Paralelno, dok su te pozive upućivali, mahom prebogati muškarci na Svetskom ekonomskom forumu, žene su trpele nesrazmerno veće opterećenje, pokušavajući da balansiraju između svojih disproporcijalno većih obaveza kod kuće sa obavezama na poslu, radom od kuće i svim negativnim fenomenima koji su se pokazali otpornim i na zakonske i na zdravstvene izazove, poput staklenog plafona, lepljivog poda i polomljenih lestvica.

Na globalnom planu, podaci iz 2020. godine ukazali su da žene na visokim položajima imaju 1,5 puta veće šanse da napuste posao ili traže niži položaj zbog pandemije Kovid 19.  75% žena koje su napustile poslove ili položaje navode fenomen sagorevanja kao osnovni razlog, odnosno nemogućnost da se nose sa povećanim obimom privatnih obaveza.[1] Imajući u vidu da je pandemija gotovo završena, logično je bilo očekivati da će situacija nakon toliko najavljivanog „reseta“ ekonomije biti značajno povoljnija. Međutim, logika nikada nije ni bila osnova položaja žena u društvu, te i ne iznenađuje podatak da u istom istraživanju, samo za 2021.godinu, čak 1 od 3 žene navodi da su razmišljale o napuštanju posla ili traženju nižeg položaja, usled sagorevanja i nemogućnosti za postizanje balansa između privatnog i poslovnog života.[2]

Kakva je situacija u Srbiji?

Istraživanje koje je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo tokom 2021. godine, u jeku pandemije, pod nazivom „Rodna ravnopravnost i odnos između poslovnog i privatnog života“, dalo je pregled situacije u pogledu odnosa između poslovnog i privatnog života u Republici Srbiji. Kada je u pitanju vreme koje na nedeljnom nivou anketirani provode u staranju o deci, rezultati pokazuju da žene u pomenutim aktivnostima na nedeljnom nivou provode značajno više vremena u odnosu na muškarce (npr. 33% žena 10-30 sati, 47% muškaraca do 10 sati). Kada su u pitanju lični prihodi, rezultati istraživanja pokazuju da je procenat muškaraca koji su u potpunosti ili donekle zadovoljni svojim prihodima (53%) veći od procenta žena (46%).

Od posebnog je značaja činjenica da razlika u zadovoljstvu primetno raste u dve ključne starosne grupe, 30-39 gde je 11% više muškaraca koji su u potpunosti ili donekle zadovoljni primanjima i 40-49 gde je ta razlika čak 17%. Odgovori na pitanje o zadovoljstvu ličnim prihodima u odnosu na partnera/ku, ukazuju na disproporciju u stepenu zadovoljstva sopstvenim primanjima u odnosu na primanja partnera, gde su žene (21%) u značajno većoj meri nezadovoljne u odnosu na muškarce (9%).

Oko pitanja „da li smatrate da se žene u većoj meri susreću sa negativnim posledicama po profesionalni život, zbog nemogućnosti usklađivanja poslovnog i privatnog života?“ postoji konsenzus oba pola, pri čemu se preko 85% i žena i muškaraca  slaže sa pomenutom tvrdnjom. Uporedna analiza pokazala je da žene trpe veće posledice disbalansa poslovnog i porodičnog života, u vidu nedostatka vremena, stresa, neispavanosti i sl. (27% naspram 21%). Teritorijalno, region Beograda je izuzetak, imajući u vidu da je čak 13% više muškaraca nego žena navelo da oseća značajne posledice pomenutog disbalansa.[3]

Evidentno je i očekivano da se disbalans između poslovnog i privatnog života, odnosno znatno veći obim neplaćenih poslova, negativno odražava na položaj žena na tržištu rada, dodatno otežavajući već dovoljno složenu situaciju u oblastima obrazovanja, stručnog usavršavanja, zapošljavanja i napredovanja na poslu. Kako bismo bolje razumeli o kom redu veličine govorimo, prema podacima UN Women, ukupna procenjena vrednost neplaćenog rada žena kada su u pitanju poslovi staranja o drugima, iznosi 14,9 % BDP-a Srbije.

Dakle, ako se već o životima ljudi izražavamo softverskim rečnikom, o kakvom „resetu“ možemo govoriti u kontekstu inkluzivnog ekonomskog rasta?

Ako zaista želimo da postignemo opipljiv rezultat, neophodno je pre svega izvršiti ozbiljan „apdejt“ u oblasti rodne ravnopravnosti, ali i u odnosu na sve druge vidove nejednakosti. Primera radi, podaci i procene Međunarodnog monetarnog fonda navode da zatvaranje „rodnog jaza“ u ekonomiji može povećati BDP zemlje od 4% do preko 30%, u zavisnosti od početne pozicije.[4] Imajući u vidu povećan rizik od globalne recesije usled različitih faktora, pravi je trenutak da ono što odavno znamo, a tiče se ekonomske inkluzije žena, sprovedemo u delo i u pominjani „apdejt“ uključimo sve neophodne aktivnosti u javnoj i u privatnoj sferi, kako bismo uravnotežili odnos između poslovnog i privatnog života žena u Srbiji. Sa aspekta interesa privatnog sektora, nema sumnje da bolji odnos između privatnog i poslovnog života donosi i zadovoljnije zaposlene, a samim tim i veću produktivnost.

Ključ ovog procesa nalazi se u bliskoj saradnji državnih i lokalnih organa, privatnog sektora i organizacija civilnog društva, kroz koju bi trebalo formulisati odgovarajući set aktivnosti. Saradnja bi morala u isto vreme da obuhvata političku volju, koju prate odgovarajuće javne politike i podsticaji, društveno odgovorno poslovanje, tehničku ekspertizu, adaptivne pristupe.  Pored toga, neophodno je i  angažovanje čitave zajednice kako bi se promenila društvena dinamika, koja stvara pomenutu disproporciju. Duboko sam uverena da nam je svima jasno da, bez ispravljanja društvenih nejednakosti i faktora koji uzrokuju njihovu pojavu, ni države, ni kompanije, a samim tim ni društva u celini neće moći da izađu u susret izazovima koje su turbulentna vremena iza nas donela i koje će tek doneti. S tim u vezi, bilo bi korisno da svi zajedno, pre svega zamenimo društveni „hardver“, pa tek onda pritisnemo dugme za „reset“, u nadi da će se podići mnogo pravedniji i održiviji sistem.

[1] McKinsey & Company – Women in the workplace 2020

[2] McKinsey & Company – Women in the workplace 2021

[3] https://ravnopravnost.gov.rs/rodna-ravnopravnost-i-ravnoteza-izmedju-poslovnog-i-privatnog-zivota/

[4] https://www.imf.org/en/Publications/Policy-Papers/Issues/2018/05/31/pp053118pursuing-womens-economic-empowerment