Turbulentne godine koje su za nama, ali nemamo saznanja da ih nema i u budućnosti, na godišnjem nivou menjaju potrebe, strahove i stremljenja preduzetnika. Kroz EY Preduzetnički barometar se te promene jasno uočavaju i naglašavaju. Godina koju će svi pamtiti kao prvu post-COVID-19 godinu je i godina u kojoj se predstavlja šesti po redu EY Preduzetnički barometar. Ovu 2021. godinu će svakako svi pamtiti baš po tome kako su se izborili sa krizom i nastavili dalje. U ovogodišnjoj studiji EY Preduzetnički barometar se 47% anketiranih (od 101 učesnika) izjasnilo da je COVID-19 kriza negativno uticala na njihovo poslovanje dok je skoro trećina (30%) – što je interesantno naglasiti – izjavila da pandemija nije uticala na njihovo poslovanje.

Kompanija EY je prateći promene na globalnom nivou i međunarodnim tržištima odavno uvidela značaj preduzetništva za razvoj državnih privreda. Jedan od načina za promociju malih i srednjih preduzeća i njihovog značaja za domaće privrede pre svega, je i program EY Preduzetnik godine kroz koji se analiziraju, predstavljaju i promovišu najbolji preduzetnici u svom okruženju.

Iskustvo pokazuje da je do mnogih interesantnih i važnih otkrića došlo sasvim slučajno što ne umanjuje njihov značaj – tako se EY Preduzetnički barometar iskristalisao iz studija koje su rađene za potrebe izbora za EY Preduzetnika godine. Precizne i obimne statistike stvorile su sliku preduzetničke scene u Srbiji kojoj svaka nova godina dodaje nove detalje.

U 2021. godini od koje se mnogo očekivalo kao od prve godine kada smo se saživeli sa virusom COVID-19 šesti put je obavljeno istraživanje za studiju EY Preduzetnički barometar. U istraživanju je učestvovao 101 preduzetnik, u najvećem procentu (30%) iz oblasti proizvodnje, u različitim industrijama. Zbir svih istraživanja pokazuje da je do sada anketirano više od 600 vlasnika ili vlasnica kompanija, da je njihovo radno vreme, u preko 70% slučajeva, između 8 i 10 sati dnevno i da je među njima između 23 i 27 odsto žena. Varijacije u ovim procentima tokom godina su skoro neprimetne, od 1 do 4 odsto, što govori da se u grubim crtama osnovne postavke preduzetništva u Srbiji ne menjaju.

                                                                                                                                                                                                                                                                             Izvor: Freepik

Život na Balkanu nikada nije bio lak i kao svoju najveću snagu njegovi stanovnici su isticali izdržljivost, snalažljivost i prilagodljivost. Tako je bilo i u protekle dve godine, kada je ceo svet zastao pod udarom pandemije virusa COVID-19. Prvi udari bili su strašni, ali najviše zbog neizvesnosti koju je donosio svaki naredni dan i mera uspostavljenih radi zaštite koje su se menjale na dnevnom nivou i često zbunjivale i uznemiravale. Pored straha za život i zdravlje svojih zaposlenih preduzetnici su se našli zaokupljeni velikom brigom o budućnosti poslovanja – tržišta su se zatvorila, lanci nabavke prekinuli, a klijenti su se izolovali. Za razliku od prethodne dve godine kada je najveći izazov za preduzetnike predstavljalo angažovanje potrebne kvalitetne radne snage (90% anketiranih 2019. godine) i neizvesnost izazvana pandemijom (82% anketiranih 2020. godine) tokom 2021. godine preduzetnici u Srbiji su se najviše mučili sa nabavkom potrebnih sirovina za proizvodnju (57 odsto).

Čovečanstvo je kroz istorije nebrojeno puta pokazalo veliku optimističnost i nadu da će se stvari odvijati po najboljem mogućem scenariju – tek posle uzburkanih ili čak pogubnih događanja se neko vreme obraćala pažnja na zaštitu od sličnih ishoda. Grubo rečeno – kratko pamtimo a neumitni svetski poremećaji vrlo lako promene prioritete svakog pojedinačno ali i grupacija i država. Posmatrano iz ovog ugla ne čudi što je, uprkos nekoliko sličnih kriza u prethodnih dvadesetak godina, koje su se mogle shvatiti kao upozorenje, ali ipak nisu – svet, sa možda izuzetkom Singapura i Južne Koreje, bio potpuno paralisan naletom COVID-19 virusa, pogotovo u prvim mesecima proleća 2020. godine.

Istraživači prilika i uslova poslovanja su tu da sva dešavanja zabeleže, ispitaju i poredeći ih, donesu zaključke o prošlim periodima sa mogućim budućim koracima. Šest godina unazad EY Preduzetnički barometar prati dešavanja u privredi Srbije i promene koje se dešavaju, nekada brzo i zbog potreba, nekada nešto duže i zbog želje za napretkom. Ono što se nije mnogo promenilo, uprkos pandemiji i neuobičajenim uslovima poslovanja jeste predanost radu i odanost preduzećima. Takav odnos ne čudi ako znamo da između 69 i 75 odsto anketiranih preduzetnika rukovodi svojim prvim poslovnim poduhvatom, čija je prosečna starost između 23 i 27 godina a njih 47% (2021. godine) do 66% (2020. godine) razmatra da kompanija ostane u porodici. Jedna od pozitivnih stvari koju je donela aktuelna kriza je brzina kojom su kompanije ušle u procese automatizacije i digitalizacije – svi oni koji su se pripremali za ovu vrstu razvoja, ubrzali su koliko su mogli svoje korake ka ovakvom načinu poslovanja, ako ništa da bi smanjili broj ljudi koji mora da boravi unutar proizvodnih hala. Pritom, planovi za unapređenje poslovanja u 66 odsto kompanija uključuju investicije u opremu.

Isto je i sa digitalizacijom – sve što je moglo da se prenese na online platforme, preneto je. Tako je, po rezultatima anketa za EY Preduzetnički Barometar 78% anketiranih preduzetnika tokom 2021. godine koristilo više video konferencije nego ranije, 54 odsto je više koristilo online marketing, a 27% je počelo više da koristi internet.

Najkvalitetniji poslovni prostori na tržištu smatraju se klasom A. Ovi prostori su novije gradnje i opremljeni vrhunskim instalacijama, klimatizacijom i tehničkim sistemima. Zgrade klase A estetski su najatraktivnije i nalaze se na dobroj lokaciji u okviru poslovne zone grada, lako pristupačne. Ovi prostori imaju zajedničko održavanje i profesionalno upravljanje. Mnogo višespratnica spada u ovu kategoriju; prostori unutar ovih objekata imaju veću fleksibilnosti i veću visinu. Veliki centralni lobi, takođe, je tipičan za zgrade u ovoj kategoriji. Kao rezultat toga, oni privlače najkvalitetnije zakupce, a takođe, se izdaju po najvišim cenama zakupa.

Zgrade klase B obično nemaju iste visokokvalitetne instalacije, arhitektonske detalje i impresivno predvorje kao prostori klase A, ali, generalno, imaju dobru strukturu sa funkcionalnim sadržajima. Većina zgrada klase B je niže spratnosti i često se nalaze na nešto manje atraktivnim lokacijama. Još jedan faktor koji razdvaja zgrade klase A i B može biti i starost. Zgrade klase B su obično starije od zgrada klase A i mogu vremenom da se doživeti izvesno propadanje, te im je potrebno renoviranje. Ima situacija da neke zgrade budu izgrađene kao zgrade klase A, ali vremenom mogu postati zgrade klase B nakon 10 i više godina, ili kada znaci istrošenosti postanu vidljivi.

Najniža klasifikacija poslovnih zgrada je klasa C. To su starije zgrade, obično više od 20 godina, a nalaze se u manje atraktivnim delovima grada i zahtevaju značajno renoviranje. Arhitektonski, ove zgrade su najmanje poželjne, a građevinska infrastruktura i tehnologija su zastarele.

Ovo je opšte uputstvo za klasifikaciju zgrada, a jedna od najvažnijih stvari koje treba uzeti u obzir pri klasifikaciji zgrada je stepen razvoja kancelarijskog tržišta i veličina ponude, jer zgrade treba posmatrati u kontekstu ponude na tržištu, gde primera radi zgrada klase A na jednom tržištu može biti zgrada klase B na drugom tržištu.

Kada je reč o tržištu Beograda, od 1.103.000 kvadrata koliko iznosi ukupna ponuda modernog kancelarijskog prostora na kraju prvog kvartala 2022. godine, 55% su zgrade klase A, dok ostatak čine zgrade klase B. Treba napomenuti da se daleko snažnija razvojna aktivnost odvijala u segmentu klase A, sa izgradnjom brojnih poslovnih kompleksa, od kojih se većina nalazi na području Novog Beograda. U poslednjih 15 godina, kancelarijska ponuda u segmentu klase A je povećana više od 10 puta, dok je u klasi B samo udvostručena.

Izvor: CBS International

Uz razvoj tržišta u poslednjih nekoliko godina, promenila su se i očekivanja, sa zakupcima koji sve više zahtevaju radno okruženje koje može da privuče obrazovanu i visokokvalifikovanu radnu snagu, uključujući i milenijalce zaposlene na pozicijama, kao što su programeri, planeri, analitičari podataka, softveraši, zaposleni u gejming industriji, i slično. Sve je više kompanija koje čak i u svojim oglasima za posao koriste sopstveni poslovni prostor kao „dodatni benefit“ za zaposlene.

Dok su nekada radnici bili zadovoljni sa kompaktnijim radnim prostorom i izolovanim pojedinačnim kancelarijama, danas se veruje da je za kreativnost i produktivnost potrebno imati interaktivnije, kolaborativnije i društveno aktivnije kancelarijsko okruženje. Takođe, pored inspirativnog prostora, zaposleni preferiraju da imaju dodatne sadržaje i u okruženju poslovne zgrade, koji uključuju i zelene parkovske površine gde zaposleni mogu da borave, prostor za odmor i opuštanje tokom radnog dana, sa  svim potrebnim sadržajima u kompleksu poput restorana, kafića, apoteke, prodavnice, banke i slično, što pruža zaposlenima više od radnog mesta.

To je ono što će u budućnosti definisati izgled radnih prostorija koji podrazumeva mobilnost, povezanost i dostupnost tehnologije u svakom kutku kancelarijskog prostora, prostore za odmor, opuštanje i zabavu. Ovakav pristup ljudima pruža mnogo više od radnog stola. U narednom periodu od ključnog značaja će biti da kancelarijski prostor bude dizajniran kao podrška izgradnji odnosa između ljudi i timova, uz kombinaciju sa povremenim radom od kuće.

Unapređivanje prostora u vidu dodatnih sadržaja je najviše karakteristično za poslovne zgrade klase A. Sa druge strane, sve je više primetan i trend planiranja i izgradnje novih kompleksa klase B na lokacijama van centralne poslovne zone, koje omogućavaju izgradnju biznis parkova sa mogućnošću uvođenja i dodatnih sadržaja za zakupce, po atraktivnijim  komercijalnim uslovima, u odnosu na komplekse klase A.

Svako od nas poznaje neke ljude koji lako podnose krizne situacije, i bez obzira na to koliko ih jako život udari, oni ostaju na nogama. Nekada se zapitamo kako je moguće da naša koleginica iz kancelarije, ili kolega sa sprata iznad, godinama radi po pedeset sati i više nedeljno, a da pritom ne gubi strast i osećaj da se zabavlja. Njega na to niko ne tera. Čak je i srećan što ima priliku da toliko stvara. Pretpostavljate, u pitanju je rezilijentnost. Jedna od njenih glavnih karakteristika je pozitivan stav prema promenama koje nam se dešavaju u životu, pa iz tog stava proizilazi naša smirenost i samouverenost.

Zato možemo slobodno da kažemo da rezilijentnost nije “moda”. To nije trend. Postojala je i ranije, samo promene nisu bile toliko česte i brze kao danas, pa nije postojala ni potreba da sve više nas bude svesno toga. Živimo u vremenu savremenih tehnologija koje donose izazove, promene i zahtev da se brzo prilagođavamo, zbog čega smo često pod svakodnevnim stresom. Rezilijentnost je ono što nam omogućava da teške situacije prevaziđemo i da nastavimo dalje, najpre naš lični, a zatim i profesionalni razvoj.

Dakle, osnovni cilj rezilijentnosti je prihvatanje sveta u kojem je promena sastavni deo života. Takav stav nam smanjuje strah i daje nam prostora da pažljivo sagledamo situaciju. Tada imamo šansu da preusmerimo koncentraciju sa nepromenljivih aspekata života na one tačke koje se mogu menjati. Kada to uradimo, postaćemo mnogo svesniji ciljeva koji su pred nama, a koje uz dovoljno predanosti, možemo ostvariti. Tako će nam se, kao Haw-u, u filmu “Ko je maznuo moj sir”, otvoriti put ka novim iskustvima, što će ojačati naše poljuljano samopouzdanje i pomoći nam da se izborimo sa situacijom u kojoj se nalazimo. Rezilijentnost nije crno-bela. Nije pitanje jesi li ili nisi rezilijentan. Ona se vežba. Zato se, oni koji savladaju krizu, obično osećaju osnaženim. Oni se sve manje plaše i spremni su za nove izazove.

Upravo zato smo u Mercator-S pokrenuli trening-radionicu „Rezilijentnost“, sa ciljem da u naredne dve godine, svi zaposleni prođu ovu edukaciju. Do sada smo postigli fantastične rezultate. Organizovali smo 36 celodnevnih treninga širom Srbije. Više od 340 naših koleginica i kolega imalo je priliku da učestvuje na radionici, i da aktivno, radeći na primerima, razume termin rezilijentnosti. Krenuli smo sa samo jednim internim trenerom, i jednom radionicom, a danas imamo 18 potpuno samostalnih trenera za ovu temu, i još 9 koji se trenutno pripremaju za ovu ulogu. Koncept smo napravili tako da sve koleginice i kolege, koje odslušaju trening, mogu da se prijave za “Train The Trainers” program, kako bi prošli obuku da i oni u jednom trenutku mogu da budu treneri. Konstantno širimo mrežu trenera, jer na taj način najbrže i najbolje promovišemo ideju rezilijentnosti u celom timu. Takav pristup osetio se i u rezultatima. Broj prijavljenih je sve veći, a prosečna ocena zadovoljstva edukacijom je 4,82 od 5.

Brojevi zaista jesu važni, ali mi iz HR-a “ne verujemo” previše brojevima, više nas zanimaju utisci. Zato smo za vas izdvojili utiske kolega koji su nam bili posebno interesantni, a mnogo govore o značaju ove teme.

Aleksandar Novaković, Specijalista za pravne poslove, poslao nam je svoj pogled na „Rezilijentnost“ i napisao je: “Ova radionica je mesto za otvoren i opušten razgovor sa kolegama o temama koje nisu posao, a o temama koje jesu život. To je mesto na kome uzajamno radimo na ličnom ojačavanju kroz teme kao što su lokus kontrole, REBT, kriva promena… Zajedno “učimo” da živimo život sa što više smisla, a sa što manje stresa“.

U moru mnogih komentara posebno nam se učinio interesantnim i onaj koji nam je poslao kolega Siniša Dragosavac, Šef odeljenja kontrolinga platnog prometa, koji je trening opisao rečima “Zanimljivo, životno, svakodnevno, primenjivo, intenzivno iskustvo ispričano i vođeno kroz celu radionicu. Imam utisak da sada mogu bolje da razumem kako da se nosim sa promenama, kako da ih prihvatim, i da sa njima živim. Takođe je veoma zanimljivo videti koliko smo svi mi, bez obzira na kojim pozicijama, i u kojim sektorima radimo, zapravo jako slični i ovakve teme nas dotiču i pokreću na razmišljanje, a na kraju dana i na promene“.

Iako je entuzijazam koji je u Aleksandru i Siniši probudila ova tema sličan kao i kod većine onih koji su bili učesnici treninga, oni su se odlučili da naprave dodatni korak. Verovatno pretpostavljate i sami šta to znači – njih dvojica su danas među našim internim trenerima „Rezilijentnosti“ koji su najviše angažovani.

Koncept edukacije „Rezilijentnost“ je takav da podižete svest kod kolega o samoj temi, a onda vam se najbolji kandidati sami jave. Zato se ideja rezilijentnosti širi brže i bolje od bilo koje druge ideje kroz našu kompaniju.

Ovo nije napisano da bismo se hvalili našim rezultatima, već da bismo i vas podstakli da za vaše zaposlene  organizujete treninge sa temom rezilijentnosti, pa da ovakve rezultate ostvarite i sami.

Jedna od poruka na zidu, u filmu „Ko je maznuo moj sir“, kaže „Šta bi sve bio u stanju da uradiš kada se ne bi plašio“. Nemojte se plašiti. Jednostavno, uradite to.

Upravo je Srbija dobra destinacija za proizvodnju audiovizulenih dela različitog žanra, obzirom da poseduje filmske radnike koji pružaju svetski kvalitet uz niži iznos troškova, adekvatnu infrastukturu i lokacije za snimanje. Država je prepoznala svoju konkurentsku prednost u ovoj oblasti pa je kroz Uredbu o podsticajima investitoru da u Republici Srbiji proizvodi audiovizuelno delo omogućila korišćenje podsticaja za ulaganja. Podsticaji predstavljaju bespovratna sredstva investitoru putem povraćaja 25% kvalifikovanih troškova nastalih u Republici Srbiji, dok je za ulaganje preko 5,000,000 eura u Republici Srbiji iznos podsticaja 30%. Za namenske filmove, kao što su tv reklame i muzički spotovi podsticaji iznose 20%. Veliku ulogu u promovisanju podsticaja ima Filmski centar Srbije kao ustanova kulture koju je osnovala Republika Srbija, i koja ima dugu tradiciju u  obavljanju stručnih poslova u oblasti kinematografije, a koja tehnički sprovodi konkurse za podsticaje i njihovu realizaciju, i faktički je posrednik između države Srbije odnosno Ministarstva kulture i informisanja i investitora odnosno producenata koji proizvode audiovizuleno delo i traže podsticaje.

Ko može da koristi podsticaje?

Podsticaje mogu da koriste domaći i strani investitori. Neophodno je da se ispune određeni uslovi propisani Uredbom, pre svega finansijski kriterijumi, u smislu iznosa ulaganja koje mora biti potrošeno u Republici Srbiji. Ovi finansijski kriterijumi nisu lako dostižni za domaće produkcije i investitore, ali svakako da ima ulaganja i korišćenja podsticaja i domaćih produkcija, ali pre svega podsticaje koriste strani investitori sa visokim budžetima. Finansijski kriterijumi za podsticaje po trenutno važećoj Uredbi za 2022. godinu su: za filmove 300,000 eura, tv serije 150,000 eura po epizodi uz minimum snimljene tri epizode, za animiranu seriju 150,000 eura po epizodi uz minimum 10 epizoda, za animirani film, audio i/ili vizuelnu postprodukciјu audiovizuelnog dela 150,000 eura, za namenski film (tv reklamu, muzički spot…) 150,000 eura, za dokumentarni film i dokumentarni TV program 50,000 eura.

Koje su obaveze investitora odnosno producenata kod korišćenja podsticaja? Kako se vrši izveštavanje državnih organa koji daju podsticaje?

Ako su strani investitori u pitanju prvo moraju da osnuju firmu u Srbiji kako bi mogli da konkurišu za podsticaje ili da angažuju domaću izvršnu produkciju koja će da pruži uslugu produkcije za račun investitora, što je najčešća situacija u praksi zbog poznavanja domaćeg zakonodavstva. Izvršna produkcija podnosi zahtev za podsticaje Ministarstvu kulture i informisanja preko Filmskog centra Srbije. Zahtev za podsticaje se može podneti pre ili u toku samog projekta, ali nije moguće nakon završetka produkcije. Kada su ispunjeni svi uslovi prema Uredbi dobija se odluka i ugovor od Ministarstva kulture. Izvršna produkcija je u obavezi da vodi evidenciju troškova u vezi produkcije audiovizulenih dela koju predaje Filmskom centru Srbije uz izveštaj revizora koji vrši verifikaciju ovih troškova i daje svoje mišljenje. Nakon toga u propisanim rokovima se vrši isplata podsticaja, naravno pod uslovom da je izveštaj revizora potvrdio troškove produkcije kao tačne i ispravne i da ulaganja iznose minimum koliko je propisano Uredbom za konkretan žanr. Ovde mi kao revizori imamo značajnu ulogu, kako kontrolnu tako i edukativnu, u smislu da pored verifikacije troškova produkcije dajemo i smernice klijentima za adektvatno dokumentovanje troškova u skladu sa odgovarajućim zakonskim okvirima.

Kakav je trend investicija u ovoj oblasti? Iz kojih zemalja postoji najveće interesovanje za podsticaje i da li postoji interesovanje domaćih investitora?

Posmatrajući poslednih 6-7 godina od kada je doneta Uredba za podsticaje ukupno dodeljeni podsticaji od strane države Srbije za proizvodnju audiovizuelnih dela iznose preko 38 miliona eura, a neka procena ulaganja u produkciju za koja su dodeljeni podsticaji iznosi preko 150 miliona eura. Dakle, ovo su okvirni podaci o ulaganjima, a ona su verovatno i veća jer ne ispunjavaju svi investitori uslove niti svi konkurišu za podsticaje. Trend podsticaja i ulaganja u produkciju audiovizulenih dela ima rast sa određenim padom u 2020. godini, ali je u 2021. godini dostigao dosadašnji rekord od 12,5 miliona eura datih podsticaja. Ovaj pad u 2020. godini je očekivan kao posledica pojave pandemije virusa Covid-19. Sve veće je interesovanje produkcija iz zapadnih zemalja, pre svega SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije, ali ima i produkcija iz zemalja okruženja, zatim arapskih zemalja, Indije, Rusije, Kine…Poslednjih godina naveći projekti dolaze iz SAD, pa je recimo u 2021. godini dodeljeno podsticaja investitorima iz ove zemlje u iznosu od oko 8 miliona eura, dok je ulaganje ovih produkcija bilo nekoliko desetina miliona eura. Što se tiče domaćih investitora i produkcija svakako da postoji i njihovo interesovanje, ali su finansijski kriterijumi za domaće produkcije teže dostižni. Domaće produkcije su pre svega izvršne produkcije inostranih investitora.

Koji formati produkcije su najtraženiji i zašto?

Što se tiče inostranih produkcija najčešći formati su dugometražni igrani filmovi i tv reklame, dok su kod domaće produkcije u pitanju tv serije.

Uticaj na kulturno stvaralaštvo i promociju Srbije.

Kao što sam već pomenuo, Srbija ima kvalitetne filmske radnike i filmsku ekipu koja na visokom nivou pruža uslugu uz niže troškove nego što je to slučaj u zemljama odakle dolaze investitori. Razvoj kinematografske industrije ima veliki uticaj na zaposlenost kod nas, pa je u poslednje vreme sve teže doći do članova ekipe usled njihovog angažovanja na drugim projektima. Naši filmski radnici prate korak svetskih trendova u ovoj industriji i definitivno ne zaostaju za njima u smislu inovacija. Svakako da značajni projekti snimljeni kod nas utiču na promociju Srbije u svetu na najbolji mogući način, kako u smislu kadrova i infrastrukture za snimanje koja je sve razvijenija, tako i u smislu prirodnih lepota koje Srbija nesumljivo poseduje, što u krajnju ruku ima uticaja i na razvoj turizma naše zemlje.

Na početku analize, posebno je važno utvrditi odnos između globalizacije, kao vodećeg trenda i postavljenog creda od strane najvećeg broja zemalja sveta tokom poslednjih nekoliko decenija i aktuelne pandemije. Može se ustanoviti da među njima postoji određeni stepen komplementarnosti, ali paradoksalno i antagonizma, tj. “odmeravanja snaga”. Naime, globalizovani i umreženi tokovi kretanja ljudi, dobara i kapitala znatno su ubrzali širenje pomenutog virusa, ali i negativnih efekata i mera preduzetih sa njim u vezi. Specifičnost pandemije virusa Covid-19 leži u činjenici da je po prvi put došlo do gotovo sinhronizovane akcije i mera na nivou vlada zemalja širom sveta kao celine, što nije bio slučaj sa sličnim bolestima poput SARS-a, MERS-a, ptičijeg i svinjskog gripa u prethodnim godinama. Da li su pomenute, može se slobodno reći, drastične mere poput zatvaranja granica, sprečavanja kretanja ljudi i policijskog časa i slično bile opravdane ili pak posledica globalizovanog uticaja određenih interesnih grupa, ostaje da se vidi. Tokom prvih meseci pandemije delovalo je da će višedecenijski trend globalizacije biti ozbiljno narušen, ako ne i preokrenut. Međutim, globalizacija je do tog stepena uzela maha da ona figurativno rečeno premašuje i nadjačava limite koje nam smrtonosni virus postavlja.

Sektori “dobitnici” i sektori “gubitnici” tokom pandemije virusa Covid-19

Iako se efekti idalje aktuelne pandemije sa sigurnošću mogu okarakterisati kao negativni, potrebno ih je što preciznije kvantifikovati, te analizirati i kretanje pojedinih delova privrede, a ne samo celine, tokom njenog trajanja. Konkretno, aktuelna pandemija imala je i još uvek ima enorman uticaj na celokupan život ljudi na planeti. Pomenuti uticaj ne ogleda se samo u segmentu zdravlja i organizacije zdravstvenog sistema, već i u: realizaciji putovanja, upravljanju transportom, načinu rada, reorganizaciji lanaca snadevanja i slično. Posmatrajući negativne efekte na zaposlenost može se konstatovati sledeće: oko 114 miliona ljudi na globalnom nivou ostalo je bez posla kao direktna posledica date situacije, od čega je samo tokom 2020. godine izgubljeno toliko radnih časova da su oni ekvivalentni 225 miliona poslova sa punim radnim vremenom, tj. rezultuju u gubitku od 3,7 biliona $ prihoda od rada na globalnom nivou.

Međutim, uticaj pandemije nije bio jednoobrazan za sve delove privrede. Stoga, jasno su se diferencirali tzv. “gubitnici” i “dobitnici” pandemije. U ključne “gubitnike” se svakako ubrajaju industrija turizma i ugostiteljstva, avio industrija, automobilska industrija, proizvodna industrija neesencijalnih dobara, te i deo međunarodne logističke industrije (otežan globalni transport i snabdevanje, usložnjavanje administrativnih procedura, probijanje vremenskih rokova isporuke i slično), ali i sektor obrazovanja koji značajno gubi na kvalitetu rezultata rada limitiranjem na online oblike interakcije nastavnik-učenik, počevši od osnovnih škola, pa naviše. S druge strane, kao prepoznati “dobitnici” izdiferencirali su se sledeći sektori: farmacetuska industrija, maloprodaja hrane i ostalih esencijalnih životnih namirnica, industrija video igara, on-line prodaja, ali i logistički provajderi u tzv. poslednjoj instanci, usko vezani za obezbeđivanje isporuka do svakog pojedinačnog potrošača (primeri provajdera čije poslovanje je kod nas doživelo procvat za vreme pandemije, kao što su Glovo, Wolt i slično). Tome u prilog govore i više nego jasne cifre na strani finansijskih rezultata kompanija iz ovih sektora. Npr. 2021. godine Pfizer je ostvario zaradu od prodaje Covid-19 vakcine u iznosu od 26 milijardi $, a Moderna zaradu od 18,4 milijardi $. Kompanije Johnson & Johnson i Astra Zeneca obavezale su se da prodaju vakcine na neprofitnoj bazi, tj. bez zarada i uračunatih dodatnih marži. Globalna gaming industrija imala je procenjenu vrednost tržišta od 151,55 milijardi $ u 2019. godini sa projekcijom da se dostigne vrednost od 256,97$ milijardi dolara do 2025. godine. Tokom 2020. godine došlo je do rasta od čak 20%, te je vrednost utvrđena na 179,7 milijardi $. Došlo je i do procvata španskog start-up preduzeća Glovo (osnovanog 2015. godine) i finskog Wolt (osnovanog 2014. godine). Usled porasta broja operacija, Wolt je za 2021. godinu skupio 530 miliona $ od investitora. Za isti period Glovo je prikupio dodatnih 450 miliona $, što je jasan indikator poverenja i očekivanja daljeg rasta ovog sektora.

Konačno, pored izraženog negativnog efekta na globalno tržište rada i prelaska tradicionalnih poslova sa offline na online okruženje, specifične okolnosti dovele su i do pojave novih poslova, ali i intenziviranja aktivnosti u nekim već postojećim vrstama biznisa. Govoreći o novim poslovima, u prvom redu se misli na zanimanja direktno vezana za upravljanje pandemijom: tragači za kontaktima (engl. contact tracers) čiji zadatak je da lociraju ljude zaražene Covidom, pruže im potrebne informacije i pomognu da zakažu pregled kod lekara; merači temperature u različitim javnim i drugim poslovnim objektima; Covid-19 testeri, koji nisu limitirani samo na medicinsko osoblje i slično. Pored ovih zanimanja, javljaju se i ona koja olakšavaju organizaciju rada i pružaju podršku u njegovom svakodnevnom obavljanju u novonastalim epidemiološkim uslovima: dizajneri enterijera koji treba da bude postavljen tako da odgovara epidemiološkim merama; šivači zaštitnih maski; tehničari za postavljanje pleksiglas zaštite u objektima; IT podrška specijalizovana za softvere za online sastanke i skupove (Zoom, Google Meet itd.).

Distorizije u globalnim lancima snabdevanja u periodu 2020.-2022. godina

Aktuelna pandemija izazvala je i ozbiljne poremećaje u globalnim lancima snabdevanja tokom svog trajanja, prvenstveno viđene kroz disbalanse koji su se javili između ponude i tražnje za artiklima različitih kategorija. Dati disbalansi bili su različitog smera delovanja, u zavisnosti od faze realizacije pandemije.

Budući da na početku pandemije nije postojala vakcina za suzbijanje virusa, došlo je ozbiljnog porasta potrošnje u oblasti farmaceutske industrije, naročito u segmentu suplemenata, gde su ljudi želeli da preventivnim delovanjem i konzumiranjem većeg broja vitamina i minerala u ishrani (cink, magenzijum, selen i sl.) sebe zaštite od pojave aktuelne virusne infekcije. Slično se može uočiti i kod porasta tražnje za sredstvima za ličnu higijenu i higijenu pokućstva, što je u prvim nedeljama pandemije u Srbiji npr. dovelo do pojave nestašice alkohola za dezinfekciju. Jednostavno, nagli skok tražnje u lancu snabdevanja nije mogao odmah da bude propraćen adekvatnom ponudom, tj. potrebnom količinom ovog artikla, te je bilo potrebno neko vreme da bi se proces snabdevanja stabilizovao. Kako je došlo do kompletnog ili parcijalnog zatvaranja, ljudi su uglavnom bili koncentrisani na boravak u kući, te odatle porast tražnje za opremom za domaćinstvo, baštenskim materijalom, cvećem, video igrama i slično. Konačno, zatvorenost u kući i uslovno rečeno više slobodnog vremena uticali su i na porast tražnje za prehrambenim proizvodima, budući da su ljudi uglavnom spremali mnogo više obroke kod kuće nego ranije. Ako to nije bila opcija, svakako je cvetala on-line dostava hrane, kao i logistički provajderi koji tu dostavu vrše.

Neke druge kategorije proizvoda i usluga, uglavnom neesencijalnog karaktera, imale su tokom pandemije obrnut tok kretanja tražnje, te odnosa tražnja-ponuda. Naime, smanjivanje globalnih proizvodnih operacija i ozbiljni poremećaji u lancima snabdevanja sa jedne strane (otpuštanje dela radnika, smanjivanje broja smena za proizvodnju u fabrikama, otežano i drastično poskupelo dopremanje inputa iz Kine, kao izvorišta pandemije i sl.) i smanjivanje globalne potrošnje i uvećane štednje stanovništva za neki naredni, povoljniji period, sa druge strane, uticali su da u prvim mesecima drastično opadne tražnja za npr. automobilima, proizvodnim mašinama i sl. Kada je do poboljšanja situacije došlo, a naročito nakon pojave vakcine protiv virusa Covid-19, tražnja je naglo skočila, a ponuda, dodatno redukovana tokom prvih meseci pandemije, nije mogla da prati date promene i nastala je ozbiljna neusklađenost. Na primer, aktuelni rast cena polovnih automobila direktna je posledica nedostatka novih automobila u ponudi, usled dugih rokova isporuke koji su nakon prvih meseci pandemije stupili na snagu. Zbog manje angažovanih proizvodnih kapaciteta fabrika automobila, rokovi isporuke novih vozila produženi su sa standardnih 2-3 meseca na minimum 6 meseci čekanja. To svakako diže cenu polovnih automobila koji su u slučaju manjka novih vozila često nužna alternativa kojoj se pribegava.

Još jedna od situacija u globalnim logističkim tokovima gde se vidi distorzija kao posledica pandemije, jesu usluge međunarodnog pomorskog i železničkog kontejnerskog transporta. Naime, usled nestašice kontejnera, koji su nakon prvih meseci pandemije i obnavljanja globalne proizvodnje ostali zarobljeni u lukama i pristaništima širom sveta, te usled pojačanog nadzora robe zbog pandemije, prevoznici kontejnera u železničkom i pomorskom transportu su podigli drastično cene usluga, u cilju pokušaja balansiranja neravnomernosti u uvoznom i izvoznom poslovanju. Tako je, na primer, cena usluge transporta jednog kontejnera iz Kine pomorskim putem u Srbiji pre pandemije iznosila između 2.500 i 3.000 $, da bi u ovom trenutku ona iznosila između čak 12.000 i 13.000 $! To naravno dovodi i do poskupljenja inputa koji se prevoze, koji dalje ulaze u sastav nekih drugih proizvoda čija cena raste i “začarani krug” se samo širi dalje.

Inflatorni pritisak kao posledica globalnih distorzija u lancima snabdevanja

Pomenuti strukturni poremećaji u globalnim lancima snabdevanja bili su okidač inflatornih kretanja. Oni su svakako imali i svoju ekonomsko-finansijsku podlogu u politikama vlada zemalja širom sveta. Naime, duži niz godina unazad, kako američka, tako i Evropska centralna banka “upumpavale” su ogromne količine novca u privredu. Tokom pandemije, praktično sve zemlje su pojačale aktivnost “upumpavanja” novca u svoje sisteme kako bi se premostio krizni period i izbegla propast velikog broja preduzeća kojima je bio zabranjen ili ograničen rad. Ovako nesrećno uparene okolnosti dovele su do situacije u kojoj se sada nalazimo.

Svet je stoga tokom 2021. i početkom ove godine suočen sa veoma ozbiljnim porastom indeksa cena ili inflacijom koja jeste izazvala značajnu pažnju i određeni stepen brige na globalnom nivou. Efekti pojačane inflacije više su nego očigledni- došlo je do porasta cena prehrambenih proizvoda, električne energije, gasa i naftnih derivata. Takođe, došlo je i do porasta cena najamnina i polovnih automobila. Na primer, u Sjedinjenim Američkim Državama, oktobarska međugodišnja inflacija 2021. godine iznosila je 6,2% što je najveći rezultat od 1990. godine. Negativne posledice ovako značajnog inflatornog pritiska na globalnom nivou, ukoliko se on nastavi, mogu biti brojne- od dodatnog opadanja kupovne snage novca, preko povećane nesigurnosti koja obeshrabruje štednju, ali delom i investicije, ugrožava individualno blagostanje, te negativno utiče na privredni rast i razvoj.

Pojačan inflatorni pritisak koji je nastao na globalnom nivou kao direktna posledica mera država na izazove pandemije utiče nažalost na sve zemlje sveta, pa tako i Srbiju. Globalizacija poslovanja, te umrežavanje realnih i finansijskih tokova dovodi do toga da nema pošteđenih kada su problemi ove vrste na snazi. Međutim, predviđanja na globalnom, ali i nacionalnom nivou su takva da se očekuje da je aktuelni problem povećane inflacije prolaznog karaktera, te da će nakon balansiranja odnosa ponude i tražnje u globalnim lancima snabdevanja situacija biti stabilizovana već od polovine ove godine, pa nadalje. Naravno, to će u velikoj meri biti opredeljeno i daljim tokom pandemije, te poslovnim, monteranim i fiskalnim merama koje države budu posledično preduzimale u vezi sa tim.

Ko su ti novi rukovodioci za budućnost?

Kompanije sve više primenjuju agilni model, koji je originalno nastao u industriji softvera, na aktivnosti koje nisu softverske, poput marketinga, finansija, korisničke podrške i drugih tradicionalnih poslovnih funkcija (digitalne aplikacije postaju sve više centralne u širokom spektru industrija).

Agilni pristup neizbežno podriva status, moć i kontrolu tradicionalnih top menadžera. U svetu samoorganizujućih, autonomnih timova, mnogo toga što čini tradicionalno upravljanje više nije potrebno.

Sa porastom zastupljenosti virtuelnih timova i rada na daljinu, potrebno je promeniti i menadžment tima, jer ti novi oblici rada zahtevaju novije metode komunikacije i inovativnije oblike relacije sa menadžerima. Drugim rečima, upravljanje timovima u digitalnom dobu bilo bi usmereno na to koliko će se dobro nositi sa dislokacijama i poremećajima izazvanim promenama u načinu rada.

Sve ovo neminovno vodi ka reinženjeringu upravljačke funkcije, gde će korporativno upravljanje imati više dimenzija i, sasvim izvesno, više izvršilaca. Prvi čovek kompanije neće moći da ima taj luksuz da se rastrže između 15 prioriteta od kojih je „samo jedan” strategija razvoja.

Da bi verodostojno transformisao svoju organizaciju, mora verodostojno da transformiše sebe i svoje timove.

Da li su kompanije spremne za ove promene, ili bolje rečeno da li su CEO spremni, da li će se prilagoditi ili će se regrutovati potpuno nova generacija izvršnih direktora?

Digitalizacija, napredni konkurenti, potreba za vrtoglavom brzinom i okretnošću, i sve raznovrsnija i zahtevnija radna snaga zahtevaju više od lidera, nego što većina može ponuditi.

IT odeljenje više nema ulogu da podržava/izvršava strategiju i odluke top menadžmenta, IT je sada aktivni kreator inovacija i aktivni predlagač/učesnik u donošenju strateških odluka. Paket beneficija, koji dobijaju IT menadžeri, istovetan je, ili čak u bonusima veći od paketa „broja 1”. Sve ovo IT menadžere dovodi u položaj u kom su, u budućnosti, najbliži transformaciji u top menadžere.

D(igital) level menadžment

Kako će kompanije da odgovore na ovu, potencijalno redizajniranu, menadžment strukturu i ovu vrstu tranzicije, koja se čini neminovnom i logičnom?

Konačno, da li je za digitalnu revoluciju potreban nezavisan „Digital level” („D-level”) manadžment koji će paralelno sa „C-level” menadžmentom sinhronizovati aktivnosti u efikasnu strategiju i akcije? Da li je izvršni direktor „D-level” menadžmenta zapravo IT stručnjak ili poseduje izuzetno visok nivo IT pismenosti, a da pritom sama industrija u kojoj radi nije IT (jer je danas IT integralni deo poslovanja)?

Nije upitno da na putu ka ovoj transformaciji postoji dosta nedostataka tehnološkog liderstva („D-level” menadžmenta), koji su neizostavni deo tradicionalnog menadžmenta per se. Ovde se, pre svega, misli na upravljanje kadrovima, na socijalnu i emocionalnu inteligenciju, u vezi sa kojima postoji potreba za unapređenje kod IT eksperata, kojima, s druge strane, ne manjkaju digitalne veštine.

Digitalne veštine uključuju znanje, ali i sposobnost razumevanja potreba za informacijama koje pružaju digitalne tehnologije, kao i korišćenje digitalnih alata.

Veštine koje se stalno ističu kao neophodne da ih poseduju digitalni lideri su:

• Moraju imati osnovno razumevanje mogućnosti programiranja, kako bi razumeli, podržali i donosili kompetentne odluke u vezi sa projektima.
• Digitalni lider mora da ima superiorno znanje iz oblasti upravljanja projektima – sposobnost efikasne koordinacije ljudi, budžeta i resursa jedna je od najboljih tehničkih veština koje možete posedovati. Dobar menadžer projekata moći će efikasno isporučiti projekte i rasporediti odgovarajuće osoblje za izvršavanje zadataka.
• Analiza velikih podataka i poslovne inteligencije – analiza velikih podataka igra ključnu ulogu u poslovnim procesima. Vrednovanje velikih skupova podataka važno je za identifikaciju korelacija, identifikovanje ključnih kupaca i za procenu povraćaja investicije. Tačna analiza ovih podataka ima za rezultat efikasniju prodaju i povećanje prihoda.
• Bezbednost informacija – bezbednost je oblast koja izaziva veliku zabrinutost u svim poslovima. Povrede bezbednosti podataka mogu imati ozbiljne posledice – od gubitka kupaca, do narušavanja ugleda brenda. Stoga je ključno da digitalni lideri imaju stručnjake za tehničku sigurnost, koji će ukloniti bezbednosne rizike iz poslovanja.

Da sumiramo… Tri ključne veštine digitalnog liderstva, koje se očekuju od svih top menadžera kao odgovor na digitalnu transformaciju firme, jesu: razumevanje digitalizacije, postavljanje formalnog konteksta za nju i upravljanje tom promenom.

Davanje ličnog primera, deljenje zajedničke vizije, posedovanje gorenavedenih veština digitalnog liderstva, dobre komunikacione veštine i sposobnost donošenja kvalitetnih odluka igraju ključnu ulogu u uspehu digitalnog lidera.

Osnovne postavke programa su: povećanje minimalne zarade, smanjenje ukupnog troška poslodavca kroz umanjenje poreskog opterećenja na rad i uvođenje progresivnog oporezivanja. Iz nabrojanog, jasno proizilazi da je u pitanju suštinska izmena poreskog okvira Crne Gore, pre svega u domenu oporezivanja građana, te svaki od elemenata zaslužuje zasebnu analizu.

Ovaj program ima za cilj postavljanje novih osnova za makroekonomsku stabilnost i posebno stabilnost javnih finansija u Crnoj Gori, uz razvijanje preduzetništva i generalno performansi crnogorske ekonomije. Glavni instrument za ostvarivanje ovog cilja je rasterećenje oporezivanja zarada koje bi trebalo, sa jedne strane, da poveća zaposlenost i poresku disciplinu, u smislu prijavljivanja stvarnih zarada zaposlenih i neregistrovanih radnika, a sa druge strane da omogući veći raspoloživi dohodak tih radnika, što bi značilo veću potrošnju, lične investicije, itd. Principijelno, ovo je adekvatna reformska postavka i ozbiljan zamajac za dalji razvoj Crne Gore, uz naravno ogradu da će ova reforma, na način na koji je postavljena i modelirana, biti u potpunosti primenjena.

Minimalna zarada

Minimalna zarada u Crnog Gori, od 1. oktobra 2021. godine, iznosi 250 evra neto, tj. 373 evra bruto. Pre toga je iznosila 222 evra neto. Sa skorašnjim povećanjem minimalne neto zarade na 250 evra, broj zaposlenih koji primaju minimalnu zaradu je povećan na nešto više od 20 hiljada zaposlenih. Nova minimalna zarada će iznositi 450 evra neto i, izuzimajući Hrvatsku sa minimalnom zaradom od 453 evra neto, biće ubedljivo najviša u regionu.

Umanjenje poreskog opterećenja zarada

Što se tiče umanjenja poreskog opterećenja zarada, predložena rešenja nisu ništa manje radikalna. Trenutna situacija je takva da se na 100 evra bruto zarade plaća nekih 39 evra poreza i doprinosa i tu Crna Gora ne odskače mnogo od proseka u regionu. Posmatrajući po strukturi opterećenja, učešće poreza i prireza u ukupnim troškovima rada iznosi 9,4%, doprinosa 29,6%, dok je učešće neto zarade 61%.

Ono što je trenutno specifično jeste i da Crna Gora nema neoporezivi deo zarade, kao što imaju ostale zemlje u regionu (Hrvatska najviši sa 532 evra, a Severna Makedonija najniži sa 137 evra). Imajući ovo u vidu, u prethodnom periodu je bilo mnogo komentara da se revidira poreska politika u pravcu smanjenja poreskog opterećenja na rad. Prema programu, to bi podrazumevalo sledeće dve mere: uvođenje neoporezivog iznosa zarade od 700 evra na bruto osnovicu (stopa poreza na dohodak od 0% na bruto osnovicu do 700 evra) i ukidanje obaveze plaćanja doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje (ukidanje stope doprinosa na teret i zaposlenog i poslodavca).

Ono što program tretira jeste i rizik da ovakve izmene ne budu prihvaćene od poslodavca kao prilika za uštedu po osnovu smanjenja poreskog opterećenja, bez povećanja neto zarada zaposlenih, te je predviđeno da propisi o radu, te pojačane inspekcijske kontrole budu instrumenti ka ostvarivanju ovih ciljeva. Takođe, s obzirom na uvođenje veoma niskog poreskog opterećenja na zarade, predviđa se i izmena krivičnog zakonodavstva u smislu da neplaćanje poreza i doprinosa bude tretirano kao krivično delo.

Progresivno oporezivanje

Program predviđa uvođenje progresivnih stopa poreza na dohodak fizičkih lica na iznos veći od 700 evra (za dohodak u rasponu od 700 do 1.000 evra predlaže se stopa od 9%, a za dohodak veći od 1.000 evra predlaže se stopa od 15%). Neoporezivi deo dohotka i progresivne stope nisu predviđene za sve vrste dohotka, već samo za prihode ostvarene po osnovu zarada i samostalnih delatnosti.

S druge strane, proporcionalno oporezivanje, uz povećanje stope poreza sa 9% na 15%, biće zadržano za dohodak od imovine, kapitala, kapitalnih dobitaka, itd.

Progresivno oporezivanje je predviđeno i za pravna lica. Naime, predloženo je da se, umesto proporcionalne stope poreza na dobit pravnih lica od 9%, uvedu progresivne stope koje iznose 9%, 12% i 15%, u zavisnosti od iznosa oporezive dobiti.

Da li je moguće (ili bi bilo dobro) nešto od predloga iz Crne Gore uvesti i u Srbiju?

Ono što je meni, kao poreskom savetniku, bilo posebno interesantno jeste uvođenje dualnog modela oporezivanja građana. Naime, predviđene su progresivne stope pre svega za zarade, a sa druge strane dohodak od imovine i kapitala bi ostao oporezovan proporcionalno, dakle, sa istom stopom bez obzira na iznos dohotka. Ovo rešenje je, pre svega, uvažilo etički princip da bi ljudi sa većim dohotkom trebalo da plaćaju veći porez. Dalje, uvažena je i senzibilisanost kapitala na visoke poreske stope i njegova potencijalna veća mobilnost. Kapital je, naime, mobilniji od radnika i lakše bi našao put u neku drugu jurisdikciju u slučaju prekomernog oporezivanja.

Mislim da je ovo pravac u kojem bi neka buduća reforma poreskog sistema u Srbiji mogla da ide, naravno, uz ogradu da je potrebno sprovesti sva neophodna modeliranja i analizirati efekte takvog reformskog pravca.

Da li postoji još neka dobra poreska praksa iz regiona ili Evope koju bismo mogli prokomentarisati i kao dobar primer? 

Jedan od dobrih primera u Evropi jesu poreske olakšice u slučaju kupovina hibridnih ili električnih automobila. Ono što naša država jeste omogućila su novčani podsticaji za kupovinu ovakvih automobila i oni variraju od 2.500 do 5.000 evra u zavisnosti od nivoa elektrifikacije pogona automobila. Međutim, poreski propisi su nemi u smislu eventualnih podsticaja da fizička lica ili kompanije optiraju za kupovinu ili zakup vozila koja koriste ovu vrstu energije i da se po tom osnovu kvalifikuju za poreske olakšice. Generalno, trebalo bi se poreski sistem u većoj meri prilagođavati postojećim društvenim i ekonomskim trendovima ili, čak, te trendove usmeravati u željenom pravcu kroz instrumente poreske politike.

Već dugo se privreda žali na veliko opterećenje zarada. Da li bi se smanjenjem opterećenja preveo veliki broj zaposlenih iz sive zone?

Prvo, svako smanjenje poreskog opterećenja na zarade bi, iz ugla fiskusa, iziskivalo dodatno povećanje nekih drugih poreza, pre svega PDV-a i akciza. Često se argumentuje upravo ovo što vi navodite, a to je da bi smanjenjem poreza i doprinosa vezanih za rad došlo do novog zapošljavanja ili legalizacije stvarnih zarada zaposlenih. Međutim, dosta je i primera iz prakse da se poreske olakšice u domenu zarada u maloj meri „prelivaju” na zaposlene, tj. umanjenje poreskog opterećenja ne znači automatski da će neto zarade zaposlenih biti veće. Poslodavci će po prirodi stvari (njihov primarni cilj je generisanje dobiti kompanija) gledati da umanje svoj trošak zarada i smatram da će jedino jasna pravila i striktna kontrola takvih poreskih izmena dovesti do većih neto zarada i posledičnih koristi za celu ekonomiju.

Joachim se uglavnom fokusira na holističke programe za korporativni razvoj i definisanje strategije, uključujući M&A, korporativne performanse (operativna izvrsnost) i restrukturiranje. Njegove ranije konsultantske pozicije bile su u McKinsey-u (8 godina), Droege & Comp. (12 godina), Roland Berger (4 godine). Diplomirao je ekonomiju i doktorirao na Univerzitetu Sent Galen.

U uvodnom delu svog izlaganja, Joachim je naglasio da na globalnom nivou svrha postaje sve više motiv za rad zaposlenih. Takođe, iskustvo pokazuje da dosadašnje poslovne prakse  više nisu dovoljne za uspešno suočavanje sa budućnošću kompanija. Procesi postaju kompleksniji jer je na radnim stolovima kompanija dosta novih tema. Neizostavni deo agende je ESG (Environmental, social, and governance), a ključne reči su transformacija, CEO 2, psihološka sigurnost, kulturna inteligencija, ali i uticaj rada kompanije na poslovno okruženje.

Jedna od analiza za Svetski ekonomski forum o  trendovima i prognozama za 2030.  ukazuje:

• Kina će biti novi lider na globalnoj ekonomiji, što će usloviti novu ekonomsku i političku paradigmu. Korisnu analizu na ovu temu iz 2021. u Business Intelligence Review možete pronaći OVDE;
• Oko 2040. ne bi trebalo više da postoji potreba za naftom kao izvorom energije. Globalno će velika količna novac biti uložena u ovu transformaciju;
• Do 2030. će se živeti u automoatizovanim procesima i “date-driven” ekonomji. Ovo će uticati na transformaciju lanca snabdevanja, jer će mašine “komunicirati” sa mašinama;
• Procenjuje se da će 70% tržišnog učešća na lokalu biti od strane lokalnih brendova. Očekuje se da će doći do “restart”-a kulture lokalnih industrija, ne samo u industriji hrane, nego i u drugim industrijama;
• Procenjuje se da će oko 2025. i 2026. biti najveći broj ljudi na svetu, a od 2030. se očekuje da će opadati stopa nataliteta (birth rate). Ove demografske prognoze će izazvati brojne promene, a posebno su važna tema za penzioni i zdravstveni sistem;

Top teme za “C-level” lidere su zelena transformacija, digitalizacija, jasno definisanje svrhe (mladi kadrovi nisu voljni da rade sve što im se kaže, traže razlog zašto nešto rade i to zahteva dodatne kapacitete kompanije), kao i “storydoing” umesto “strorytelling”.

Jaochim smatra da bi za “C-level” lidere najvažniji prioriteti u 2022. trebalo da budu:

1. Autentičnost. Ranije se liderska pozicija ogledala u postupanju prema jasna definisanim, konkretnim ulogama, a danas je važna vrednost autentičnost lidera;
2. Prisutnost kroz još otvoreneniju i transparentniju komunikaciju, bez barijera prema zaposlenima;
3. MBWA (“Management by wandering around”), odnosno povremena fizička (neplanirana) prisutnost lidera u svim sektorima na radnom mestu u cilju boljeg razumevanja zaposlenih;

Utvrđeno je da tradicionalne kompanije gube bitku sa startapovima oko mladih talenata, jer je globalni trend da mladi žele sve više da rade u startapovima i tehnološkim kompanijama. Tehnološke kompanije koje su veoma atraktivne za poslodavce su tzv. GAFAM kompanije (Google, Amazon, Facebook, Apple i Microsoft) ili BIG 5.

Takođe, u razvijenim zemljama, tradicionalne kompanije teže da budu “inspirisane” startapovima, inovativnim kompanijama, koje ne moraju biti startapi, ali su male fleksibilne kompanije.

Prepoznato je i da je neproduktivno da velike kompanije investiraju u startapove kako bi ih kasnije integrisale u tradicionalne poslovne sisteme, jer profile kadrova u startapovima ne mogu biti integrisani u “konzervativne” sisteme (zbog kompletno drugačije kulture). Npr, počevši od samog radnog vremena npr, jer predstavnici startap zajednice često vole da rade noću.

Majka mu je dala, kada je kretao na put, jednu šubaru, kožuh i jednu pečenu gusku. Imala je samo svoju veru. Taj kožuh i ta šubara početak su naše priče, koja nas vodi do jednog od najuticajnijih Amerikanaca svih vremena. Put za Ameriku počinje 12. marta 1874. godine, a 12. marta 1935. godine završava se njegov život. Imao je preko 80 godina, a malo pre toga 1932. godine dobio je i medalju Džon Frica. Na dodeli te velike medalje čovek koji je bio akademik američke, francuske i srpske kraljevske akademije, čovek koji je postao predsednik Njujorške akademije nauka, decenijski profesor Kolumbija univerziteta kaže: „Dragi prijatelji nećete mi zameriti, danas ja ne vidim vaša lica, vidim lica svojih drugova sa idvorskih pašnjaka. Da li ih čujete kako me pitaju: „Mihajlo, koji su te sveci i Božiji anđeli vodili na tvom putu od našeg malenog sela do ovog veličanstenog hrama znanja u Americi?” I mi možemo postaviti to pitanje. Na tom putu pronalazeći odgovor na pitanje: „Šta je svetlost?” i „Šta je zvuk?” Zaista je iskoračio sa svojih pašnjaka i ostvarujući ne samo američki, nego zaista kosmički san, kao retko koji čovek, popeo se visoko prateće lestvice znanja. Zapisao je: „Nisam ja stigao u Ameriku kao pečalbar da zaradim novce, ja sam krenuo u potragu za znanjem, znanje mi je donelo imanje, nije bilo obrnuto. Ali pre svega tražio sam carstvo nebesko.”

Danas znamo da je u istoriji američke nauke jedino Idvorski pastir dobio sve tri medalje za nauku koje daje američko društvo. I Džon Frica već spomenutog, Edisonovu medalju i veliku medelju koju dodeljuju sva udruženja elektroinženjera u Americi. U istoriji američke nauke niko nije sve ovo ostvario.

Svirao je frulu, gajde, a kasnije i orgulje, nikada ne zaboravljajući svoje pašnjake. Bio je jedan od osnivača NASA-e, sedeo je u Ministarstvu rata Amerike, poklanjajući im dva svoja patenta: način kako da komuniciraju avioni u letu i sonar. Zbog toga što je nesebično dao i darivao ono što će odlučiti veliki rat, dobio je punu podršku američkog društva i Državnog sekretara koji su brinuli ne samo o njemu, već i o potrebama srpskog naroda.

Ne samo da je njegov put bajkovit i gotovo nemoguć, njegova ostvarenja su čudesna. Mihajlo Pupin bio je najveći dobrotvor u istoriji srpskog naroda. Bio je bogat čovek, ali sve što je stekao davao je decenijama srpskom narodu. Humanitarno, kulturno, negujući uspešne pojedince, udruženja, Crkvu, ovaj profesor i naučnik pomagao je do kraja života, a krenuo je, ja opet podsećam, sa jednom šubarom i jednim kožuhom. Zapisao je “Po obrazovanju, ja sam Amerikanac, a po rođenju, ja sam Srbin.” I zaista svojim briljantnim umom spojio je dva sveta, a svojim srcem ostavio je trag u večnost. Njegova autobiografija “Sa pašnjaka do naučenjaka” dobila je Pulicerovu nagradu, ali i više od toga, bila je lektira u Americi i prevedena na desetine svetskih jezika. U njoj je stavio Svetog Savu i idealizam u američkoj nauci. To je naš idvorski pastir.