Ovovremeni događaji, sa Lenjinovom rodnom grudom u fokusu, ukazuju, međutim, da je za nas u Srbiji sada dobitna formula upravo – što brža i obuhvatnija elektrifikacija zemlje.

 

Trenutna rešenja koja u EU nude politički korektni turbolevičari i ostali savremeni državni službenici, dolaze, praktično, iz arsenala ratnog komunizma: savetuje se populaciji da smanji grejanje, kako bi ga bilo za sve (tu meru je nekad nad pučanstvom praktikovao Čaušesku, pa je neslavno završio). Sa ove distance izgleda da su  političari starije garde bili agilniji, da su završili bolje „scrum” kurseve od savremenih. Francuski premijer u vreme naftnog šoka iz 1973. Pjer Mesmer je npr. prošao „kurs” aktivne borbe u Drugom svetskom ratu. Na bojištu se mora hitno reagovati i prilagođavati okolnostima i neprijatelju, pa otud nije ni čudo da je, u situaciji kada je njegova zemlja većinu električne energije dobijala iz uvozne nafte, već koliko u zimu 1974, premijer izašao sa planom za potpuni preokret: svu struju dobijaćemo iz nuklearnih elektrana! „U Francuskoj, nemamo naftu, ali imamo ideje”, bio je slogan ovog političara iz stare škole, čiji bismo svetonazor danas ocenili kao “konzervativan”. 

 

Agilni Mesmer i njegovi naslednici nisu uspeli baš u potpunosti – Francuska, iz svojih 56 nuklearnih reaktora danas dobija 70% struje – međutim, da nije tih reaktora, Zapadna Evropa bi zimus možda imala restrikcije po grupama kao Srbija onomad, u (inače, mnogo slavljenoj) eposi „I posle Tita – Tito”. Jer, Nemci i Italijani izgleda nisu na raspolaganju imali ratne kadrove kao Francuzi. Mnogi evropski političari deluju u vreme današnje, mora se priznati, nesnađeno i blentavo kao određene vrste kućnih ljubimaca, ali se Evropa, ipak, elektrifikuje, i smanjiće – samo da se ne prehladi isuviše Evropljanki i Evropljana po hladnim rezidencijama – zavisnost od fosilnih goriva, koja su papreno skupa, i kojih u EU nema.

 

A šta radi Srbija? Pa, kao prvo, dovela je svoj elektroenergetski sistem, u idealnom trenutku, u stanje kolapsa i umesto da zarađuje masno na izvozu kilovata – ona rasipa bogatstvo uvozeći ih. O tome, ipak, nećemo detaljno ovom prilikom – pretpostavićemo da će naša Srbijica biti sposobna da pokrene zamajac razvoja elektroprivrede, i da će, kad već ljubimo populizam, ponovo neki vođ poput Sl. Miloševića na otvaranju TE Kostolac „B” 1987. godine biti u prilici da usklikne: „Živela Srbija!” To se tada, inače, čulo posle mnogo decenija – a prilika je bila baš izgradnja jednog elektropostrojenja, dugo čekanog.

 

U ovom pregledu ideja na temu šta je činiti državi i poslovnim ljudima, poći ćemo od činjenice da struju, kako-tako, ipak imamo, i da ne zavisimo u potpunosti od spoljašnjeg sveta, kao u slučaju nafte ili gasa.

 

U strukturi potrošnje finalne energije u Srbiji, naime, nafta je na prvom mestu, sa udelom od oko trećine. Za nekoliko procentnih poena zaostaje električna energija, a sve ostalo je dosta niže. Nafta i prirodni gas ukupno izlaze na oko 45%. A Srbija ih ima otprilike koliko i Francuska.

 

Hoćemo li gladovati?

 

Naftni embargo iz 1992. učinio je da instruktor vožnje već pomenutog autora ovog teksta odvodi na točenje goriva u rezervoar novog novcatog „juga tempa 1.1” iz kanistera, a ponekad i iz plastične boce koka-kole od litar i po. Tada je opšte mesto bilo da Srbija trećinu potreba za naftom zadovoljava iz sopstvenih izvora, pa je bilo za vojsku (vojske) i, naravno, za ratare. A vozači su morali da se snalaze – i da na crno plaćaju litar do 2,80 maraka, što je inače manje nego danas, na pumpi.

 

Pošto je Naftnu industriju Srbije u ovom veku preuzeo ruski Gasprom, rečeno nam je da odsad polovinu sopstvenih potreba zadovoljavamo iz sopstvenih izvora: bušotine su zaigrale kazačok, na većem broju „obrtaja”. Onda nam je ovih dana predsednik Republike rekao da mi svoje nafte više nemamo. Može biti da je malo preterao, u energetskim bilansima pominju se ipak neke brojke-padalice, ali, šta bismo mi ovakvi,  isceđeni kao nikad, ako kojim slučajem ponovo ne budemo mogli da uvozimo naftu? A nije da je bilo davno… I nije da prethodnih nedelja nije bilo reči, čak, o nuklearnom ratu (i uzgred, nije da takve bombe već dvaput nisu upotrebljene). A nije ni da imamo izlaz na more. Niti da smo u kakvom relevantnom vojnom ili političkom bloku. Itd. Ukratko, strateški smo… suzbijeni. Teško je to sigurnošću zvati.

 

Šta bi, dakle, bilo ako bismo, u slučaju najgoreg scenarija ostali bez nafte?

 

Odgovor je da bi Srbija – inače, snažna poljoprivredna zemlja i solidno veliki izvoznik hrane – prvi put u savremeno doba bila u opasnosti da ne može da prehrani stanovništvo. Rala i volova odavno nemamo. Grančica spasa tražila bi se u proizvodnji biodizela (koju smo, inače, usled poreske politike, praktično napustili). Ali ne treba li još nešto po zemlji da se kreće, osim traktora?  

 

Pitali smo – šta je sa električnim traktorima i ostalim poljoprivrednim mašinama? Svetska industrija već razvija rešenja. Država ima projekat elektrifikacije polja, koji se odnosi na navodnjavanje, ali nam nadležno ministarstvo nije odgovorilo na upit: može li se njegov obuhvat proširiti i na poljomehanizaciju. Odgovor smo dobili iz privrede, iz sektora uvoza poljoprivrednih mašina – između ostalog, i da električni traktori koriste litijumske baterije, a da to nije baš ekološki. Pohvalno je što u Srbiji raste svest o zaštiti životne sredine, to pozdravljamo.

 

Rešenje po našoj volji ponovo bi došlo iz privatnog sektora. Pošto smo, naime, u Beogradu uspeli da dve industrije traktora pretvorimo u građevinsko zemljište (a i fabriku kombajna), kompanija Majevica iz Bačke Palanke razvila je pravi pravcati – srpski traktor! Kažu, već prototip sa 40% domaćih delova. Na naftu, doduše. Ali uz malo inovacije…

 

Solarni paneli

 

Strani privatni sektor je bio brz: samo mesec dana pošto je država to omogućila, nemačka kompanija Gruner, koja ima fabriku u Vlasotincu, potpisala je ugovor sa EPS-om i postala prvi kupac-proizvođač („prozjumer”) ovdašnji. Investicija u solarnu elektranu trebalo bi da se isplati za šest godina, jer će Gruner moći da višak proizvedene struje – ono što nije potrošio – proda EPS Snabdevanju po ugovornoj ceni.

 

Posle će Nemci samo zarađivati. I treba – bili su brzi.

 

I to je put za našu privredu, manju i veću, pa i za domaćinstva. Energiju Sunca sve je lakše (jeftinije) uhvatiti.

 

Kad smo već u vlasotinačkom kraju, treba pomenuiti da su leskovački industrijalci, nedugo po izgradnji hidrocentrale na Nijagari po Teslinom patentu i početku elektrifikacije sveta, osnovali akcionarsko društvo i podigli Hidroelektranu Vučje, i prvi dalekovod u Srbiji, do Leskovca, 1903. godine.

 

Da se, dakle, i naši poslovni ljudi vrate sopstvenim agilnim korenima, biće najbolje.

 

Jedan projekat koji ne služi svrsi

 

U duhu Montipajtonovaca i njihovog „A sad, nešto sasvim drugačije”, prelazimo na saobraćaj i stavljamo čitaoce pred dilemu iz Topliste nadrealista. Dakle, šta biste izabrali?

 

1. A) Živite na Bežanijskoj kosi, idete u centar grada direktno autobusom koji vam staje ispred zgrade, ili
2. B) Živite na Bežanijskoj kosi, pa morate prvo da se vozite autobusom do metro stanice, zatim, da se metro linijom 2 vozite – preko Gornjeg Zemuna (!) do Savskog trga i Nemanjinog spomenika, gde ćete presesti na metro voz za linije 1, e da biste se dokopali centra.

 

Naravno, birate B)…

 

Nije vic – upravo takav plan metroa sada je pred Beograđanima, kojima je obećano da će „metro, tramvaj i prigradska železnica” – sve električni vidovi transporta, uz to i šinski, što doprinosi energetskoj efikasnosti i ekologiji – postati okosnica javnog prevoza putnika. Hoće li?

 

Ništa nam tu ne pomaže što metro vozi na struju, ako će stanovništvo radije da nastavi da koristi autobus, ili sopstveni automobil – jer će biti brže, u slučaju gore ponenute savremene „šarganske osmice” Bežanijska kosa–zemunska Gornja varoš–Beograd na vodi, još i tri puta brže (!). A nije to jedina, niti najveća nelogičnost na trasi – samo poslednja ucrtana.

 

Iskustvo sa železnice kaže da smo ukinuli solidan broj direktnih vozova – posle elektrifikacije glavnih pruga, i tako „prebacili” gotovo sve putnike u autobuse. Da li nam je struja kriva? Hoćemo li takav metro, za 2-3 milijarde evra po liniji? Da spiskamo jednu nuklearnu centralu ili Đerdap 3, pa da kukamo za autobusom 75? I 16, 65, 95…?

 

A kad smo već kod železnice…

 

Ukidaju se pruge

 

Ako je, dakle, lako elektrifikovati neki vid prevoza, onda je to železnica. Švajcarska baš i nema onaj naš problem sa direktnim vozovima, jer je gotovo čitavu mrežu stavila „pod žicu”. Ali danas su i hibridni vozovi i pogon na baterije upravo na železnici bliži realnosti nego igde drugde – između ostalog i zato što je manje energije potrebno za kretanje po metalnim šinama. Tajna je u sili trenja: još na prvoj godini Saobraćajnog fakulteta učilo se da teret koji po drumu pokrene osam konja, jedno jedino kljuse može da tegli po šinama. I u zemljama bez energetske krize računa se da razvijena železnica, i kad ne radi sa profitom, stvara dodatno društveno bogatstvo: tako smo od direktora firme RŽD International, koja je gradila „ubrzanu” prugu (brze su za 250 km/h i više) Stara Pazova – Novi Sad, čuli da u Rusiji jedna rublja uložena u razvoj železničke infrastrukture donosi 1,46 rubalja privredi zemlje.

 

E, Srbija radi suprotno: upravo je počela da za svagda čupa više od 400 kilometara koloseka, od kojih neki spajaju za nas velike i značajne gradove (npr. pruga Zrenjanin – Vršac). Gotovo sve te pruge su, štaviše, u Banatu i Bačkoj, delu Srbije koji je pre malo više od veka sam izglasao prisajedinjenje Srbiji, donevši joj u miraz – železničku mrežu na nivou Francuske.

 

Privatni kapital, istovremeno, u MIND parku kod Kragujevca podiže železničku industriju Srbije iz pepela.

 

I Air Serbia može na struju

 

Mlazni pogon (uključuje i turbopropelerce poput ATR-a) ima apsolutni monopol nad vazdušnim saobraćajem samo zato što je mnogo više „kul” od aviona koje bi pogonili klipni motori – iako se i najsavremenije Erbasove i Boingove letelice muče da dostignu utrošak goriva po putniku kakav je imao klipni Lokid Super Konstelejšn iz 1951, ili DC-6 kakvim se šezdesetih prevozio dragoceni Broz! Gorivo nikad skuplje, a većih dizel aviona niotkuda: niko neće letećeg „golfa dvojku”. Sada je, međutim, elektro mnogo više „in” nego mlazno – a kad je elektro, troškovi eksploatacije su ubedljivo najmanji.

 

Voleli bismo, dakle, da Air Serbia, naslednica kompanije koja je 1985. prva u Evropi imala visokoekonomičan i tih mlazni avion (Boing 737-300) na srednjim i kraćim relacijama, stoji među avangardom, tj. da je već stala u red kod nekog od startapa koji razvijaju regionalne elektroavione. Dotle, to je već učinio gigantski američki United Airlines, naručivši unapred od švedske kompanije Heart Aerospace 100 aviona sa po 19 sedišta i po četiri mala elektromotora sa propelerima. Njihov ulazak u saobraćaj je planiran za 2026. Ko tako nešto prvi bude uveo, moći će da razvozi transferne putnike do mnogo više manjih aerodroma, za mnogo manje novca – proizvođači se hvale šest puta nižim operativnim troškovima – i da mnogo zaradi, jer danjas 35% troškova avioprevoznika ode na gorivo. I to je sasvim u duhu istorije JAT-a: onaj B737-300 te 1985. godine, na svom prvom letu za Aman, potrošio je 7 tona kerozina manje nego B727. Direktori su trljali ruke, a predstavnici stranih kompanija su dolazili da pogledaju naš avion na najvećim evropskim aerodromima: počela je zlatna era JAT-a. Eto nove prilike, za odlučne – i agilne.

 

Nije to igralište samo za velike. U fazi koncepta ili već razvoja je čitava paleta električnih letelica, od onih za gradski taksi, dronova za dostavu pošiljki, do srednje velikih aviona.

 

Da li je i ovde šansa za naše privatne kompanije? Kako Srbija proizvodi (i projektuje), i avione, ali i dronove, krstareće rakete – javnost ni ne zna koliko smo tehnološki sposobni u ovoj oblasti – nadajmo se i ulasku domaćeg znanja i kapitala u oblast električne vazdušne mobilnosti u svrhe prevoza putnika i robe.

 

Da li je Tesla bio Srbin?

 

Da ne pomisle čitaoci da ovo piše neki zadrti hrvatski revizionista (ili rumunski, ima i tih, pošto reč „tesla”, kažu, nešto na rumunskom znači, a na srpskom jok), ali, zašto u Srbiji jedva da ima Teslinih automobila? Zašto se baš srpski zvaničnici ne voze Teslinim modelom „S”? Bila bi dobra reklama – pa već smo i aerodrom i štošta nazvali po čoveku…

 

Čačane bije glas da su, uz Šapčane, avangarda kad su automobili u pitanju – još uvoze nova kola, Škode, kao i Jaguare i Lend Rovere. I mogu da se voze Teslom kad hoće.

 

Čačanski Premier taxi odavno ima Tojotina hibridna vpozila, a sada putnicima nudi i vožnju 100% električnim „Teslom”. Putnicima tiho, brzo, a vlasnicima razlog za slavlje kad ostave auto preko noći na utičnici, umesto da prepuste malo bogatstvo benzinskoj pumpi.

 

A za ekonomiju dosta važnija od taksija je logistika – cena robe, na domaćem tržištu i u izvozu, direktno zavisi od transportnih troškova. Električni kamioni, dostavna vozila? Kada je loše vreme, i Volt i Glovo šalju automobil sa unutrašnjim sagorevanjem.

 

Da dodamo da i u kućnim budžetima, ako se troši manje na prevoz između famoznih tačaka „A” i „B” – više ostaje za potrošnju za neke druge materijalne, ali i za više, duhovne potrebe. Da ne kažemo, za život kao u nedočekanom komunizmu.

 

Usled tektonskih promena u svetu, privređivanje se nalazi na prelomnoj tački: sada se zauzimaju pozicije, kasnije se ubiraju plodovi.

Pa, šta čekamo?

DA BI SHVATILI DA LI INFLACIJA SVAKOGA POGAĐA ISTO, ILI JE FENOMEN KOJI SVAKO DRUGAČIJE DOŽIVLJAVA, TREBALO BI NAJPRE RAZJASNITI KAKO SE ONA MERI I KOJA INFLACIJA SE POSMATRA.

 

Da bi shvatili da li inflacija svakoga pogađa isto, ili je fenomen koji svako drugačije doživljava, trebalo bi najpre razjasniti kako se ona meri i koja inflacija se posmatra. Kao zvanična mera inflacije koristi se Indeks potrošačkih cena koji Republički zavod za statistiku obračunava na mesečnom nivou. To se radi na način što se prate cene izabranih roba i usluga koje domaćinstva kupuju. Robe i usluge koje domaćinstva kupuju su pobrojane u okviru korpe gde imaju svoje udele u toj korpi. Ovde leži i glavni izazov, jer dobra i usluge imaju svoje udele i svako može reći da ti udeli ne odgovaraju stanju na terenu i njihovoj korpi dobara, i da baš nama ili ljudima iz našeg okruženja hrana ne čini oko 30% izdataka mesečno, a vino nešto oko 1%, kako se posmatra pri obračunu stope inflacije, i samim tim ne priznajemo zvaničnu stopu inflacije.

 

I imaju ljudi pravo, svačija se potrošačka korpa razlikuje, i svakog boli inflacija drugačije, ali nije sve do metodologije i ne bi trebalo odbacivati zbog toga obračun inflacije i šta on pokazuje. Ekonomski fenomeni nisu ipak fizika, pa da su neke stvari konstanta. Labavost društvene nauke daje i mogućnosti, eto da sami izračunate kolika je vaša inflacija za željenu korpu dobara i usluga. To nije neki preterano zahtevan proces, već se uz zvanične podatke i osnovne računske operacije može izračunati stopa inflacije za korpu dobara i usluga kakva god vam padne na pamet.

 

KADA IMATE NISKA PRIMANJA OD 30 DO 40 HILJADA DINARA, I IZDVAJATE 50% TOGA NA HRANU, A MESO POSKUPI 5%, POVRĆE 8%, VAS TO I TE KAKO ZABOLI PO DŽEPU.

 

Tako je mene zanimalo kolika je stopa inflacije u 2021. bila zamišljenom penzioneru sa penzijom od oko 30 hiljada dinara. Pretpostavio sam da njemu u potrošačkoj korpi hrana učestvuje sa 55%, kao i da komunalije koje plaća odnose 20% potrošačke korpe, dok na primer nema izdvajanja za obrazovanje. Cifra koja se pojavila mi je pokazala da je inflacija za njih 4,2%, što nije niska inflacija i smanjuje životni standard, ali sam iskreno očekivao da više odstupa od 4% koliko je stopa inflacije bila u 2021. godini prema potrošačkoj korpi koju posmatra Republički zavod za statistiku, i za koju svi na prvu loptu kažemo da nije reprezentativna. Nisam sedeo skrštenih ruku, pa sam brzo izračunao stopu inflacije za zamišljenu mladu osobu koja ima platu veću od proseka, oko 100 do 120 hiljada dinara, i za koju sam pretpostavio da 20% njene potrošačke korpe troši na hranu, dok su joj učešće za gorivo, kulturu i izdvajanja za restorane veća od one uobičajene potrošačke korpe koja pokazuje da je stopa inflacije bila 4,0%. Rezultat koji sam dobio jeste da je inflacija takvoj osobi u 2021. godini iznosila 4,1%. Opet, za mene iznenađujuće da ne odstupa previše od one stope koju Republički zavod za statistiku objavljuje.

 

Iako se sama stopa inflacije ne razlikuje značajno do toga kakva vam je potrošačka korpa to ne znači da ona sve građane pogađa isto. Prvi razlog je to što trošak potrošačke korpe tj. koliko ona košta nije isti za svakoga. Kada imate niska primanja od 30 do 40 hiljada dinara, i izdvajate 50% toga na hranu, a meso poskupi 5%, povrće 8%, vas to i te kako zaboli po džepu, ali vas i primorava da manje kupujete tih dobara. S druge strane, ako su vam primanja između 100 i 150 hiljada dinara, inflacija će isto uticati na vas, ali će na dubinu vašeg džepa verovatno najviše uticati to što je gorivo poskupelo 12,5% i što ako ste izdvajali na njega mesečno oko 15 hiljada dinara, sada ćete morati oko 17 hiljada dinara.

 

ZAKLJUČAK JE DA INFLACIJA NAJVIŠE BOLI I POGAĐA NAJUGROŽENIJE I ONE SA NAJMANJE PRIHODA, DOK JE ZA DRUGE ONA FENOMEN KOJI SMANJUJE KUPOVNU MOĆ, ALI KOME SE ČOVEK PRILAGOĐAVA.

 

Iz prethodno navedenog, i onoga što je postavljeno kao pitanje u naslovu, zaključio bih da se merenju stope inflacije i reprezentativnosti potrošačke korpe ne može zameriti onoliko koliko obično čujemo u javnosti; jer koliko god menjali udele dobara i usluga u potrošačkoj korpi, stopa inflacije ne odstupa previše od stope koja se dobija korpom koju posmatra Republički zavod za statistiku. Na kraju krajeva, podaci o inflaciji pojedinačnih dobara i usluga su javno dostupni, pa je uz jednostavnu računicu moguće obračunati ličnu inflaciju koju ste imali u 2021. godini i tako znati u decimalu koliko morate izdvojiti više novca da biste sačuvali standard, i koliko da tražite povećanje plate da se ona realno ne bi smanjila. Zašto se onda ljutiti na reprezentativnu potrošačku korpu.

 

Drugi zaključak je da inflacija najviše boli i pogađa najugroženije i one sa najmanje prihoda, dok je za druge ona fenomen koji smanjuje kupovnu moć, ali kome se čovek prilagođava. Inflacija pogađa one sa najmanjim prihodima jer se oni ne mogu preterano prilagoditi da kupuju manje mesa, goriva, povrća i troše manje električne energije – njihova potrošačka korpa je već na minimumu ili ispod minimuma za normalan život i funkcionisanje. Iz toga bi pri povlačenju mera ekonomske politike, pre svega trebalo imati na umu ovu grupu ljudi, i uvažavati njihove potrebe, pre svega one egzistencijalne.

 

Više o inflaciji u 2021. godini možete naći OVDE

Obnovljive izvore energije (OIE) možemo podeliti u dve glavne kategorije: 

 

• Tradicionalne obnovljive izvore energije kao što su biomasa i energija velikih hidroelektrana;
• “Nove obnovljive izvore energije” poput energije Sunca, energije vetra, geotermalne energije…

 

Razvoj obnovljivih izvora energije pogotovo od vetra, vode, Sunca i biomase je važan jer ovi izvori energije imaju vrlo važnu ulogu u smanjenju emisije ugljen dioksida (CO2) u atmosferu.  Povećanje udela obnovljivih izvora energije povećava energetsku održivost sistema jedne zemlje. U isto vreme pomaže u poboljšanju sigurnosti dostave energije i tako smanjuje zavisnost od uvoza energetskih sirovina kao i električne energije. U dogledno vreme se očekuje da će obnovljivi izvori energije postati ekonomski konkurentni konvencionalnim izvorima energije.

 

Efikasnost ulaganja u OIE

 

Efikasnost ulaganja zavisi od velikog broja međusobno povezanih faktora, koji ukazuju na postojeće stanje sektora energetike i čine smernice za njegov dalji razvoj. Makroekonomski pokazatelji, indikatori stanja i razvoja energetike, energetska zavisnost države, energetski bilans samo su neka od merila potencijalne finansijske isplativosti ulaganja u OIE.

 

Eksploatacija obnovljivih izvora energije prevashodno utiče na: rast BDP-a po glavi stanovnika, kao posledica pozitivnog uticaja OIE na investicije: socijalni i ekonomski razvoj, koji podstiču rast ekonomskog blagostanja, modernizaciju instaliranih kapaciteta i izgradnju novih, tehnološki naprednijih postrojenja.

 

 

Osvrt na trenutno stanje u EU

 

Obnovljivi izvori generisali su u toku prošle godine jednaku količinu električne energije kao fosilna goriva, ali prelazak sa uglja i gasa i dalje se ne odvija zadovoljavajućim tempom, saopštila je neprofitna organizacija Ember u svom novom godišnjem izveštaju za 2021. O stanju sektora proizvodnje električne energije u Evropskoj uniji. Udeo zelene energije i prljavih energenata iznosio je po 37%, dok ostalih 26% struje u EU dolazi iz nuklearnih elektrana.

 

Uprkos prosečnom godišnjem rastu proizvodnje struje iz obnovljivih izvora od 44 TWh u poslednje dve godine, dekarbonizacija energetskog sektora i napuštanje fosilnih goriva se i dalje ne odvija dovoljno brzo – članice Evropske unije trebalo bi da smanjuju emisije gasova sa efektom staklene bašte za 6% godišnje kako bi se dostigle neto-nulte emisije do 2035. Trenutno su na oko 3%.

 

Više od polovine ukupnog rasta proizvodnje struje pomoću solarnih elektrana i vetroparkova u Evropskoj uniji od 2019. godine desilo se na tlu samo tri zemlje – Španiji, Holandiji i Grčkoj, i to iako je njihov udeo u ukupnoj potrošnji električne energije svega 16%. One su tako postali novi pokretači energetske tranzicije na našem kontinentu.

 

Napredak su omogućili adekvatni politički okviri, pad troškova i ambiciozni ciljevi ovih zemalja. Španija i Holandija teže da generišu dve trećine struje iz solarnih elektrana i vetroelektrana do 2030, a Grčka 50%. Ističu se i Danska, Irska, Portugal i Nemačka. Nasuprot njima se nalaze zemlje poput Poljske i Mađarske gde su obnovljivi izvori i dalje na margini, a posebno loše se u energetskoj tranziciji kotiraju Rumunija, Bugarska i Češka koje gotovo da i nisu razvijale projekte izgradnje solarnih elektrana i vetroelekrana.

 

Potrebe i potencijali Srbije

 

Veliki broj ekoloških problema sa kojima se suočava, pre svega u pogledu kvaliteta vazduha, ali i upravljanja otpadom, Srbija bi mogla da reši ako bi iskoristila bogate potencijale obnovljivih izvora energije kojima raspolaže. Potencijali Srbije u pogledu obnovljivih izvora energije procenjeni su na oko šest miliona tona ekvivalentne nafte (Mtoe), što bi zadovoljilo gotovo polovinu njenih godišnjih potreba za energijom. Ipak, treba istaći da bogatstvo zemlje obnovljivim izvorima energije nije dovoljan preduslov za njihovu ekploataciju, premda je ona uslovljena izgradnjom neophodne infrastrukture. Srbiji su stoga potrebne značajne investicije, kako bi ovi potencijali bili iskorišćeni.

 

Srbija je danas suočena sa brojnim ekološkim problemima koji se u velikoj meri mogu prevazići prelaskom na obnovljive izvore energije, za šta je pre svega neophodna politička volja. Iako bi ovo u kratkom roku iziskivalo značajna javna ulaganja, dugoročne koristi zelene tranzicije bi nemerljivo nadmašile troškove. Srbija bi postala zdravija, čistija i bogatija zemlja, sposobna da se okrene održivom ekonomskom razvoju, kojim bi njen privredni rast postao kompatibilan sa očuvanjem njene prirode i zdravlja stanovništva.

 

Energetski bilans Republike Srbije za 2021. godinu pokazuje da u strukturi planirane ukupne proizvodnje primarne energije obnovljivi izvori energije učestvuju sa 20 odsto, što predstavlja stagnaciju u odnosu na prethodnu godinu. Među obnovljivim izvorima najprisutnije je učešće čvrste biomase sa 58 odsto, hidroenergija čini 36 odsto, energije vetra četiri odsto, dok biogas, energija Sunca i geotermalna energija zajedno učestvuju sa svega dva odsto.

 

VETAR

 

Na elektroenergetski sistem Republike Srbije dosad je priključeno 8 vetroelektrana ukupne snage 398 MW.  U razvoju se nalaze projekti ukupne snage 4 GW. Razvoj vetroparkova u Srbiji je počeo krajem prve decenije ovog veka, ali uslovi za realizaciju su se stvorili tek 2015. i 2016. godine. Izgradnja najvećih vetroparkova (Čibuk1, Kovačica, Alibunar i Košava), koji su finansirani kreditima međunarodnih finansijskih institucija i komercijalnih banaka, bio je signal brojnim investitorima da dođu u Srbiju i da istraže lokacije za buduće vetroparkove. Osim u košavskom području Južnog Banata, gde se nalaze svi izgrađeni vetroparkovi, potencijali energije vetra nalaze se u istočnoj Srbiji, kao i na području Zlatibora i Pešterske visoravni.

 

SUNCE

 

U Srbiji je do sada izgrađeno 107 solarnih elektrana instalisane snage 8,82 MW  koje su dobile podsticajne cene (fid-in tarife). Reč je o objektima male snage na zemlji i na krovu. Više stotina zahteva za fid-in tarifu odbijeno je zbog predviđene kvote od 10 MW za povlašćene proizvođače električne energije. Osim povlašćenih proizvođača, solarne elektrane su izgradili i privatni investitori za svoje potrebe ili za potrebe prodaje trgovcima električnom energijom. Procenjuje se da je izgrađeno oko 2,5 MW solarnih elektrana van podsticajnih mera. U narednim godinama očekuje se investicioni bum u oblasti solarne energije i dolazak velikih investitora iz oblasti solarne energije, jer se potencijal solarne energije veoma malo koristi. Procenjuje se da se u ranoj fazi razvoja nalazi više od 100 MW solarnih parkova. Ohrabrujuća je činjenica da i JP Elektroprivreda Srbije, planira izgradnju solarne elektrane Petka, kapacita 9,95 MW, za koju su pribavljene sve neophodne dozvole.

 

VODA

 

Oko 80% električne energije iz obnovljivih izvora u Srbiji potiče iz hidro-potencijala. Srbija raspolaže sa 2.466 MW instalirane snage hidroelektrana. Status proizvođača iz obnovljivih izvora stečen je za 2.355 MW u velikim hidroelektranama u okviru sistema Elektroprivrede Srbije (EPS), čija godišnja proizvodnja iznosi oko 10 TWh. U svom vlasništvu EPS ima i 15 malih hidroelektrana ukupnog kapaciteta od 20 MW. Takođe, privatni investitori izgradili su 122 male hidroelektrane ukupnog kapaciteta 77,61 MW u okviru sistema fid-in tarife, dok se 32 MHE ukupne snage od oko 30 MW nalaze u statusu privremenog povlašćenog proizvođača i izgradnje. Hidroelektrane čine oko 30 posto ukupne proizvodnje električne energije JP EPS, od čega je više od dve trećine proizvodnja u HE Đerdap. Osim u HE Đerdap, EPS proizvodi električnu u ograncima Kladovo i Drinsko-limske hidroelektrane „Bajina Bašta”.

 

BIOMASA

 

Biomasa je kompleksan resurs koji se može korisiti kao energent za proizvodnju električne i toplotne energije, a primenu ima i u saobraćaju u vidu biogoriva. Prema podacima iz Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine, najveći potencijal srpskih obnovljivih izvora energije nalazi se u biomasi i dostiže 3,4 toe (tona ekvivalenta nafte), što čini više od polovine definisanog nacionalnog potencijala. U potencijale biomase ulaze poljoprivredna biomasa, šumski otpad, biorazgradivi otpad i tečni stajnjak. Imajući u vidu da prema zvaničnom registru Ministarstva rudarstva i energetike samo jedna elektrana na biomasu ima status povlašćenog proizvođača električne energije, potencijal biomase je vrlo slabo iskorišćen. U razvoju se nalazi još nekoliko elektrana na biomasu relativno malog kapaciteta. Biomasa se koristi i za proizvodnju biogasa, koji se dalje može koristiti za proizvodnju električne energije.

 

BIOGAS

 

Biogas je vrsta gasovitog goriva koje se dobija iz biomase procesom anaerobne fermentacije organske materije. Koristi se za kombinovanu proizvodnju električne i toplotne energije. Sporedni proizvod koji se dobija u procesu proizvodnje biogasa je izuzetno kvalitetno đubrivo. Za razliku od elektrana na biomasu, biogasne elektrane su vrlo brojne u Srbiji. Interesovanje investitora je veliko, pre svega zbog povoljnih podsticajnih mera i cena, kao i usled jednostavnih procedura za priključak na mrežu malih postrojenja. Od 2016. godine u Srbiji je izgrađeno 28 biogasnih elektrana, ukupne snage 27 MW, dok se u izgradnji nalaze 73 biogasne elektrane kapaciteta oko 70 MW.

 

Zaključak

 

Država Srbija, kao i ostale zemlje u regionu, u obavezi je da donese strategiju  i time  definiše skup politika koje podstiču razvoj korišćenja obnovljivih izvora energije, a  da istovremeno obezbeđuju da teret troškova koji se nameće građanima bude maksimalno umanjen. Međutim, energija će neizbežno postajati sve skuplja u budućnosti. U srednjoročnom i dugoročnom periodu, jedino je za korišćenje obnovljivih izvora energije verovatno da će se troškovi smanjivati.

Tumori dojke mogu biti dobroćudni (benigni) i zloćudni (maligni). Učestalost dobroćudnih bolesti dojke počinje da raste od dvadesete godine života i veća je od malignih, ali pojedini tipovi benignih tumora povećavaju rizik za rak dojke. Učestalost malignih tumora se povećava posle menopauze.

 

Prosečan celoživotni rizik za rak dojke  iznosi 12,4 odsto, odnosno svaka osma žena nosi rizik za karcinom dojke. Ne postoji samo jedan faktor koji bi doveo do nekontrolisane proliferacije ćelija tkiva dojke uslovljene DNA mutacijom,  već postoji čitav niz faktora rizika.  Onaj ko ima više ovakvih faktora rizika, ima I veću šansu da će dobiti karcinom dojke. Takođe, ne postoji faktor ili grupa faktora koji mogu da predvide da žena neće dobiti karcinom dojke.

 

Rizik za nastanak raka dojke, pored pripadnosti ženskom polu  i starosti, povećava i pojava karcinoma dojke kod najbližih ženskih srodnika, kao i prethodno lečen kancer dojke. Naučnici su izolovali nekoliko gena koji se nasleđuju i uzrokuju karcinom dojke, od kojih su najpoznatiji BRCA1 i BRCA2, ali je takođe dokazano da se većina karcinoma dojke, kod osam od devet žena, javija bez pozitivne porodične anamneze. Među faktore rizika za rak dojke, na koje takođe ne može da se utiče, ubrajaju se i rasna i etnička pripadnost, rana prva menstruacija i kasniji ulazak u menopauzu, odnosno dug reproduktivni period. Primarna prevencija podrazumeva izbegavanje faktora rizika na koje može da se utiče, na dugotrajnu hormonsku supstitucionu terapiju u menopauzi, gojaznost, konzumiranje alkohola, pušenje, izloženost jonizirajućem zračenju, fizička neaktivnost. Sa druge strane, faktori koji smanjuju rizik za nastanak raka dojke su: rađanje (pre 30. godine života) i dojenje.

 

Međutim, oko 85% novoobolelih žena uopšte ne spada u bilo koju od grupa sa povišenim rizikom za rak dojke. Ovaj podatak ukazuje na važnost sekundarne prevencije, odnosno na značaj periodičnih preventivnih pregleda u okviru skrining programa za celokupnu žensku populaciju.

 

Sistem sekundarne prevencije ima za cilj da otkrije karcinom dok se još ne može napipati, obzirom da su karicnomu potrebne godine da  postane opipljiv, pa tada već može da bude dosta kasno za dobru prognozu bolesti, i za izlečenje.

 

Ovde je statistika ilustrativna i opominjuća, kaže Dr Radović, i  navodi da ukoliko je kancer dojke  nepalpabilan, ili je manji od 15mm, stopa petogodišnjeg preživljavanja je i do 99%;  kod kancera većeg od 20 milimetara, u 50 do 60% slučajeva su već zahvaćeni i limfni čvorovi, pa je petogodišnje preživljavanje oko 60%; a kada postoje udaljene metastaza, šanse za petogodišnje preživljavanje opadaju na 27%.

 

Najčešći simptom karcinoma dojke jeste palpabilna kvržica u dojci. Ređe su asimetrija, crvenilo, zadebljanje kože, „mreškanje“ ili koža u vidu „pomorandžine kore“ , uvlačenje ili  krvavi  iscedak iz bradavice, bol, nelagodnost, uvećanje limfnih čvorova u pazuhu.

 

Ipak, cilj je da se karcinom uoči na preventivnom pregledu, kada je mali i kada se ne može još uvek napipati i tada je lečenje manje agresivno, a ishod najpovoljniji. Zato na preglede žena treba da odlazi, kada je  bez tegoba i kada ništa ne pipa u dojkama, jer je karcinom dojke  često  i asimptomatski,  odnosno 50% otkrivenih karcinoma u skriningu su nepalpabilni, ističe naša sagovornica.

 

Vodeći brigu o svom reproduktivnom i zdravlju uopšte, nije pogrešno da žena vrši  samopregled, ali ovaj vid pregleda nije dovoljan, već su neophodni redovni preventivni ultrazvučni i mamografski pregledi. Od svoje 25. godine, svaka zdrava žena treba jednom godišnje da obavlja ultrazvučni pregled dojke, a sa navršenih 40 godina i mamografiju, svake druge godine. Primena drugih dijagnostičkih oruđa i učestalost  pregleda, može biti drugačija kod žena visokog rizika i u nadležnosti je radiologa.

 

Ukoliko žena sama primeti neki od gore navedenih simptoma, između dva redovna pregleda, najčešće napipa kvržicu u dojci, neizostavno odmah treba da se javi svom radiologu  na ultrazvuk, koji će u zavisnosti od nalaza indikovati mamografiju, a potom i odgovarajuću intervenciju.

 

Kod pacijentkinja sa patološkim promenama u tkivu dojke, dr Radović primenjuje najsavremeniji svetski protokol, sa precizno određenim koracima u dijagnostici (i terapiji), koji obezbeđuje pouzdanost određivanja tipa tumora od čak 99.9%. Reč je o trostepenoj evaluaciji promena u dojkama, TSS (Triple Scoring System), koja podrazumeva tri nivoa pregleda: klinički pregled, primenu odgovarajućih dijagnostičkih metoda, i obaveznu patohistološku evaluaciju. Klinički pregled čine razgovor sa pacijentom (anamneza), i fizikalni pregled koji se sastoji od inspekcije i palpacije dojki i regionalnih limfnih područja. U drugom koraku procene patoloških promena na dojci, koriste se različiti dijagnostički modaliteti, odnosno radiološka dijagnostika: digitalna mamografija (sa tomosintezom), ili ultrazvučni pregled (sa elastografijom), ili obe metode u kombinaciji, kao i/ili magnetna rezonanca, prema indikacijama. Zahvaljujući visokom stepenu senzitivnosti, mamografija je već decenijama „zlatni standard“ i najpouzdanija dijagnostička metoda za rano otkrivanje tumora, jedina skrining metoda kojom je smrtnost smanjena za 43% – naročito napredna digitalna mamografija sa tomosintezom, koja je u mogućnosti da prikaže trodimenzionalnu sliku i otkriva i najmanje karcinome, bez obzira na tkivnu strukturu dojki. Ali, ni jedna od navedenih radioloških metoda se ne može izdvojiti kao najbolja ili najpouzdanija, jer svaka ima svoje prednosti i svoja ograničenja. Nisu retki slučajevi da je za postavljanje dijagnoze neophodno primeniti sve ove metode. Odluka o vrsti pregleda je u nadležnosti radiologa, od čijeg znanja i iskustva, zavisi i kvalitet dijagnostičkog plana. Kriterijum za kvantifikaciju visoko edukovanog radiologa predviđa, na godišnjoj bazi, najmanje 1.000 obavljenih dijagnostičkih mamografija, 200 ultrazvučnih pregleda, 50 MR pregleda i 50 biopsija dojke.

 

Treći korak TSS je patohistološka evaluacija uzorka tkiva, kada se uzme uzorak iz tumorskog tkiva, i podvrgne PH analizi i tada se zapravo postiže maksimalna tzv. pozitivna prediktivna vrednost, od 99,9%.

 

Svaka palpabilna promena na dojci, ili promena uočena bilo kojom radiološkom metodom, treba patohistološki da se proveri. Kad je reč o uzimanju uzorka, danas se izvode minimalno invazivne, bezbolne i vrlo komforne biopsije koje traju relativno kratko. Patohistološkom analizom se precizno identifikuje da li je tumor benigne ili maligne prirode, a u slučaju malignih lezija, ona pruža najdragocenije podatke za planiranje adekvatne terapije – utvrđuje poreklo tumora, stepen njegove diferencijacije, kao i posebne karakteristike nekih vrsta karcinoma.

 

U slučajevima postojanja zloćudnih tumora, o vrsti lečenja odlučuje konzilijum, u kome su iskusni lekari usko specijalizovani za bolesti dojke – onkohirurg, radiolog/radioterapeut, medikalni onkolog, i drugi. Lečenje je individualizovano, to jest podrazumeva najefikasniji tretman za svaku pacijentkinju pojedinačno.

 

Teška bolest se ne leči samo lekovima, već i poverenjem i prijateljskim stavom. Preduslov uspešnog lečenja je poverenje između pacijenta i lekara, koje se stiče saopštavanjem pune istine, na prikladan način, kao i uvažavanjem njihovih emocija, tvrdi dr Radović. U  tom životnom zemljotresu pacijent je subjekat i kao takav treba bude ohrabren da pita sve što ga interesuje i mora da traži odgovore od profesionalaca, jer nefiltrirani medicinskim znanjem su najčešće netačni, zbunjujući i frustrirajući.  Pravim pristupom, pacijent učestvuje u dijagnostici i tretmanu svoje bolesti; treba i mora da bude upoznat sa svakim segmentom i korakom u odlukama o bolesti, tako stiče kontrolu nad situacijom, zna sve o neprijatelju protiv koga se bori,  a to pomaže u održavanju mentalne stabilnosti i pozitivnog stava tokom lečenja, što je važan segment izlečenja, navodi naš radiolog.

 

Danas rak dojke nije smrtna presuda, od raka se ne umire, to je hronična bolest sa kojom se živi, naglašava ekspert u dijagnostici bolesti dojki.

 

A kao meru za zdravlje, koju kao stručnjak savetuje pacijentkinjama, dr Radović ističe da, osim rada na mentalnom i telesnom balansu, na preglede treba ići redovno, kod edukovanog radiologa, koji će osim podrazumevanog znanja i iskustva, uz  razumevanje, toplinu i personalizovan pristup pacijentu, preglede obaviti na najsavremenim aparatima.