Vladan Todorović: Geopolitika kroz “cyber” prizmu

Geopolitika i mi: Gde smo i kuda idemo

Danas se kompletan život, pa time i poslovni modeli, menjaju rapidnom brzinom. Ako želimo da dugoročno plivamo u skladu sa izazovima, moramo da razumemo te „mega sile“ koje utiču na promene sveta i u skladu sa njima da definišemo našu strategiju poslovanja. Geopolitika je jedna od tih mega sila koje definišu naše živote i moramo da razumemo bar trendove.

 

2020-te, godine velikih geopolitičkih promena

Pre svake velike promene, moguće je bilo osetiti njen dolazak kroz različite, naizgled male atipičnosti. Prethodne godine su bile prepune tih atipičnosti. Već od samog početka 2020. godine, haos je bio pred svetskim vratima. Mislite na COVID-19? Da, ali i mnogo geopolitičkih atipičnosti. Krenimo od „sitnica“: na samom početku, u atentatu u blizini Bagdada ubijen je Iranski general Qassem Soleimani. To je bio presedan za svet da visoki general bude ubijen na teritoriji treće zemlje tokom zvanične posete. Pre toga smo imali rat u Siriji i prvo direktno mešanje Rusije, kao i postavljanje vojne baze tamo, što ukazuje na dugoročnost ciljeva. Nakon toga i Turska, na potpuno novi način – vojna invazija, bez ičijeg poziva ili odobrenja. Problem SAD-a, i uvođenje sankcija Nemačkim firmama vezano za nemačko – ruski Severni tok 2, i to je zbog interesa US za prodaju gasa mislite? Slučajno je Wolksvagen morao da plati veliku odštetu SAD-u zbog netačnosti u merenju štetnih gasova. Ah da, i Deutshe Bank plaća neke velike kazne SAD-u od pre par godina redovno… ali, Nemci se ne žale… samo uvode kroz EU neke poreze za neke tehnološke gigante… Onda dolazimo do čudnog „Brexita“ i (ne)jasnih motiva UK-a za tako nešto. A ne smemo ni da izostavimo rat SAD-a sa kineskom Huawei kompanijom i njenom blokadom od strane US. Tehno feudalizam velikih tehnoloških kompanija koje ukidaju ustavnu slobodu govora, pa čak i onemogućavaju predsedniku države da objavljuje svoje poruke, po prvi put u istoriji… I još mnogo toga. To je ono što se dešava na površini. Ali da bi smo razumeli zašto se to sve dešava, i još bitnije, kako da se mi postavimo u svemu tome, moramo da pogledamo najpre sa velike visine koje su to prirodne sile koje uzrokuju promene, a onda da, iz perspektive svakog od aktera, posmatramo njegove moguće reakcije.

 

E7 versus G7

Ovo je najverovatnije koren svega. Naime, u toku je velika smena svetske moći. Na jednoj strani imate G7 zemlje koje su definisale svetsku politiku 20. veka. To su US, UK, FR, DE, IT, CA i JP. Tačnije, postojao je G8, pa su izbacivanjem Rusije postali G7. Na drugoj strani, imate E7 ekonomije – Kina, Indija, Indonezija, Brazil, Meksiko, Turska i Južna Koreja. E7 zemlje su u nekim parametrima već dosegle G7 zemlje, ali ono što je mnogo bitnije je da, po prognozama i istoka i zapada, do 2050. godine, US pada na treće mesto, posle Kine i Indije, dok nakon nje idu Indonezija, Brazil, Rusija, Meksiko… Turska potiskuje ispod sebe Francusku i Italiju…

 

Dobro, pa? Gde je problem? Upravo u tome što nova ekonomska moć ne odgovara realnoj podeli moći u svetu, znaći da će morati da dođe do korekcije. A ta korekcija znači, pored ostalog, da aktuelno najveće svetsko carstvo, US, mora da siđe sa prestola. Nažalost, istorija nas uči da kada god treba da dođe do smene svetskog carstva, ta kretanja su praćena ratovima. Ono što je dobro u ovoj priči je da danas imamo alternativne vrste ratovanja. Ali, pričaćemo više o vrstama ratovanja dalje kroz tekst.

 

Shanghai Cooperation Organisation ili „SCO“

Šta štiti Aziju od scenarija kakve susrećemo po Bliskom istoku, ali i drugim krajevima sveta? Dve sile koje ne dozvoljavaju prodor trećoj.

 

Reč je o Šangajskoj organizaciji za saradnju. Za one koji nisu čuli, pošto se ne priča mnogo o njemu, “Šangajski pakt” je kreiran u Šangaju, 2001. godine. Reč je o euroazijskoj političkoj, ekonomskoj i bezbednosnoj alijansi koja danas slavi 20 godina postojanja. SCO su zajedno stvorili Kina, Kazahstan, Kirgistan, Rusija, Tadžikistan i Uzbekistan. SCO se dodatno proširio 2017. godine kada su u savez primljene Indija i Pakistan. Kao i G7, šefovi ovih 7 zemalja sastaju se jednom godišnje u sklopu SCO samita gde se dogovaraju svi aspekti delovanja SCO-a. A ono što je možda još važnije je da članice takođe redovno održavaju zajedničke vojne vežbe.

 

SCO je najveća regionalna organizacija na svetu, kako po pitanju zemljine površine, tako i ukupne populacije – SCO savez obuhvata tri petine cele Evroazije te oko polovinu stanovništva sveta. I to samo na osnovu punopravnih članica.

 

 

A ako dodamo SCO “posmatrače” (Belorusija, Iran, Avganistan, Mongolija) i “partnere u dijalogu” (Armenija, Azerbejdžan, Kambodža, Nepal, Šri Lanka, i Turska) tek sada stičete utisak o potencijalima grupe. Njihovi ciljevi su formalne prirode – „razvoj poverenja i dobrih komšijskih odnosa“.

 

US se 2005. godine prijavio za status zemlje promatrača, ali je odbijen. Interesantno, te iste godine na samitu je tema bila i američka vojna prisutnost u Uzbekistanu i Kirgistanu, a neposredno zatim Uzbekistanska vlast je objavila zahtev US-a da moraju napustiti njihovu vojnu bazu koju su do tada koristili. Nemojte misliti da oni imaju nešto protiv US-a. Ne, ništa lično protiv US-a, više je reč o praktičnom sprečavanju mešanja zapadnih liberala, odakle god da su, u ove prostore. Ovo nije zvanični stav SCO, i nikada neće biti. SCO ne daje velike izjave za medije; one se moraju tražiti na margini, npr. kineski državni list People’s Daily navodi: “SCO članice imaju sposobnost i odgovornost čuvati sigurnost centralne Azije te pozivaju Zapadne zemlje da napuste centralnu Aziju”.

 

Da li Azijske zemlje stvarno mogu predstavljati pretnju US-u i/ili zapadu generalno?

Pokojni poljsko-američki geostrateg, Zbigniew Brzezinski, bio je jedan od onih ljudi kojeg su mnogi voleli, takođe mnogi mrzeli, ali su ga svi smatrali autoritetom na području geopolitike i globalne dominacije. On je bio čvrsto uveren u to da je kontrola Evroazijske kopnene mase „ključ“ globalne dominacije US-a, a vrata se nalaze u centralnoj Aziji. Ovo je vezano za onaj standardni, vojni rat.

 

Pomenuli smo da danas postoje alternativne vrste ratovanja. Jedan od njih je i ekonomski rat. U 2012. godini je objavljena knjiga pod nazivom „Currency Wars“ čiji je primarni fokus na ratu između državnih valuta, štampanju novca, inflaciji… Ali knjiga počinje tako što autor, James Rickards, opisuje kako je Pentagon pokupio najbolje ekonomske stručnjake, uključujući i njega, na višednevnu simulaciju različitih scenarija ekonomskog ratovanja US-a na svetskom nivou. Oni su tu prošli mnogo različitih scenarija, koalicija, različitih taktika, i US je u svim tim scenarijima izlazio kao pobednik. Svima, osim u jednom, za koje nisu našli rešenje: a to je ujedinjenje Rusije i Kine u ratu protiv US. Sada vam verovatno sve ono vezano za SCO dobija dublji smisao.

 

Da li je savezništvo Kine i Rusije trajno?

Neki smatraju da Rusija i Kina ne mogu dugo ostati zajedno, upravo zbog obrnutih proporcija između površine i broja stanovnika i da će taj savez skoro pući. Ja se ne slažem iz dva glavna razloga: i Kina i Rusija su strateski igrači, koji svaki svoj potez mere po tri puta, a svesni su da je „leđa u leđa“ strategija odbrane preduslov za opstanak, što je dokazano kroz teorije igara mnogo puta. Ali, pogledajmo iz cipela svake od ove dve sile kakva je njihova postavka danas.

 

Šahovska postavka Medveda

Putin, shodno Ruskoj tradiciji šaha, zadnjih 20 godina je kroz sitne korake, postavio poziciju tako da sprečava sve poznate vektore napada – u tišini je razvio super zvučna oružja, proširio i formalno moć nuklearnog kontra napada na bilo koju tačku u svetu i postavio ustavne promene koje obezbeđuju Rusiju, tako da čak i ako na njegovo mesto dođe neko ko ne misli najbolje Rusiji, neće moći da odradi svoj plan. Evo par ustavnih promena koje je odradio, da biste stekli utisak o posledicama:

 

• Ruski Ustav je iznad međunarodnog prava;
• Osobe koje imaju „važnu poziciju u osiguranju državne sigurnosti“ (predsednik, ministri, sudije…) moraju biti ruski državljani, ne smeju imati ni mesto prebivališta van zemlje;
• Predsednički kandidat mora živeti u Rusiji minimalno 25 godina;
• Šefovi agencija za sigurnost moraju biti postavljeni od strane predsednika u saradnji s Federalnim većem;
• Minimalna plata ne sme biti niža od minimalnih potreba za opstanak;
• Brak je zajednica između muškarca i žene;
• Zaštita ruskih građana koji žive izvan zemlje je obaveza države;
• Ruske teritorije se ne mogu predati drugim državama bilo kakvim aktom (osim promenom ovog novog ustava za šta je potrebna dvotrećinska većina).

Takođe, Rusija ima veoma jaku vojno-naučnu saradnju sa Indijom. Zašto? Pa vrlo jednostavno – ako Kini ikada padne napamet da pomisli nešto loše Rusiji, Kineski večiti protivnik u dvorištu, Indija, će sa Ruskom vojnom podrškom dobiti onu dodatnu, presudnu količinu snage da bude jača od Kine.

 

Go tabla Zmaja

Kina, sa svojom strategijom vojne moći koja je dovoljna za odvraćanje neprijatelja, ali ne i agresivnu politiku (barem ne danas), se savršeno uklapa u ovaj model. Naime, ako pogledate kroz istoriju, nakon onog inicijalnog zauzimanja osnovne teritorije, Kina nije imala aspiracije vojnog osvajanja ostatka sveta. Njima je bilo bitno da trguju. Takva je situacija i danas. U mnogim trećim zemljama sveta primetićete da se stretegija Kine razlikuje od prethodnih, kolonijalnih sila. Kolonijalne sile su najčešće kontrolisale vođe tih država (ili finansijski ili silom) a nisu marile za narod i državu. Kina tu ima drugačiji pristup. Na primer, po silnim zemljama Afrike, i ako su tamo totalitarni režimi, Kina poklanja tim državama infrastrukturu – puteve, vodovode, mostove, koji ostaju i ako dođe do smene režima, i garantuju da Kina neće ostati u sećanjima kao negativni igrači, što znači da mogu izdržati smenu vlasti u najvećem broju slučajeva. Na primer, u Indoneziji danas, politika ima prećutni dogovor sa Kinezima – oni mogu biti glavni trgovci i uzimati najveći deo ekonomskog kajmaka, ali ne smeju se mešati u političko uvođenje države. I svi su zadovoljni ovim prećutnim dogovorom.

 

A kako su Kinezi postavili svoju table Go-a (oni ne igraju šah, već suptilniji Go):

• Ako radite bilo šta ozbiljno u Kini, kineski državljanin mora imati većinski deo vlasništva (ovo je nedavno ukinuto za finansijske organizacije, normalno sa ciljem privlačenja kapitala);
• Kina je napravila Shanghai FTZ, prvi market fizičkog zlata koji nije pod kontrolom Anglosaksonaca;
• Formirala alternativu Svetskoj Banci, ASEAN, koja nema političke preduslove za davanje pomoći bilo kome;
• godine integriše svoj finansijski sistem za međunarodno plaćanje CIPS koje je alternativa SWIFT-u (US je korišćenjem SWIFT-a blokirao transakcije Nemačke i Irana svojevremeno);
• Xi Jinping je naredio Narodnoj Vojsci Kine da mora u svim vojnim tehnologijama da dostigne US do 2027;
• Zabranjena je upotreba stranog (čitaj zapadnog) software-a i hardwer-a u Kini (odluka koja se sprovodi po fazama, počev od državnih organizacija, preko finansijskih pa sve do redovnog biznisa);
• Uvođenje petro Juana, za plaćanje nafte direktno u juanima umesto petro dolara;
• Uvođenje „bilateral currency swap agreements“ – prebijanje robno novčanih razmena bez učešća dolara sa mnogim zemljama – Argentina, Belorusija, Brazil, Kanada, ECB, Hong Kong, Island, Indonezija, Malezija, Singapur, Južna Koreja, Rusija, Tajland, Velika Britanija, Uzbekistan, Tadžikistan…
• Uvođenje RCEP – uspostavljanje najvećeg trgovinski pakta na svetu (Kina, Japan i još 13 država).

 

Ovde se vidi da je primarni fokus ekonomija, a u vojnom delu samo odbrana. Da, Kina želi dominaciju, ali mislim da Kina neće ići putanjom Zapada i uspostaviti svoju globalnu moć vojnom silom, već će pokušati nešto sasvim novo – fokus na razvoju ekonomije, diplomatije i političkog uticaja, dok bi se vojno razvijala taman toliko za politiku odvraćanja, a i da se može obraniti u slučaju napada.

 

Odgovor US-a i alternativne vrste ratovanja

Kada pogledamo ovakve postavke, onda postaje jasno zašto je US postala nervozna. Ali još veći problem postoji u činjenici da različite vrste klanova koje utiču na US politiku (tu su pre svega naftni klan, vojno tehnički klan, tehnološki klan, finansijski klan…) imaju drugačije viđenje rešenja problema, a biranje strategije odgovora će imati ogromni uticaj na njih same. Zbog toga gledamo sve ove velike podele u Americi i unutrašnje sukobe zadnjih godina. Generalno, US ima ove osnovne opcije za reakciju:

 

1. Da se pomiri sa idejom silaska sa svetskog prestola, prihvati multi polarnost i gleda kako da najbolje pliva za sopstvene interese;
2. Da forsira ideju blokovske podele sveta, kako bi ograničila i mogućnost rasta drugih sila, ali i zadržala primat u svom bloku;
3. Da krene u različite vrste ratovanja kako bi bar usporila silazak sa trona, a možda i oborila neku od konkurentnih sila.

 

Verovatno je kombinacija zadnje dve varijante opcija na koju će ići.

 

Kada govorimo o ratovanju, pored vojnog, danas imate i druge vrste ratovanja. Kod ovog vojnog, neće biti direktnih sukoba, zbog velikih rizika, pogotovo danas kada Rusija ima super zvučna oružja na koje ne može odgovoriti. Ali delovanje kroz proksi ratove u cilju laganog slabljenja protivnika, sigurno hoće.

 

Ekonomski rat je počeo uveliko – sa Rusijom od trenutka nemira u Ukrajini se stalno povećava pritisak. Sa Kinom takođe, samo je krenuo malo kasnije, dok su oni pažljiviji u postupcima jer je robno novčana razmena ogromna. Da li znate da je US uvela sankcije i Japanu pre Drugog svetskog rata i u principu ih time primorala da krenu u agresivnu politiku na Pacifiku?

 

Ali danas imamo i neke nove vrste ratovanja i nove oblasti ratovanja.

 

Cyber ratovanje

Sajber ratovanje je termin koji se koristi kako bi se opisalo korišćenje tehnoloških nedostataka suprotne strane kako bi se preuzela kontrola ili onemogućila upotreba tehnologije na suprotnoj strani. Generalno to izgleda ovako: vi imate neki IT sistem koji koristite. Ja ću vam slanjem nekih „loših“ podataka (bilo vama ili direktno vašem sistemu) preuzeti kontrolu nad vašim sistemom, a onda ću tu kontrolu koristiti za postizanje mojih ciljeva – prisluškivanje vaših aktivnosti, finansijsku ucenu, brisanje podataka… Sajber ratovanje je relativna novina za stare nauke, kao što je diplomatija, ili pravo, a mnogo toga još uvek nije definisano u ovim oblastima vezano za sajber napade.

 

Mnogo država je uvelo sajber prostor u svojim strategijama odbrane, a neki čak otvoreno govore o tim strategijama o korišćenju sajber tehnologije u cilju napada (npr. Holandija). Ovaj oblik ratovanja je veoma dobar i isplativ – ne traži velike budžete, a omogućava brz dolazak do potrebnih informacija.

 

 

Na primer, Severna Koreja, koja ima vrlo male budžete, je razvojem svojih hakerskih timova došla na zavidni svetski nivo po moći odmah posle US, Rusije i Kine. Takođe, ovakvi napadi ne ostavljaju konkretne dokaze, tako da napadnuta država ne može konkretno optužiti neku državu za napad. Desilo se samo jednom do sada da je na sajber napad reagovano vojnim napadom (Izrael napad na Hamas, 2019).

 

US je ovde u velikoj prednosti u odnosu na ostale velike sile, ali ne zbog razvoja svojih kapaciteta, već zbog činjenice da se US software koristi svuda po svetu (Windows OS, Cisco IOS…). Postoje indicije da tehno giganti namerno prave „rupe“ u svojim rešenjima, za koje organizacije bliske njima samo znaju i koriste ih, dok se te iste rupe ne pronađu od strane drugih. Da li biste vi koristili ako bi ste imali takvu mogućnost?

 

Upravo zbog toga je Kina uvela eksplicitnu zabranu korišćenja zapadnog software-a koji se uvodi po fazama – najpre državnim i prioritetnim organizacijama, nakon toga finansijskim… Nemačka je pokušala da pređe na open source, pa je odustala, pa sada ponovo pokušava. Što li?

 

US je par godina pre toga uveo zakonsku obavezu izdavanja dozvola za izvoz bilo kog cyber security rešenja. Čak i svojim vojnim partnerima nisu davali dozvole za uvoz naprednih cyber security alata. UK je uvela istu regulaciju godinu dana kasnije.

 

Dok sam pisao ovaj tekst, došlo je do objavljivanja preko 89 „rupa“ u Microsfot proizvodima, koje inače koristi ceo svet (Windows, Azure, Internet Explorer, Exchange Server, MS Office, Web Apps, SharePoint Server, Visual Studio, Windows Hyper-V…). Najveći deo njih je je moguće iskoristiti daljinksi, tj. svako na Internetu može da upadne direktno u sistem. Ovakve stvari se ne dešavaju redovno, a vrlo verovatno ne i slučajno. Moje lično mišljenje je da je sajber rat krenuo uveliko: neko je koristio ove eksploite i time odao tehniku napada, a sada je druga strana došla do tih informacija i krenula u kontra napad.

 

Cenzura dostupnih informacija kao pod oblik cyber ratovanja

Činjenica je da svetom dominiraju tehno giganti – Google, Microsoft, Facebook, Twiter…. Po mišljenju tih kompanija, njihov monopol je dobar i optimalan, a sebe zovu tehno-humanistima. Njihovi neistomišljenici ih zovu tehno-fedualistima. Sa kolegom matematičarem smo tražili naučne radove u vezi veštačke inteligencije i sajber obmane jer smo želeli da vidimo gde je svet došao sa tim pre nego krenemo sa realizacijom svojih ideja. Bilo je interesantno da smo nalazili konstantno na zapadne radove, ali nikako nismo dolazili ni do jednog ruskog naučnog rada. A znamo da su Rusi oduvek imali izuzetne matematičare, tako da ovo nije imalo mnogo smisla… I onda jednog dana je nekom od nas palo na pamet da ne koristimo Google za pretragu, već da upotrebimo Yandex.. i olee! Obilje ruskih naučnih radova na dohvat ruke. Ko razume shvatiće.

 

Veštačka Inteligencija

Veštačka Inteligencija je danas ono što je bila nuklearna energija četrdesetih godina. To je ogroman potencijal koji će se manifestovati na dva načina:

 

• U prvoj fazi razvoja, onaj ko je moćniji u AI, moći će brže i bolje odrađivati sve zadatke koje zahtevaju neku vrstu, ljudski bliskom načinu zaključivanja. Ali pravi potencijal se razvija u drugoj fazi, kada se dostigne nivo inteligencije jednak ljudskom:
• To će omogućiti sili koja poseduje da otrči svetlosnim godinama ispred svih ostalih svetskih sila i niko je nikada više ne može stići u tom razvoju.

Doduše, ovde postoji rizik singularnosti tog trenutka, u smislu da niko ne može predvideti ponašanje takvog sistema. Ali, ljudska pohlepnost je toliko velika tako da, ko god dođe do tog crvenog tastera koji kaže „postoji veliki rizik, pritisnite zeleni taster za nastavak ili crveni za prekid postupka“, taj čovek će potrčati za pohlepom i krenuti u singularnost. Evropa je ovde nestala iz utakmice, a Kina je toliko daleko da me je jedan moj prijatelj, inače ekspert za AI sa Švajcarskog i Minhenskog Univerziteta, pozvao nakon jedne konferencije u Šangaju i rekao „tek sada shvatam koliko mi ne znamo“. Kina je ovde preuzela nezvanično vođstvo, a i sama je definisala nacionalnu strategiju da postane primarni AI inovacioni centar do 2030. godine.

 

Quantum computing

Ovde su svi bili ubeđeni da u IT kvantnim tehnologijama US ima primat. Međutim, 2016. godine, Kina je bila ta koja lansira prvi svetski kvantni satelit koji je teleportovao (da, lepo ste pročitali) foton u 2017. godini kao deo QUESS projekta. Ono što je možda još bitnije, Kina već ima razvijene osnove za kvantnu enkripciju prenosa podataka, što je revolucija: zato što tu vrstu enkripcije nije moguće „prisluškivati“ ili dekodirati, jer samim čitanjem vi menjate sadržaj. Ovo je revolucija u enkripciji koja menja državne strategije skupljanja informacija.

 

US ulaže mnogo novca u ovu oblast, ali se do sada nije čulo o nekim uspesima. Honeywell je najavio da očekuje lansiranje satelita do kraja 2022. godine.

 

Ovo sve podseća na lansiranje Sputnika 1957. godine i početka svetske trke. Razlog za ovu trku nije prestiž, već samo održavanje na istom nivou kao što je vaš protivnik.

 

A šta ćemo mi?

Mi? E pa, kao što je bilo pred najezdom Turaka,  balkanskih ratova, zatim svetskih ratova, ali i blokovskoj postavci, tako i danas imamo dva cilja:

 

• Prvi i primarni je da preživimo;
• A drugi je da, ako možemo iskoristimo celu ovu situaciju za sebe maksimalno.

Pošto smo mi mali, i ne možemo se takmičiti sa velikim igračima (često kažem našim Balkancima da smo mi samo vukovi u borbi slonova), imamo samo par taktika koje možemo da sprovedemo. Prva, vezana za očuvanje je da dovodimo dovoljno velikih igrača na naš teren, da oni imaju direktnog interesa u očuvanju ovih prostora, pa ako bilo koji slon želi da napravi veliku štetu ovde, onda će drugi slonovi to sprečiti. Kao što je jedna mala Švajcarska preživela oba svetska rata. Ovde smo na dobrom putu, jer Rusija već ima svoje investicije i interese, Kina takođe, Nemačka takođe, još nam nedostaje da navedemo US da odradi par velikih investicija i onda možemo manje-više biti mirni. Ovo će resiti naše geopolitičke izazove za sledećih 20-30-50 godina.

 

Ali dugoročno gledano, mi imamo veliki izazov u činjenici da ogroman broj ljudi odlazi sa ovih prostora, broj ljudi se smanjuje i za nekoliko vekova ćemo „svi moći stati pod jednu krušku“. Generalno gledano, imamo više problema koje moramo rešiti: povećati natalitet, motivisati ljude da rade „na belo“, zaustaviti migraciju ka inostranstvu, obezbediti profitabilnost penzionog fonda…idealno bi bilo kada bi postojao „zlatni metak“ koji bi sve to rešio zajedno. Za ovo nam treba preokret u korenu. Šta mislite, kako bi bilo kada bi uveli novi način plaćanja penzija – da penzija svake osobe zavisi direktno od toga koliko njegova deca uplaćuju u naš penzioni fond, a država je garant toga? Interes svake osobe bi bio da onda ima što više dece, da ih edukuje što više, jer će im plate, pa i izdavanje za roditeljsku penziju, biti veće, roditelji bi demotivisali odlazak dece, plate bi morale biti na belo, jer je to interes roditelja, pa čak i oni koji ne žele potomke ili ih ne mogu imati, razmišljali bi o usvajanju dece kako bi obezbedili svoju starost. A za sve ovo je garant država, tj. sebični potomak ne bi mogao izbeći svoju obavezu. Treba razmisliti.

 

Zaključak

Ovo su sve teme o kojima bi trebalo ozbiljno razmišljati u većoj meri, da shvatimo kako mogu u budućnosti da utiču na nama bitne ciljeve, ali i da li MI možemo nešto da uradimo kako bismo iskoristili ove trendove u našu korist.

 

Činjenica je da danas imamo najveću moguću akceleraciju prema temeljnim promenama, jer je svetski rolerkoster krenuo da se ubrzava. Do tog ubrzanja dolazi i ubrzanje je eksponencijalno i neumoljivo. Mi, koji živimo u ovim vremenima, imamo privilegiju da vidimo i osetimo sve te promene na našoj koži. Nemojte se plašiti, već zauzmite udoban položaj u rolerkoster, vežite se, i gledajte sve ovo sto se dešava, jer jedno je sigurno: neće vam biti dosadno u godinama koje slede!