Mirko Radonjić: Češko ekonomsko čudo – koje to možda i nije: Kako su pretekli Španiju i Italiju?

U Evropi, dabome, osim često pominjanih evropskih vrednosti, ima i svima dragih para, mada zemlja o kojoj ćemo ovom prilikom kratko pisati, Češka Republika, nije od onih koje čekaju da im evri stignu iz Brisela.

Jedna vest sa kraja prošle godine kaže da je Češka Republika, po vrednosti bruto društvenog proizvoda per capita, usklađenoj prema paritetu kupovne moći (u najkraćem: ne vredi 1 dolar isto u Beogradu i u Tokiju), prestigla Italiju i Španiju – aktuelne vrednosti su 40,293$ (Češka), 40,066$ (Italija) i 38,143$ (Španija). To su podaci MMF-a, a prema njima su i Slovenija i Litvanija ispred Španije. Kovid-kriza je, doduše, posebno snažno pogodila baš Italiju i Španiju, mada su se od jeseni i Česi sa pandemijom našli na dnu velike pivske bačve koja peni baš tamo gde bi trebalo da bude izlaz. Očekuje se, ipak, da će se nastaviti trend rasta Češke po ovom kriterijumu. U apsolutnim iznosima BDP-a per capita, Češka je iza zapadnoevropskih zemalja (procene MMF-a za 2020. godinu: Češka 22.627$, Španija 26.832$, Itaija 30.657$). Procena MMF-a a za Srbiju je 18.840$ BDP-a po „glavi“ stanovnika prema paritetu kupovne moći, odnosno  8.506$ nominalno. Na prvo mesto MMF stavlja Luksemburg: 112.875$ prema kupovnoj moći i 109,602$ nominalno.

Niže cene radne snage i ukupnih troškova poslovanja tradicionalni su adut svih zemalja koje žele da uhvate priključak sa razvijenim svetom; samo – neke baš i ne iskoriste tu svoju komparativnu prednost i vazda ili zadugo ostanu društva niskih prihoda. Neke druge zemlje, poput Češke – ili Poljske, Slovačke, Rumunije – pokrenu lance dugoročno održivog rasta, time započinjući istinski razvoj. Česi su, tako, izbrusili svoj glavni proizvod: snažnu izvozno orijentisanu privredu.

Adut sa početka tranzicije ka tržišnoj privredi – nekoliko puta niže zarade u odnosu na one u Zapadnoj Evropi – Češka je koristila privlačeći direktne strane investicije u industriju čiji je smisao u izvozu. Blizina i dobra povezanost sa evropskim industrijskim gigantom, Nemačkom, dobro je poslužila. Najpoznatiji primer je Folksvagenovo preuzimanje Škode, počev od 1991. godine: sada je to možda i najzdraviji deo nemačkog konglomerata, dok je, recimo, španski Seat tradicionalno najmanje uspešan. Još osamdesetih, u isto vreme kada su Nemci preko svoje kompanije, Porše (takođe deo Folksvagenove grupacije), pomogli Škodi da proizvede svoj prvi model sa pogonom na prednje točkove, skromni „favorit“, ali i Sovjetima u nastanku „Lade samare“ i špancima da razviju „SEAT Ibicu“, isto su ponudili i Zastavi, ali su se Šumadinci zainatili, odbili Nemce i napravili – „jugo floridu“. Postoje podeljena mišljenja o tome da li je ona bila jednako loš automobil kao „Moskvič aleko“ sa motorom iz Ufe, Baškirija (takođe zdelan u SSSR-u bez zapadne asistencije), a glede Škode, tu su stvari jasne: VW je preuzeo češku fabriku, usledio je skromni model „felicija“, a ubrzo i „oktavija“, koja je do danas ostala legenda. Sada je i u Kragujevcu Škoda jedan od poželjnijih automobila. Uspeh je potpun i globalan – uz posrednika (gazdu) iz susedstva.

To je napoznatije, ali samo jedno u moru stranih ulaganja u češku privredu.

Direktne strane investicije – nosilac rasta

Prema brifingu Evropske komisije iz 2019. godine (European Commission Directorate-General for Economic and Financial Affairs FDI in the Czech Republic: A Visegrád Comparison), direktne strane investicije, počevši od poslednje decenije prošlog veka, odigrale su veoma značjnu ulogu u Centralnoj i Istočnoj Evropi, a u Češkoj naročito. Prema Evrostatu, gotovo trećinu poslova u ovoj zemlji obezbeđuju multinacionalne korporacije, što je najviše u pomenutom regionu. Češka Republika je ponudila posebne uslove za privlačenje direktnih stranih investicija: vlasti su podsticale i grinfild i braunfild ulaganja.

Kapital najviše stiže u Češku iz Holandije, Nemačke i Luksemburga. Sa izuzetkom Francuske i Austrije, svi drugi ulagači imaju udeo ispod 5%. Ulaganja multinacionalnih kompanija iz EU stabilno se drže iznad 85% od ukupne vrednosti stranih investicija. Izvan Evrope, ulaganja su uglavnom dolazila iz SAD, Japana i Južne Koreje, a na kineske i ruske investicije otpada manje od 1%. Osim u proizvonju motornih vozila, najviše stranog kapitala se slilo u finansijske servise i u prodajni sektor. Prag je primarna meta investicija iz inostranstva: prestonica prima gotovo celokupan kapital usmeren u uslužne delatnosti, dok su ulaganja u industriju ravnomerno raspoređena po zemlji.

Uz privlačenje stranog kapitala, Česi su uspeli da u značajnoj meri obuzdaju zaduživanje: njihov javni dug procenjuje se na izuzetno povoljnih 30-ak% BDP-a, i po tom rezultatu su pri slavnom evropskom dnu.  Najaktuelniji podatak koji se nalazi govori o 3,4% nezaposlenih, ali to je sada siva zona statistike, usled ograničenja u radu uvedenih zbog pandemije. Pre kovida, nezaposlenosti u Pragu gotovo i da nije bilo, što i nije tako čudno za milionske evropske gradove.

A pomenuti mediteranci, Italijani i Španci? Pa, oni već duže vreme, realno, stagniraju i dužni su kao Grčka: Italija se dugo isticala ukupnim zaduženjem u visini od oko 120% BDP-a, a Španija je upravo saopštila da je, sa iznosom od 117% BDP-a, dostigla negativne vrednosti javnog duga sa početka 20. veka.

Poređenje bilo koje zemlje sa Španijom je posebno ilustrativno, jer je, zapravo, reč o državi koja je u periodu 1959-1972, pod diktaturom Franciska Franka, ostvarila istinsko ekonomsko čudo: najveći privredni rast na svetu posle Japana.

Putokaz za Srbiju

Jačanje industrije uz snažan upliv stranog kapitala, uz budžetsku disciplinu – formula je češkog uspeha, primamljiva, svakako, i za Srbiju, koja, štaviše, i nastoji da sledi taj put i ne može se reći da poslednjih godina u tome nije imala uspeha. Put od hiljadu milja, međutim, počinje prvim korakom, a da bismo dostigli nivo Češke, nedostaje nam ipak više hiljada koraka.

Uprkos nedavnim uspesima srpske reindustrijalizacije i privlačenju direktnih stranih investicija u proizvodnju, teg veoma ubedljivo preteže na češku stranu: godišnji izvoz ove zemlje sa nešto manje od 11 miliona stanovnika, prema „najsvežijim“ podacima Svetske banke, dostiže zapanjujućih 202,5 milijardi američkih dolara. Poređenja radi, izvoz Srbije, sa oko 7 miliona stanovnika, desetak puta je manji: Republički zavod za statistiku vrednost izvoza za 2020. procenio je na 19,498 milijardi $, a to su brojke koje se ovde slave kao istorijski uspeh. Pokojna SFRJ sa svojih 23,5 miliona građana, ostvarila je 1991. izvoz od 13,13 milijardi tadašnjih dolara, odnosno 25,56 milijardi $ u današnjem novcu. Dug je „koridor 21“ koji treba da pređemo, da bismo mogli da se poredimo sa Česima.

Ovde ćemo se sada poigrati sa tezom britanskog autora, Džejmsa Hoza, koji je, pišući o famoznom posleratnom „nemačkom privrednom čudu“ ocenio da se ono, zapravo, nije ni desilo. Češka, dabome, silno napreduje i njena ekonomija cveta, ali teško da je igde na svetu postojalo jednako plodno tle za brz razvoj i rast: kada je, naime, Češka bila razvijena zemlja, Španija je bila izrazito zaostala i siromašna, baš kao i poveliki delovi Italije.

Prvi automobil koji je 1903. godine došao u Beograd bio je češke proizvodnje. I to nije nikakav kuriozitet, budući da je u Austro-Ugarskom carstvu oko 70% industrijske produkcije dolazilo iz čeških zemalja. Prvi beogradski auto prispeo je, nekoliko nedelja pred ubistvo poslednjeg vladara Obrenovića, iz fabrike Nesseldorfer – ni njeno ime nije neobično, jer su onomad u Pragu građani uveliko među sobom govorili nemači, a i Franc Kafka je pisao na ovom jeziku. Fabrika Nesseldorfer je kasnije ponela ime Tatra, češki je nadvladao nad nemačkim, ali su, naravno, ostale civilizacijske naslage koje olakšavaju i ubrzavaju ekonomski progres, pre svega – industrijski. Između dva rata, Čehoslovačka je bila jedna od najrazvijenijih zemalja sveta, iako je obuhvatala i tada znatno siromašniju Slovačku (za razliku od Češke, koja je pre 1918. pripadala Austriji, tj. Cislajtaniji, Slovačka je bila pod mađarskom krunom (Translajtanija) – iz sličnih razloga postoje i razlike u nivoima ekonomskog razvoja Slovenije i Hrvatske), pa čak i Zakarpatje sa Užgorodom, koje je danas u izuzetno siromašnoj Ukrajini. Jedino što je čudno kod predratnih Čeha, osim što su nam bili izrazito prijateljska zemlja, jeste to što su, sve do 1939, vozili levom stranom kolovoza. A u to vreme su ih i okupirali nacisti. Kasnije su doši i komunisti.

Ima li siromaštva u današnjoj Češkoj? Pretkovidna statistika kaže – najmanje na svetu, posle Danske! Ovde ćemo uzeti u obzir i uslove razvoja Čehoslovačke posle Drugog svetskog rata. Socijalističke zemlje  su, naime, aktivno obezbeđivale građanima krov nad glavom i tako izrodile generacije sitnoposednika, a oni po definiciji nisu istinski siromašni. U bivšim socijalističkim zemljama, uglavnom danas živimo u sopstvenim nekretninama. U Nemačkoj npr. nije tako. Treba se osvrnuti i na našu eks. SFRJ mitologiju, po kojoj smo mi bili „gospoda za one sa istoka“, pa i za Čehe: Slovenija jeste ekonomski bila na nivou Istočne Nemačke, ali je Srbija bila dvostruko siromašnija i uključivala je SAP Kosovo, teritoriju sa ekonomskim parametrima afričkog kontinenta. Autor ovog teksta u glavnom gradu SR Srbije i SFRJ tokom školovanja nikada nije imao sapun u toaletu – to je kriznih osamdesetih bio luksuz – i nije sa Novog Beograda putovao na Terazije metroom (koji je uveliko vozio u Pragu). Rodbina mu se lečila u prastarim bolnicama, jer je nova i moderna bila na raspolaganju isključivo vojnim osiguranicima. Kod nas jeste bilo više džinsa i rokenrola, državna bezbednost i ideološke policije su manje mučile narod nego u ČSSR-u, mogli smo da putujemo na Zapad, da kupujemo automobile bez da čekamo 15 godina na isporuku, ali to ne znači da smo bili u proseku bogatiji – kvalitet javnih službi npr. ne može da se izbaci iz jednačine o standardu. Socijalističke vlasti su u Češkoj, kao i svuda, školovale narod, pa je i na taj način očuvan zamajac civilizacije i razvoja. U odsustvu zdrave tržišne utakmice, usled ograničenja i pogrešnih prioriteta planske privrede, zemlje istočnog lagera, među njima i Čehoslovačka, međutim, zaostajale su u privrednom razvoju za državama zapadne Evrope. Dok je 1950. bruto domaći proizvod po „glavi“ stanovnika (usklađeno prema paritetu kupovne moći) u ČSSR i Italiji bio jednak (3.500$) i dosta veći nego u Španiji (2.400$), već u vreme naftnog šoka 1973. vidljiva je razlika u korist kapitalističkih zemalja (ČSSR 7.041$, Italija 10.643$, Španija 8.736$), koja se nadalje samo produbljivala, odnosno, socijalističke zemlje su ušle u začarani krug duge stagnacije (1990. godina: Češka 8.895$, Slovačka 7.762$, Italija 16.320$, Španija 12.210$) (Maddison, Angus (2006), The world economy, OECD Publishing).

Proizvodnja umesto kazino ekonomije

Savremena i postkomunistička Češka, koja je iz pragmatičnih razloga zvanično ponudila i kraće ime na engleskom jeziku, Czechia umesto Czech Republic, nikada nije usvojila „kazino ekonomiju“, zasnovanu na uslugama i prodaji magle, već je, poput Nemačke, gradila raznovrstan, izvozno orijentisan privredni sistem. Takve zemlje su bolje prošle u globalnoj krizi 2008. godine, a slično se dešava i u vreme tekuće pandemije kovida 19. Crna Gora ima najteži pad BDP-a na kontinentu, a ona ima industriju u tragovima. Češki bankarski sektor je takođe, te 2008. bio u solidnom stanju, naučivši lekcije iz manje krize koja je zemlju zadesila u drugoj polovini devedesetih. Iako čvrsto integrisani u evropske proizvodne i trgovinske lance, u Pragu se nisu odlučili za prelazak na evro, a za razliku od većine postkomunističkih zemalja, gotovo sav dug domaćinstava prema bankama je u nacionalnoj valuti, kruni.

U kojoj meri treba uspeh Češke pripisivati vanzemaljcima koje je vode? Po skromnom mišljenju autora, u veoma maloj. Likovi i dela glavnih političkih aktera u proteklom periodu često ne stvaraju preveliku dozu respekta. Poznavaoci tvrde da češka politička elita uopšte nije imuna na korupciju. Aktuelnog premijera Babiša dikvalifikuju i kao populistu. Predsedniku Zemanu, veoma nepristojno, zameraju ljubav prema čašici – a on im ljudski odgovara: „Pa, ko to još ne voli?“ – neki javni projekti, poput najdužeg gradskog drumskog tunela u Evropi, u Pragu, troškovima su premašili i gradnju Kineskog zida. Jednostavno, Češko društvo je rano krenulo napred, i zato sada zauzima visoku poziciju. Stagnacija iz druge polovine 20. veka deluje kao nepravilnost i eksces.

Na početku tranzicije, pragmatični, Vaclav Klaus, ministar finansija u Vladi nacionalnog jedinstva Čehoslovačke, pa kasnije premijer Češke, isprva je bio protiv brzih reformi, tvrdeći da preduzeća već posluju po tržišnim principima, da bi ubrzo promenio mišljenje i odlučio se za „šok terapiju“. MMF je bio zadovoljan. Iako su devedesetih „Politika“ i RTS zabrinuto izveštavali kako će ta terapija sahraniti pacijenta, na kraju baš i nije bilo tako: Češka se vratila među razvijene zemlje i sada, konačno, ide ka društvu gde joj je objektivno i mesto. Treba reći da je baš negde oko 1993. jedan beogradski nedeljnik objavio i tekst pod naslovom „Kalifornija gladuje“. Neke ovdašnje opservacije i ne budu savim tačne, očekivanja još manje, a mi bismo se ipak osmelili da predvidimo produženi uspeh češke škole ekonomskog razvoja, i kada kovid-stvarnost, konačno, bude skorašnja prošlost. Pojavio se, poslednjih godina, ozbiljan problem, jer je veliki deo dobiti iz direktnih stranih investicija počeo da se odliva iz Češke preko dividendi. Da nije bilo poluvekovnog prekida, češke firme bi sada iznosile profit sa svih strana sveta, a ovako, za tako nešto šanse otvara sledeća industrijska revolucija: Česi ne kaskaju ni u sektoru informacionih tehologija, razvoja softvera, veštačke inteligencije… Velike su šanse, recimo, da vas je, dok ste čitali ovaj tekst, štiti antivirus program jedne multinacionalne kompanije sa sedištem u Pragu.