Zahuktala moć pretvorila se u krhku nemoć. Zgasli su njhovi znakovi nepristajanja i njihova pobuna, kao ples vilinog konjica. Devedesetih godina, u pobuni građana zbog pokradenih izbora, beogradski studenti bili su izvorna snaga građanskog protesta. Njima je bila najbliža deviza – Beograd je svet. Danas se studentski aktivizam sveo na utilitarne i pragmatske interese vezane za ispitne rokove! I ništa više. Nažalost.

Što je najgore, talenti, kao najbitnija pretpostavka za stvaralaštvo i razvoj društva, nisu podržani, nisu ohrabreni, nisu motivisani. Talenat „ide” sa senzibilnim bićem, sa individualnošću koja često nije od čvrste „građe”. Tako se i dešava da neshvaćena kreativnost jedostavno usahne. Nered, haos i nasilje, kao društvene anomije, nepovoljno deluju i na obdarene u svim oblastima stvaralaštva. Lav Tolstoj je zapazio da se i najveći gube u neredu. Talenat i znanje pojedinca se ne cene u društvu koje ne podržava vrednosti, a država koja ne prigrli talente, ne zaslužuje ni da ih ima. Ako to ne shvatimo, nećemo razumeti kolike su bile mogućnosti koje nismo podržali, a koje smo, verovatno, zauvek izgubili. Danas ne prestajemo da govorimo o „odlivu mozgova”. Odlasci se nastavljaju, bez izgleda da se zaustave. Ne postoje podaci koliko je desetina hiljada  školovanih napustilo zemlju. Zar to ne govori dovoljno o našoj sveopštoj rasejanosti i izgubljenosti? Još 1988. godine, kada društvena kriza nije imala zamah devedesetih i današnje posledice, u anketi sprovedenoj u prvom razredu Matematičke gimnazije u Beogradu, od trideset dva učenika, dvadeset šest je, već tada, videlo svoju budućnost van granica zemlje u kojoj su se školovali. Nisu videli mogućnost da ovde razvijaju svoje znanje i svoje sveukupne potencijale.

Mnogi su spakovali kofere i otišli jer nisu hteli da prihvate nacional-šovinistička orgijanja i političke horor-sage. Sve što im je preostalo moglo bi se označiti kao strategija individualnog spasavanja, koja ni korak nije daleko od pukog preživljavanja, ali je veoma udaljena od rada na sebi i na svom usavršavanju. Isto tako, oni koji su preostali teško će pristati da ostanu u zemlji izrazite stagnacije u kojoj im je priređeno vreme bez perspektive u zatvorenom društvu. Deo tog užasa anticipirao je književnik Boris Dežulović kada je izjavio da će roditelji biti sretni ako im ćerke sa završenim fakultetima uspeju da rade kao sobarice u evropskim hotelima. Ako je to njihova perspektiva, onda perspektive i nema. Bilo bi nepravedno ne pomenuti da su se mnogima koji su otputovali ostvarili životni i profesionalni snovi. Tu se najčešće radi o odlascima bez povratka.

I evo, stigosmo do 2022. godine. Naša priča o odlascima mladih i najtalentovanijih nikako da se okonča. Ne tako davno, prilikom obeležavanja Međunarodnog dana mladih, saznajemo kako svaka druga aktivna mlada osoba u Srbiji nema posao, kako 80 odsto mladih živi s roditeljima, dok 70 odsto njih želi da ode iż zemlje. Saznajemo, takođe, da svake godine za SAD i Kanadu ispratimo 40 odsto studenata koji završe beogradski Elektrotehnički fakultet. Za njihov aktuelni odlazak razloge treba videti u nemogućnosti da se ovde potvrde. Razloge za masovne odlaske trebalo bi tražiti u ekstremnom siromaštvu, ekonomskoj oskudici i neostvarenoj socijalnoj mobilnosti. O tome kako se neobrazovaniji s lakoćom zapošljavaju, ako su pristalice ili članovi vladajuće partije, ne vredi ni govoriti jer je to dobilo razmere neobuzdane stihije, koja se kosi i sa pravičnošću i sa moralom. Zahvaljujući tome, i na taj način, dovedena su u pitanje elementarna ljudska prava. Naše društvo je društvo neodređenog smera koje se sporo menja u odnosu na svet, i koje je ostalo zatvoreno za stvaranje društvenih pretpostavki neophodnih za kreiranje adekvatnog ambijenta za život i uspeće mladih. Nedavno nam je stigla informacija da smo drugi u svetu po odlivu mozgova! Na putu do kakve-takve Evrope, bez kreativnog potencijala mladih, slabi su izgledi da se napravi makar korak do održivog društva.