika se odbacuju, meta podaci i metodologija istraživanja se ne čitaju, a tu su i nezaobilazne teorije zavere i slobodni tumači podataka. Kada se na to doda da je u Srbiji inflacija posebno bolna tema, jer podseća na dešavanja iz 1990-ih; kao i to da neki članovi akademske zajednice neoprezno ili zlonamerno pominju reč ,,štampanje novca”, onda je nerazumevanje i slobodno tumačenje inflacije ,,na izvolte“.

DA BI SHVATILI DA LI INFLACIJA SVAKOGA POGAĐA ISTO, ILI JE FENOMEN KOJI SVAKO DRUGAČIJE DOŽIVLJAVA, TREBALO BI NAJPRE RAZJASNITI KAKO SE ONA MERI I KOJA INFLACIJA SE POSMATRA.

 

Da bi shvatili da li inflacija svakoga pogađa isto, ili je fenomen koji svako drugačije doživljava, trebalo bi najpre razjasniti kako se ona meri i koja inflacija se posmatra. Kao zvanična mera inflacije koristi se Indeks potrošačkih cena koji Republički zavod za statistiku obračunava na mesečnom nivou. To se radi na način što se prate cene izabranih roba i usluga koje domaćinstva kupuju. Robe i usluge koje domaćinstva kupuju su pobrojane u okviru korpe gde imaju svoje udele u toj korpi. Ovde leži i glavni izazov, jer dobra i usluge imaju svoje udele i svako može reći da ti udeli ne odgovaraju stanju na terenu i njihovoj korpi dobara, i da baš nama ili ljudima iz našeg okruženja hrana ne čini oko 30% izdataka mesečno, a vino nešto oko 1%, kako se posmatra pri obračunu stope inflacije, i samim tim ne priznajemo zvaničnu stopu inflacije.

 

I imaju ljudi pravo, svačija se potrošačka korpa razlikuje, i svakog boli inflacija drugačije, ali nije sve do metodologije i ne bi trebalo odbacivati zbog toga obračun inflacije i šta on pokazuje. Ekonomski fenomeni nisu ipak fizika, pa da su neke stvari konstanta. Labavost društvene nauke daje i mogućnosti, eto da sami izračunate kolika je vaša inflacija za željenu korpu dobara i usluga. To nije neki preterano zahtevan proces, već se uz zvanične podatke i osnovne računske operacije može izračunati stopa inflacije za korpu dobara i usluga kakva god vam padne na pamet.

 

KADA IMATE NISKA PRIMANJA OD 30 DO 40 HILJADA DINARA, I IZDVAJATE 50% TOGA NA HRANU, A MESO POSKUPI 5%, POVRĆE 8%, VAS TO I TE KAKO ZABOLI PO DŽEPU.

 

Tako je mene zanimalo kolika je stopa inflacije u 2021. bila zamišljenom penzioneru sa penzijom od oko 30 hiljada dinara. Pretpostavio sam da njemu u potrošačkoj korpi hrana učestvuje sa 55%, kao i da komunalije koje plaća odnose 20% potrošačke korpe, dok na primer nema izdvajanja za obrazovanje. Cifra koja se pojavila mi je pokazala da je inflacija za njih 4,2%, što nije niska inflacija i smanjuje životni standard, ali sam iskreno očekivao da više odstupa od 4% koliko je stopa inflacije bila u 2021. godini prema potrošačkoj korpi koju posmatra Republički zavod za statistiku, i za koju svi na prvu loptu kažemo da nije reprezentativna. Nisam sedeo skrštenih ruku, pa sam brzo izračunao stopu inflacije za zamišljenu mladu osobu koja ima platu veću od proseka, oko 100 do 120 hiljada dinara, i za koju sam pretpostavio da 20% njene potrošačke korpe troši na hranu, dok su joj učešće za gorivo, kulturu i izdvajanja za restorane veća od one uobičajene potrošačke korpe koja pokazuje da je stopa inflacije bila 4,0%. Rezultat koji sam dobio jeste da je inflacija takvoj osobi u 2021. godini iznosila 4,1%. Opet, za mene iznenađujuće da ne odstupa previše od one stope koju Republički zavod za statistiku objavljuje.

 

Iako se sama stopa inflacije ne razlikuje značajno do toga kakva vam je potrošačka korpa to ne znači da ona sve građane pogađa isto. Prvi razlog je to što trošak potrošačke korpe tj. koliko ona košta nije isti za svakoga. Kada imate niska primanja od 30 do 40 hiljada dinara, i izdvajate 50% toga na hranu, a meso poskupi 5%, povrće 8%, vas to i te kako zaboli po džepu, ali vas i primorava da manje kupujete tih dobara. S druge strane, ako su vam primanja između 100 i 150 hiljada dinara, inflacija će isto uticati na vas, ali će na dubinu vašeg džepa verovatno najviše uticati to što je gorivo poskupelo 12,5% i što ako ste izdvajali na njega mesečno oko 15 hiljada dinara, sada ćete morati oko 17 hiljada dinara.

 

ZAKLJUČAK JE DA INFLACIJA NAJVIŠE BOLI I POGAĐA NAJUGROŽENIJE I ONE SA NAJMANJE PRIHODA, DOK JE ZA DRUGE ONA FENOMEN KOJI SMANJUJE KUPOVNU MOĆ, ALI KOME SE ČOVEK PRILAGOĐAVA.

 

Iz prethodno navedenog, i onoga što je postavljeno kao pitanje u naslovu, zaključio bih da se merenju stope inflacije i reprezentativnosti potrošačke korpe ne može zameriti onoliko koliko obično čujemo u javnosti; jer koliko god menjali udele dobara i usluga u potrošačkoj korpi, stopa inflacije ne odstupa previše od stope koja se dobija korpom koju posmatra Republički zavod za statistiku. Na kraju krajeva, podaci o inflaciji pojedinačnih dobara i usluga su javno dostupni, pa je uz jednostavnu računicu moguće obračunati ličnu inflaciju koju ste imali u 2021. godini i tako znati u decimalu koliko morate izdvojiti više novca da biste sačuvali standard, i koliko da tražite povećanje plate da se ona realno ne bi smanjila. Zašto se onda ljutiti na reprezentativnu potrošačku korpu.

 

Drugi zaključak je da inflacija najviše boli i pogađa najugroženije i one sa najmanje prihoda, dok je za druge ona fenomen koji smanjuje kupovnu moć, ali kome se čovek prilagođava. Inflacija pogađa one sa najmanjim prihodima jer se oni ne mogu preterano prilagoditi da kupuju manje mesa, goriva, povrća i troše manje električne energije – njihova potrošačka korpa je već na minimumu ili ispod minimuma za normalan život i funkcionisanje. Iz toga bi pri povlačenju mera ekonomske politike, pre svega trebalo imati na umu ovu grupu ljudi, i uvažavati njihove potrebe, pre svega one egzistencijalne.

 

Više o inflaciji u 2021. godini možete naći OVDE

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Novi rekord Srbije u SDI – Trendovi i pokazatelji

Radoš Gazdić, v.d. direktora Razvojne agencije Srbije

Uspeh u privlačenju direktnih ulaganja je ono po čemu je Srbija prepoznatljiva već nekoliko godina unazad i po čemu prednjači u odnosu na zemlje ovog dela Evrope. Činjenica da je jedna Mađarska u 2021. godini imala 2,6 milijardi evra SDI, Hrvatska na primer 2.8 milijardi, a Srbija rekordnih 3,9 milijardi, govori o rastućem interesovanju ulagača upravo za Srbiju. Na centralno-istočnom evropskom području jedino je Rumunija u 2021. bila ispred Srbije kada je reč o iznosu stranih direktnih ulaganja, sa 7,3 milijarde evra. Sve druge zemlje nalaze se daleko niže na lestvici SDI (grafik 1).

Grafik 1 – Izvor: Tradingeconomics

Direktna ulaganja u 2021. u Srbiji prevazišla su rekordnu 2019. godinu kada je iznos SDI bio 3.8 milijardi i do tada je to bio najveći iznos SDI ikada ostvaren. Čak je i 2020. kao vrlo neizvesna po pitanju biznisa pokazala da je Srbija sa nešto više od 3 milijarde evra SDI sigurna investiciona destinacija i najčešći izbor ulagača, od kojeg zasigurno neće odustajati ni u narednim godinama. U januru 2022. godine iznos SDI je oko 140 miliona evra. Ako pogledamo podatke o tome odakle najčešće dolaze strana ulaganja, prema parametru vrednosti projekata najviše je investicija iz Nemačke sa 10.8%, slede investicije iz Italije (10.2%) i američke investicije sa 10.1%, pa francuske sa udelom od 9.5%, investicije iz Austrije (8.8%) i NR Kine (8.7%) i češke investije sa 6.6 odsto. Prema kriterijumu broja investicionih projekata to izgleda ovako: Nemačka 15%, Italija 14.3%, Austrija 7.5%, Sjedinjene Američke Države 5.2% i investicije iz Francuske 4.9% (grafik 2). Sve ukazuje na to da nas rast tek očekuje i da će, posebno prema vrednosti projekata, narednih nekoliko godina biti ključne po pitanju stranih direktnih ulaganja.

Grafik 2 – Izvor RAS

Ono što je pandemija donela sa sobom u smislu poslovanja i proizvodnje, a sada i konflikti kojima svedočimo u svetu, jesu preorijentisanje proizvođača na ulaganja u sigurnije lokacije i, pre svega, lokacije koje su geografski bliže Evropi budući da su njihovi kupci, partneri, ali i matične kompanije u Evropi. Globalizacijska dostignuća brzog, lakog, i jeftinog kretanja i transporta ljudi, robe i usluga verovatno su sada doživela najveće preispitivanje i procene su da će postati prošlost. Investitori i proizvođači žele da u budućnosti kompenzuju potencijalno zaustavljanje ili otežano dopremanje proizvoda sa Istoka do Evrope, gde su do sada bile najveće proizvodne linije i kapaciteti. Upravo su iz tog razloga zemlje centralno-istočne Evrope dospele u fokus svetskih kompanija i proizvođača, kao idealno geografski pozicionirane. Svedočimo velikom broju upita stranih investitora i nekoliko stvari se izdvajaju kao najvažnije u proceni investicione klime i konkurentnosti zemlje u privlačenju stranih direktnih ulaganja. Na prvom mestu danas je više nego ikad značajna politička i ekonomska stabilnost zemlje, što Srbiju u tom kontekstu postavlja na prvo mesto analize. Ekonomski orijentisana Vlada, usmerena ka rastu i razvoju, stabilna u svom funkcionisanju i posvećena infrastrukturnim i drugim ulaganjima neophodnim za razvoj, pouzdan je partner svakog velikog i značajnog investicionog projekta.  Stopa rasta BDP u zemlji od oko 7% u 2021. godini, i među najmanjim padovima u 2020. u Evropi ( -0,9%), daju dodatnu potvrdu da je reč o stabilnoj ekonomiji za koju se očekuje da u 2022. godini ima rast od 7,5%.

 

Optimalna geografska pozicija, centralna tačka spajanja Istoka i Zapada, i veoma dobra povezanost sa svim delovima sveta, takođe su ono što dolazi do izražaja. Tzv. nearshoring, trend približavanja i prebacivanja proizvodnje sa lokacija u Kini i Istoku bliže Evropi, upravo uzima u obzir dobru logističku povezanost, dobru transportnu konekciju nove potencijalne pozivodne lokacije sa Evropom i ostatkom sveta. A uz to, dolazimo do potrebe da veliki deo dobavljača jednog proizvođača bude u blizini ili da se lako i brzo može komunicirati, transportovati i funkcionisati sa dobavljačima sa nove potencijalne lokacije.

 

Ukoliko govorimo o automobilskoj industriji i visokim tehnologija, koje su evidentno najzastupljenije u Srbiji i za koje postoji najveće interesovanje novih ulagača, Srbija ima idealnu poziciju s obzirom na to da gotovo svi dobavljača tzv. TIER 1 su prisutni u Srbiji, ali i da se na relativno maloj udaljenosti nalaze i mnogi drugi dobavljači. To predstavlja svu spremnost i predispozicije za novu fazu investicija u Srbiji koje će inkorporirati projekte najveće tehnološke vrednosti u automobilskoj industriji i za kreiranje ere usmerene na električnu mobilnost i EV (e-vehicle) lanac vrednosti. Električna vozila i e-mobilnost ne predstavljaju više plan i viziju budućnosti, oni su veoma vidljiva i opipljiva sadašnjost kojoj streme sve zemlje. U celom svetu ulažu su velika sredstva u razvoj tehnologija za EV, za kreiranje i razvoj baterija, za istraživanja i razvoj u ovoj oblasti, kao i za podsticanje kupovine i upotrebe električnih vozila. S druge strane, Srbija je sa razvojem industrije, ulaganjima koja su se do sada realizovala, ulaganjima u tehologiju i obrazovanje ljudi, potom rastom broja dobaljača u ovom sektoru, ali i evidentnim rastom kapitalno-intezivnih projekata u odnosu na radno-intenzivne, lokacija koja pretenduje da bude novi centar automobilske industrije ovog dela Evrope.

 

Kompetitivni operativni troškovi, kvalifikovani ljudski resursi, optimalna geografska lokacija, pristup tržištu od preko 1.3 milijardi potrošača usled postojanja brojnih sporazuma o slobodnoj trgovini, usmerenost države na razvoj i podršku, samo su neki od faktora kojima zemlja poput Srbije može i sigurno hoće preovladati u implementaciji velikih investicionih projekata u odnosu na neke druge investicione destinacije. Čini se da je to prirodan sled i neminovan rezultat, posebno ukoliko imamo u vidu da su to sve faze razvoja i uspona koje su prošle i neke od zemalja centralno-istočne Evrope pre nas, poput Slovačke, Češke i Poljske.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Obnovljivi izvori energije – realnost i potencijali za Srbiju

Izvor: Filip Boršik, Generalni direktor IB interbilanz i pridruženi član udruženja obnovljivih izvora energije

Kada govorimo o prirodnim, odnosno primarnim oblicima energije možemo ih podeliti na obnovljive i neobnovljive s obzirom na vremensku mogućnost njihovog iscrpljivanja. Epitet obnovljivi, ovi izvori duguju činjenici da se energija troši u iznosu koji ne premašuje brzinu kojom se stvara u prirodi. Rezerve obnovljivih izvora energije se često procenjuju na ekslpoataciju u periodu od nekoliko miliona godina. To čini osnovnu razliku od neobnovljivih izvora čije su rezerve procenjene na nekoliko desetina ili stotina godina, a njihovo stvaranje je trajalo neuporedivo duže.

Obnovljive izvore energije (OIE) možemo podeliti u dve glavne kategorije: 

 

  • Tradicionalne obnovljive izvore energije kao što su biomasa i energija velikih hidroelektrana;
  • “Nove obnovljive izvore energije” poput energije Sunca, energije vetra, geotermalne energije…

 

Razvoj obnovljivih izvora energije pogotovo od vetra, vode, Sunca i biomase je važan jer ovi izvori energije imaju vrlo važnu ulogu u smanjenju emisije ugljen dioksida (CO2) u atmosferu.  Povećanje udela obnovljivih izvora energije povećava energetsku održivost sistema jedne zemlje. U isto vreme pomaže u poboljšanju sigurnosti dostave energije i tako smanjuje zavisnost od uvoza energetskih sirovina kao i električne energije. U dogledno vreme se očekuje da će obnovljivi izvori energije postati ekonomski konkurentni konvencionalnim izvorima energije.

 

Efikasnost ulaganja u OIE

 

Efikasnost ulaganja zavisi od velikog broja međusobno povezanih faktora, koji ukazuju na postojeće stanje sektora energetike i čine smernice za njegov dalji razvoj. Makroekonomski pokazatelji, indikatori stanja i razvoja energetike, energetska zavisnost države, energetski bilans samo su neka od merila potencijalne finansijske isplativosti ulaganja u OIE.

 

Eksploatacija obnovljivih izvora energije prevashodno utiče na: rast BDP-a po glavi stanovnika, kao posledica pozitivnog uticaja OIE na investicije: socijalni i ekonomski razvoj, koji podstiču rast ekonomskog blagostanja, modernizaciju instaliranih kapaciteta i izgradnju novih, tehnološki naprednijih postrojenja.

 

 

Osvrt na trenutno stanje u EU

 

Obnovljivi izvori generisali su u toku prošle godine jednaku količinu električne energije kao fosilna goriva, ali prelazak sa uglja i gasa i dalje se ne odvija zadovoljavajućim tempom, saopštila je neprofitna organizacija Ember u svom novom godišnjem izveštaju za 2021. O stanju sektora proizvodnje električne energije u Evropskoj uniji. Udeo zelene energije i prljavih energenata iznosio je po 37%, dok ostalih 26% struje u EU dolazi iz nuklearnih elektrana.

 

Uprkos prosečnom godišnjem rastu proizvodnje struje iz obnovljivih izvora od 44 TWh u poslednje dve godine, dekarbonizacija energetskog sektora i napuštanje fosilnih goriva se i dalje ne odvija dovoljno brzo – članice Evropske unije trebalo bi da smanjuju emisije gasova sa efektom staklene bašte za 6% godišnje kako bi se dostigle neto-nulte emisije do 2035. Trenutno su na oko 3%.

 

Više od polovine ukupnog rasta proizvodnje struje pomoću solarnih elektrana i vetroparkova u Evropskoj uniji od 2019. godine desilo se na tlu samo tri zemlje – Španiji, Holandiji i Grčkoj, i to iako je njihov udeo u ukupnoj potrošnji električne energije svega 16%. One su tako postali novi pokretači energetske tranzicije na našem kontinentu.

 

Napredak su omogućili adekvatni politički okviri, pad troškova i ambiciozni ciljevi ovih zemalja. Španija i Holandija teže da generišu dve trećine struje iz solarnih elektrana i vetroelektrana do 2030, a Grčka 50%. Ističu se i Danska, Irska, Portugal i Nemačka. Nasuprot njima se nalaze zemlje poput Poljske i Mađarske gde su obnovljivi izvori i dalje na margini, a posebno loše se u energetskoj tranziciji kotiraju Rumunija, Bugarska i Češka koje gotovo da i nisu razvijale projekte izgradnje solarnih elektrana i vetroelekrana.

 

Potrebe i potencijali Srbije

 

Veliki broj ekoloških problema sa kojima se suočava, pre svega u pogledu kvaliteta vazduha, ali i upravljanja otpadom, Srbija bi mogla da reši ako bi iskoristila bogate potencijale obnovljivih izvora energije kojima raspolaže. Potencijali Srbije u pogledu obnovljivih izvora energije procenjeni su na oko šest miliona tona ekvivalentne nafte (Mtoe), što bi zadovoljilo gotovo polovinu njenih godišnjih potreba za energijom. Ipak, treba istaći da bogatstvo zemlje obnovljivim izvorima energije nije dovoljan preduslov za njihovu ekploataciju, premda je ona uslovljena izgradnjom neophodne infrastrukture. Srbiji su stoga potrebne značajne investicije, kako bi ovi potencijali bili iskorišćeni.

 

Srbija je danas suočena sa brojnim ekološkim problemima koji se u velikoj meri mogu prevazići prelaskom na obnovljive izvore energije, za šta je pre svega neophodna politička volja. Iako bi ovo u kratkom roku iziskivalo značajna javna ulaganja, dugoročne koristi zelene tranzicije bi nemerljivo nadmašile troškove. Srbija bi postala zdravija, čistija i bogatija zemlja, sposobna da se okrene održivom ekonomskom razvoju, kojim bi njen privredni rast postao kompatibilan sa očuvanjem njene prirode i zdravlja stanovništva.

 

Energetski bilans Republike Srbije za 2021. godinu pokazuje da u strukturi planirane ukupne proizvodnje primarne energije obnovljivi izvori energije učestvuju sa 20 odsto, što predstavlja stagnaciju u odnosu na prethodnu godinu. Među obnovljivim izvorima najprisutnije je učešće čvrste biomase sa 58 odsto, hidroenergija čini 36 odsto, energije vetra četiri odsto, dok biogas, energija Sunca i geotermalna energija zajedno učestvuju sa svega dva odsto.

 

VETAR

 

Na elektroenergetski sistem Republike Srbije dosad je priključeno 8 vetroelektrana ukupne snage 398 MW.  U razvoju se nalaze projekti ukupne snage 4 GW. Razvoj vetroparkova u Srbiji je počeo krajem prve decenije ovog veka, ali uslovi za realizaciju su se stvorili tek 2015. i 2016. godine. Izgradnja najvećih vetroparkova (Čibuk1, Kovačica, Alibunar i Košava), koji su finansirani kreditima međunarodnih finansijskih institucija i komercijalnih banaka, bio je signal brojnim investitorima da dođu u Srbiju i da istraže lokacije za buduće vetroparkove. Osim u košavskom području Južnog Banata, gde se nalaze svi izgrađeni vetroparkovi, potencijali energije vetra nalaze se u istočnoj Srbiji, kao i na području Zlatibora i Pešterske visoravni.

 

SUNCE

 

U Srbiji je do sada izgrađeno 107 solarnih elektrana instalisane snage 8,82 MW  koje su dobile podsticajne cene (fid-in tarife). Reč je o objektima male snage na zemlji i na krovu. Više stotina zahteva za fid-in tarifu odbijeno je zbog predviđene kvote od 10 MW za povlašćene proizvođače električne energije. Osim povlašćenih proizvođača, solarne elektrane su izgradili i privatni investitori za svoje potrebe ili za potrebe prodaje trgovcima električnom energijom. Procenjuje se da je izgrađeno oko 2,5 MW solarnih elektrana van podsticajnih mera. U narednim godinama očekuje se investicioni bum u oblasti solarne energije i dolazak velikih investitora iz oblasti solarne energije, jer se potencijal solarne energije veoma malo koristi. Procenjuje se da se u ranoj fazi razvoja nalazi više od 100 MW solarnih parkova. Ohrabrujuća je činjenica da i JP Elektroprivreda Srbije, planira izgradnju solarne elektrane Petka, kapacita 9,95 MW, za koju su pribavljene sve neophodne dozvole.

 

VODA

 

Oko 80% električne energije iz obnovljivih izvora u Srbiji potiče iz hidro-potencijala. Srbija raspolaže sa 2.466 MW instalirane snage hidroelektrana. Status proizvođača iz obnovljivih izvora stečen je za 2.355 MW u velikim hidroelektranama u okviru sistema Elektroprivrede Srbije (EPS), čija godišnja proizvodnja iznosi oko 10 TWh. U svom vlasništvu EPS ima i 15 malih hidroelektrana ukupnog kapaciteta od 20 MW. Takođe, privatni investitori izgradili su 122 male hidroelektrane ukupnog kapaciteta 77,61 MW u okviru sistema fid-in tarife, dok se 32 MHE ukupne snage od oko 30 MW nalaze u statusu privremenog povlašćenog proizvođača i izgradnje. Hidroelektrane čine oko 30 posto ukupne proizvodnje električne energije JP EPS, od čega je više od dve trećine proizvodnja u HE Đerdap. Osim u HE Đerdap, EPS proizvodi električnu u ograncima Kladovo i Drinsko-limske hidroelektrane „Bajina Bašta”.

 

BIOMASA

 

Biomasa je kompleksan resurs koji se može korisiti kao energent za proizvodnju električne i toplotne energije, a primenu ima i u saobraćaju u vidu biogoriva. Prema podacima iz Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine, najveći potencijal srpskih obnovljivih izvora energije nalazi se u biomasi i dostiže 3,4 toe (tona ekvivalenta nafte), što čini više od polovine definisanog nacionalnog potencijala. U potencijale biomase ulaze poljoprivredna biomasa, šumski otpad, biorazgradivi otpad i tečni stajnjak. Imajući u vidu da prema zvaničnom registru Ministarstva rudarstva i energetike samo jedna elektrana na biomasu ima status povlašćenog proizvođača električne energije, potencijal biomase je vrlo slabo iskorišćen. U razvoju se nalazi još nekoliko elektrana na biomasu relativno malog kapaciteta. Biomasa se koristi i za proizvodnju biogasa, koji se dalje može koristiti za proizvodnju električne energije.

 

BIOGAS

 

Biogas je vrsta gasovitog goriva koje se dobija iz biomase procesom anaerobne fermentacije organske materije. Koristi se za kombinovanu proizvodnju električne i toplotne energije. Sporedni proizvod koji se dobija u procesu proizvodnje biogasa je izuzetno kvalitetno đubrivo. Za razliku od elektrana na biomasu, biogasne elektrane su vrlo brojne u Srbiji. Interesovanje investitora je veliko, pre svega zbog povoljnih podsticajnih mera i cena, kao i usled jednostavnih procedura za priključak na mrežu malih postrojenja. Od 2016. godine u Srbiji je izgrađeno 28 biogasnih elektrana, ukupne snage 27 MW, dok se u izgradnji nalaze 73 biogasne elektrane kapaciteta oko 70 MW.

 

Zaključak

 

Država Srbija, kao i ostale zemlje u regionu, u obavezi je da donese strategiju  i time  definiše skup politika koje podstiču razvoj korišćenja obnovljivih izvora energije, a  da istovremeno obezbeđuju da teret troškova koji se nameće građanima bude maksimalno umanjen. Međutim, energija će neizbežno postajati sve skuplja u budućnosti. U srednjoročnom i dugoročnom periodu, jedino je za korišćenje obnovljivih izvora energije verovatno da će se troškovi smanjivati.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Nekretnine – najatraktivniji vid ulaganja u Srbiji

Bojan Bulatović, direktor prodaje kompanije Beograd na vodi

„Nemojte čekati da kupite nekretninu. Kupite nekretninu i čekajte“, poručivao je Vil Rodžers. Pored toga što je bio izvrstan glumac, Rodžers je očigledno imao i izvanredan osećaj za investicije.

 

Kada smo 2015. godine u prodaju pustili prvu od sadašnjih 27 stambenih zgrada Beograda na vodi, bavili smo se predviđanjima, a sada, sa više od 4000 prodatih stanova i sedam useljenih objekata, govorimo o preciznim brojkama i konkretnim benefitima koje su ostvarili naši kupci. Zato bih bih se složio sa izjavom s početka teksta i, poput popularnog glumca, rekao da je vreme za kupovinu nekretnine upravo sada!

U Beogradu na vodi savetujemo kupcima da odluku o kupovini stana, jednu od najznačajnijih koju će ikad doneti, realizuju onog dana kada lansiramo novu zgradu. Tada ih u našem Prodajnom centru na Sava Promenadi očekuju najbolji izbor stanova i najpovoljniji uslovi plaćanja. Među modalitetima otplate nalaze se i stambeni krediti kreirani specijalno za Belgrade Waterfront, u ranoj fazi izgradnje, kod kojih mesečna rata kreće već od 499 evra. Kupcima nudimo i opciju plana plaćanja u sedam rata, nalik beskamatnom kreditu, koje prate faze izgradnje.

 

Uz to, BW stan je pametna investicija koja „radi“ za vlasnike dok u njoj stanuju, jer vrednost kvadrata usled razvoja projekta, paralelno sa njegovom izgradnjom, raste od pet do sedam odsto na godišnjem nivou. Tako im se mogućnost zarade od oko 25 odsto pruža već u toku perioda gradnje. U poslednje vreme sve prisutnija inflacija umnogome obezvređuje novac, pa je ulaganje u nekretnine dobitna kombinacija kojom vrednost svoje imovine ne samo čuvate, već i uvećavate.

 

 

Prema informacijama posrednika i agenata iz agencija za promet nekretnina, potražnja stanova za izdavanje potpuno je izmenila beogradsku ponudu, a stanovi u okviru Belgrade Waterfront-a su najpoželjniji i, po pravilu, prvi izbor svih zakupaca koji za sebe i svoju porodicu žele savremen, luksuzan, bezbedan i dobro osmišljen ambijent. Statistika kaže da se stanovi u Belgrade Waterfront-u  najbrže izdaju, a cena rente kreće se u rasponu od 15 do 25 evra po kvadratnom metru na mesečnom nivou. Sagledavši sve tržišne pokazatelje i prosečnu cenu rente stana u okviru našeg projekta, došli smo do koeficijenta povrata investicije koji ukazuje na isplativost investicije u periodu od 12 godina. Jasno je da biti vlasnik stana u Beogradu na vodi ne znači samo imati adresu na najprestižnijoj lokaciji u gradu i zemlji, već i doneti odličnu poslovnu odluku.

 

Vreme u kojem živimo donosi brze promene – novac devalvira, vrednost virtuelnih valuta oscilira, a vaša četiri zida su mirna luka koja vam garantuje stabilnost i spokoj kada razmišljate o budućnosti. Atraktivna novogradnja, funkcionalni prostor i predivni pogledi idealna su scenografija za životni stil potpuno prilagođen savremenom kupcu. To je osoba koja ceni svoje vreme, želi da bude nadomak svih dešavanja, a da istovremeno živi u mirnom, inspirativnom okruženju u kojem je pažnja posvećena svakom detalju.

 

U prostranom, osvetljenom lobiju svake zgrade nalazi se recepcija sa osobljem koje je tu da vam pomogne oko rezervacije prevoza, kupovine karata za različite događaje ili zakazivanje pregleda, da sačeka vaše školarce ako vi niste tu, da vam pričuva ključeve i nenametljivo vodi računa da sve u zgradi funkcioniše besprekorno. Unutrašnja dvorišta za stanare idealno su mesto za odmor, čitanje knjige ili rad u tišini. Ceo Belgrade Waterfront prilagođen je održivim vidovima saobraćaja, pa pešaci i biciklisti ovde imaju prednost. Međutim, mislilo se i na vozače automobila, pa pored toga što je projekat sa drugim delovima grada odlično povezan novim ulicama i bulevarima, stanari ne moraju da brinu gde da se parkiraju, jer svaka zgrada ima podzemnu garažu. Fizičko obezbeđenje i video nadzor omogućavaju vam da budete bezbrižni znajući da ste vi, vaša porodica i imovina apsolutno zaštićeni.

 

Obezbedite sigurnost za sebe i svoju porodicu. Registrujte se na sajtu belgradewaterfront.com i u najskorijem roku očekujte poziv našeg prodajnog savetnika, koji će vam pomoći da izaberete idealnu nekretninu, bez obzira da li je kupujete kao svoj budući dom ili kao investiciju.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Da li smo sajber-bezbedni?

Adel Abusara, Menadžer za politike sajber bezbednosti, PwC Srbija
Irina Rizmal, Viši konsultant za politike sajber bezbednosti, PwC Srbija

Sredinom prošle godine, u nekim srpskim medijima se pojavila vest da se Srbija u junu 2021. godine našla na sedmom mestu globalne liste zemalja po broju napada na industrijske računare, na osnovu redovnog izveštaja koji na tu temu objavljuje kompanija „Kaspersky“. Iako se sajber bezbednost relativno često u poslednjih nekoliko godina pojavljuje kao tema u medijima, obično ne izaziva previše pažnje, jer se uglavnom radi o člancima koji su preuzeti iz stranih medija, te kao takvi nisu previše zanimljivi građanima Srbije. Ovog puta, imajući u vidu da se u izveštaju pominje i naša zemlja, nekoliko medijskih kuća je smatralo da se radi o vesti koja zavređuje nešto više prostora.

Ne ulazeći u ovom trenutku u to koliko gore pomenuti izveštaj zaista može da bude poziv na uzbunu, te da li je za ozbiljniju analizu potrebno pratiti broj sajber napada koje jedan izvor detektuje u dužem vremenskom periodu, ovo je odlična prilika da se osvrnemo na temu bezbednosti kompanija u sajber prostoru – temu o kojoj se i na globalnom nivou mnogo priča, ali po pravilu, nedovoljno zna.

 

Jednu od čuvenih rečenica za one koji se bave sajber bezbednošću, izjavio je, za ovo polje daleke 2012. godine tadašnji šef Američkog FBI-ja, Robert Miler: “Postoje samo dve vrste kompanija – one koje su već hakovane, i one koje će to biti”. Današnji trenutak još bolje oslikava parafraza ove rečenice: “Na svetu postoje dve vrste kompanija – one koje znaju da su hakovane, i one koje to još ne znaju”.

 

Globalno istraživanje među generalnim direktorima koje na godišnjem nivou sprovodi kompanija PwC pokazuje zanimljive trendove i percepcije: rizici povezani sa sajber kriminalom su na globalnom nivou prepoznati kao najveći i nalaze se čak ispred zdravstvenih rizika. Skoro polovina učesnka (49%) je vrlo ili ekstremno zabrinuto zbog negativnih efekata sajber rizika na njihove kompanije, naspram 48% odgovora u “korist” zdravstvenih rizika, i to u doba pandemije. Taj broj se međutim smanjuje na 43% kada se ograničimo na Centralnu i Istočnu Evropu, odnosno na svega 33% odgovora koji ukazuju na veliku zabrinutost koje sajber bezbednost nosi sa sobom u Jugoistočnoj Evropi. Ovo donekle pokazuje da su tržišta dva gore pomenuta regiona (u koje spada i Srbija) još uvek nedovoljno zrela i nedovoljno svesna potrebe da se na pravi način ulaže u sopstvene kapacitete za odbranu od visokotehnološkog kriminala.

 

Možda je zato najsvrsishodnije ostatak ovog teksta svesti na razbijanje nekoliko najvećih mitova u ovoj oblasti.

 

Mit broj 1: “Moja kompanija nije dovoljno interesantna bilo kome. Mi nismo finansijska institucija, nismo dovoljno veliki da bismo bili meta hakerskih napada”

 

Istraživanja pokazuju da većina sajber napada nisu ciljani, odnosno ne odnose se na određenu metu. Naprotiv, sajber kriminalci u najvećem broju slučajeva ne biraju previše, već su spremni

 

da se bave svakom kompanijom kojoj otkriju ranjivosti koje im omoguće da uđu u mreže. Zapravo, oko 43% svih (uspešnih) napada ima za mete mala i srednja preduzeća, ne velika. I dok velike kompanije imaju kapacitete da se od takvih napada oporave i (doduše uz ozbiljne finansijske i reputacione gubitke) nastave sa poslovanjem, za veliki broj malih i srednjih preduzeća takav napad znači i automatski nestanak sa tržišta.

 


Izvor: Freepik

 

Mit broj 2: “Mi nemamo šta da krijemo”

 

Ovo nikad nije tačno, bilo da se radi o pojedincu, maloj ili velikoj kompaniji. Svaka informacija o kompaniji može da se monetizuje, i to na različite načine. Kradu se patenti, odnosno intelektualna svojina koja kompaniju čini jedinstvenom ili joj daje komparativnu prednost u odnosu na konkurenciju, informacije o HR-u, o tehnologijama koje koristi u proizvodnom procesu, informacije o trgovini, o ulaganjima u istraživanja i razvoj, o načinima na koji se sprovode spajanja i pripajanja kompanija (mergers and acquisitions), i najbolnije – informacije o korisnicima, dobavljačima, zaposlenima (koje uključuju i njihove lične podatke).

 

Mit broj 3: “Koliko novca je potrebno da rešimo problem zauvek?”

 

Sajber bezbednost nije pitanje jednokratnog ulaganja kojim se problem otklanja i posao može neometano da se nastavi. Naprotiv, potreban je sveobuhvatan pristup problemu i razumevanje da je bezbednost u sajber prostoru samo druga strana medalje galopirajućeg trenda digitalne transformacije koja je postala neophodna za opstanak i prosperitet kompanija. Drugim rečima, svaka kompanija, nezavisno od svoje veličine, treba da se bavi pitanjem sajber bezbednosti kroz trijadu ljudi, procesa i tehnologija. Šta ovo znači? Na nivou tehnologija, neophodno je opremiti i redovno unapređivati sisteme najnovijim rešenjima u oblasti sajber bezbednosti, segmentirati mreže, redovno ažurirati sve aplikacije, redovno pratiti izveštaje o ranjivostima sistema itd. To je čak i lakši deo slagalice. Osim toga, ništa od toga ne sme da bude ostavljeno volji pojedinca – potrebno je da postoje jasne procedure za celokupno funkcionisanje sistema, od toga kakve će se koristiti šifre, i koliko često će se menjati, do toga ko može da pristupa kom delu sistema i sl. Na kraju, najvažnije – potrebno je raditi sa ljudima. To znači da, naravno, treba imati stručnjake u ovoj oblasti (što će se na srpskom tržištu, ali i na globalnom nivou pokazati kao nepremostiva prepreka zbog ogromne diskrepance između ponude i potražnje), ali i da treba u potpunosti izmeniti bezbednosnu kulturu na svim nivoima – od generalnog direktora koji mora da vodi proces promene kulture i da bude njegov lider, do HR-a, nabavki, PR tima itd.

 

Ovo izgleda veoma kompleksno, posebno za manje igrače na tržištu, ali ne bi trebalo bilo koga da obeshrabruje – u smislu tehnologija i na srpskom tržištu postoje kompanije kao uslugu nude odgovarajuća tehnička rešenja. Promena bezbednosne kulture je nešto komplikovanija i zahteva strateški i dugoročniji pristup.

 

Za one kolege koji i dalje nisu ubeđeni da je sajber bezbednost problem svih nas, koji zahteva sveobuhvatan pristup, možda je dovoljno objasniti ko su zapravo najčešće napadači: to su u sve manjem procentu države koje špijuniraju jedne druge, a još manje mladići i devojke koji hakuju velike sisteme iz zabave: radi se o biznisu koji vredi više milijardi dolara na godišnjem nivou; koji nudi 24/7 pomoć kad vas hakuju kako da im prebacite sredstva u kriptovalutama; koji ulaže deo “profita” u sopstvena istraživanja i razvoj novih tehnologija i načina za hakovanje; koji uključuje hiljade ljudi na redovnom platnom spisku.

 

Zato, poruka za kraj bi bila još jedan citat (za ovu oblast) čuvenog američkog autora i bivšeg visoko rangiranog zvaničnika Vlade Sjedinjenih Američkih Država, Ričarda Klarka: “Ako trošite više na kafu nego na sopstvenu sajber bezbednost, bićete hakovani. Štaviše, zaslužujete da budete hakovani”. Mi bismo dodali da na sajber bezbednost treba da potrošite i onoliko vremena koliko trošite za razvoj svog najvažnijeg proizvoda.

 

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Scroll to top