Aleksandra Ninković: Znanje kao motiv za migraciju Mihaila Pupina
Aleksandra Ninković Tašić, predsednica Obrazovno istraživačkog instituta Mihajlo Pupin
Naš Mihailo Pupin krenuo je sa idvorskih pašnjaka i zaista uspeo da ostvari ono što bajkovito zvuči kao američki san. Ali taj momčić krenuo je da gazi idvorskim pašnjacima, a uspeo se do najviših vrhova američke nauke.
Priča počinje bajkovito. Radeći u idvorskom polju pored svoje nepismene matere, upitao ju je: „Majko, šta je svetlost?” a ona mu je rekla: „Dete moje, ja nikada nisam naučila da čitam i pišem. Ja ne znam šta je svetlost. Moraš krenuti u svet da pronađeš odgovor na ta tvoja velika pitanja.”
Imao je 14 godina kada je napustio svoj Idvor, ne vrativši se 11 godina, stigao je prvo u Pančevo, zatim u Prag i onda krenuvši brodom prekookeanskim u jednoj običnoj košulji za Ameriku.
Majka mu je dala, kada je kretao na put, jednu šubaru, kožuh i jednu pečenu gusku. Imala je samo svoju veru. Taj kožuh i ta šubara početak su naše priče, koja nas vodi do jednog od najuticajnijih Amerikanaca svih vremena. Put za Ameriku počinje 12. marta 1874. godine, a 12. marta 1935. godine završava se njegov život. Imao je preko 80 godina, a malo pre toga 1932. godine dobio je i medalju Džon Frica. Na dodeli te velike medalje čovek koji je bio akademik američke, francuske i srpske kraljevske akademije, čovek koji je postao predsednik Njujorške akademije nauka, decenijski profesor Kolumbija univerziteta kaže: „Dragi prijatelji nećete mi zameriti, danas ja ne vidim vaša lica, vidim lica svojih drugova sa idvorskih pašnjaka. Da li ih čujete kako me pitaju: „Mihajlo, koji su te sveci i Božiji anđeli vodili na tvom putu od našeg malenog sela do ovog veličanstenog hrama znanja u Americi?” I mi možemo postaviti to pitanje. Na tom putu pronalazeći odgovor na pitanje: „Šta je svetlost?” i „Šta je zvuk?” Zaista je iskoračio sa svojih pašnjaka i ostvarujući ne samo američki, nego zaista kosmički san, kao retko koji čovek, popeo se visoko prateće lestvice znanja. Zapisao je: „Nisam ja stigao u Ameriku kao pečalbar da zaradim novce, ja sam krenuo u potragu za znanjem, znanje mi je donelo imanje, nije bilo obrnuto. Ali pre svega tražio sam carstvo nebesko.”
Danas znamo da je u istoriji američke nauke jedino Idvorski pastir dobio sve tri medalje za nauku koje daje američko društvo. I Džon Frica već spomenutog, Edisonovu medalju i veliku medelju koju dodeljuju sva udruženja elektroinženjera u Americi. U istoriji američke nauke niko nije sve ovo ostvario.
Svirao je frulu, gajde, a kasnije i orgulje, nikada ne zaboravljajući svoje pašnjake. Bio je jedan od osnivača NASA-e, sedeo je u Ministarstvu rata Amerike, poklanjajući im dva svoja patenta: način kako da komuniciraju avioni u letu i sonar. Zbog toga što je nesebično dao i darivao ono što će odlučiti veliki rat, dobio je punu podršku američkog društva i Državnog sekretara koji su brinuli ne samo o njemu, već i o potrebama srpskog naroda.
Ne samo da je njegov put bajkovit i gotovo nemoguć, njegova ostvarenja su čudesna. Mihajlo Pupin bio je najveći dobrotvor u istoriji srpskog naroda. Bio je bogat čovek, ali sve što je stekao davao je decenijama srpskom narodu. Humanitarno, kulturno, negujući uspešne pojedince, udruženja, Crkvu, ovaj profesor i naučnik pomagao je do kraja života, a krenuo je, ja opet podsećam, sa jednom šubarom i jednim kožuhom. Zapisao je “Po obrazovanju, ja sam Amerikanac, a po rođenju, ja sam Srbin.” I zaista svojim briljantnim umom spojio je dva sveta, a svojim srcem ostavio je trag u večnost. Njegova autobiografija “Sa pašnjaka do naučenjaka” dobila je Pulicerovu nagradu, ali i više od toga, bila je lektira u Americi i prevedena na desetine svetskih jezika. U njoj je stavio Svetog Savu i idealizam u američkoj nauci. To je naš idvorski pastir.
