Globalno, kompanije u poslednje vreme ulažu mnogo resursa u sofisticirane tehnologije, unapređenje procesa i internih kontrola i treninge zaposlenih koji imaju za cilj da spreče ili pravovremeno otkriju prevare, kako bi se smanjili finansijski i reputacioni rizici i sprečila ili minimizirala šteta. Imajući u vidu da dosadašnja istraživanja ukazuju da se u više od 40% slučajeva prevare otkrivaju na osnovu obaveštenja odnosno dojave, najvećim delom od strane zaposlenih, uzbunjivanje svakako jeste jedan od značajnih načina otkrivanja prevare. Uzbunjivanje predstavlja deljenje informacija koje se obično ne bi otkrile da uzbunjivači nisu progovorili o nezakonitim ili neetičkim aktivnostima ili propustima koji mogu naštetiti interesu kompanije ili dobrobiti zaposlenih.

Iako je oduvek postojao generalni konsenzus da uzbunjivači imaju važnu ulogu u otkrivanju nedoličnog ponašanja i da ih stoga treba zaštititi, mnogi uzbunjivači su se istorijski suočavali sa diskriminacijom i drugim oblicima odmazde jer su pokušali da postupe ispravno, etički. Navedeno je najviše usled činjenice da nije postojao međunarodni, jedinstven nivo zaštite uzbunjivača, sve dok Direktiva Evropskog parlamenta o uzbunjivačima (Direktiva EU) nije stupila na snagu krajem 2019. godine.

Direktiva EU ima za cilj da obaveže javni i privatni sektor na implementaciju sigurnih internih kanala otkrivanja informacija od strane uzbunjivača, uspostavljanje procedure za prijem informacija, obezbeđivanje poverljivosti identiteta uzbunjivača i utvrđivanje rokova za reagovanje na informaciju uzbunjivača. Direktiva EU treba da bude reflektovana u lokalnom zakonodavstvu članica EU, pri čemu lokalni zakoni kao minimum treba da poštuju zahteve Direktive ali mogu da budu i stroži. Iako članice EU uglavnom nisu ispoštovale inicijalni rok za uvođenje Direktive EU u lokalno zakonodavstvo, u poslednje vreme su značajno aktivnije po ovom pitanju, pa su tako čak i u EU zemljama u regionu nacionalni zakoni sad već usvojeni i počinju da se primenjuju.

U Srbiji je već neko vreme na snazi Zakon o zaštiti uzbunjivača. Međutim, implementacija Direktive EU u državama članicama EU će dodatno uticati na kompanije sa sedištem u nekoj od tih država, a koje posluju i u Srbiji, da ojačaju mehanizme zaštite uzbunjivača i ohrabre prijavljivanje kršenja propisa, kršenja ljudskih prava, vršenja javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera, a naročito imajući u vidu da uzbunjivanje u skladu sa EU standardima, kao i naš Zakon, omogućava  anonimno uzbunjivanje. Takođe, srpske kompanije mogu biti pod uticajem Direktive EU i ukoliko imaju povezana pravna lica koja posluju u zemljama članicama EU.

Podsticanje uzbunjivanja na pravi način nije značajno samo u smislu usaglašenosti sa lokalnim ili evropskim zakonima, već je veoma značajno pravno, reputaciono i u smislu poslovne etike. Pored obaveze nametnute lokalnim i evropskim zakonima da privatne kompanije treba da uspostave interne kanale za prijem informacija uzbunjivača, i u interesu je svake kompanije da ima pouzdan mehanizam za prijem navedenih informacija i da podstakne zaposlene da interno prijave svaku zloupotrebu. Ukoliko kompanija ne obezbedi ovakvu mogućnost, uzbunjivači mogu da se obrate nadležnim organima koji će sprovesti zvaničnu istragu. U slučaju pokretanja eksterne istrage kompanija gubi mogućnost da deluje proaktivno, odnosno da interno reši slučaj, što može uvećati ne samo pravni već i reputacioni rizik.

Pored ove evidentne pozitivne strane postojanja internih sistema uzbunjivanja, efikasno okruženje za prijavljivanje nezakonitih ili neetičkih aktivnosti veoma pozitivno utiče na detekciju internih prevara. Ono može pomoći kompanijama i da izgrade etičku korporativnu kulturu, ojačaju poverenje zaposlenih, poslovnih partnera i javnosti, dokažu zaposlenima da se njihov glas uvažava i da je kompanija otvorena za promene i unapređenja. Takođe, efikasni procesi uzbunjivanja mogu ograničiti rizik od javne diskriminacije imenovanih učesnika u nezakonitim ili neetičkim radnjama, što nije beznačajno posebno tokom sprovođenja interne istrage.

Proces realizacije ovih prednosti će zahtevati napore i resurse kompanija kako bi se kreiralo okruženje za efikasno i anonimno uzbunjivanje. Deklarativno sprovođenje zakona o uzbunjivanju, gde primeri iz prakse uključuju čak i slučajeve gde sigurnosne kamere snimaju lokaciju na kojoj je predviđeno da uzbunjivači „anonimno“ prijave informaciju, sigurno neće doneti očekivane promene i koristi. Još se u USAID izveštaju „Godinu dana primene Zakona o zaštiti uzbunjivača“, od pre više od pet godina, jedna od preporuka odnosila na stvaranje tehničkih i drugih uslova koji bi omogućili zaštitu poverljivosti podataka uzbunjivača, što je i osnovni zahtev EU Direktive.

Pored toga, proces će zahtevati i naknadna ulaganja u postupak utvrđivanja kredibilnosti prijava i sprovođenje adekvatnih korektivnih aktivnosti u cilju otklanjanja utvrđenih nepravilnosti i posledica, odnosno štete. Neadekvatna reakcija na prijavu uzbunjivača može da obeshrabri potencijalne uzbunjivače koji bi mogli da pomognu u otkrivanju prevare i smanjenju štete, a izostanak korektivnih aktivnosti ostavlja otvorena vrata za ponavljanje prevara koje su već jedom utvrđene i nepotrebno multiplikovanje gubitaka.