Govorilo se o brzom početku izgradnje novih vetroparkova, pa čak i velikih solarnih elektrana, o aukcijama i korporativnom Ugovoru o otkupu električne energije. I šta se desilo od svih najava i obećanja? Za jedno znamo sigurno da je ispunjeno, a to je da ćemo se videti sledeće godine u isto vreme na istom mestu da rekapituliramo godinu i proverimo koliko su se obećanja i projekcije ispunile. Konferencija ,,OIE SRBIJA 2022“ održaće se 15. septembra 2022. godine. Za ovih godinu dana, prilike u Srbiji, a naročito u svetu, izmenile su se. Više nije pitanje da li ćemo ubrzati energetsku tranziciju i imati više zelene energije, već da li ćemo u narednih godinu dana imati bilo koju energiju.

Zašto je Srbija izgubila godinu dana u vreme kada je čekanje luksuz?

Pre početka ratnih dešavanja u Ukrajini, krajem prošle godine, ključni energetski donosioci odluka iz državnih institucija ušli su u konflikt zbog pitanja dinamike i brzine realizacije projekata iz oblasti obnovljivih izvora energije i praktično blokirali izgradnju novih velikih elektrana koje koriste obnovljive izvore energije kao resurs. Formalno je zapelo na ključnom nedostajućem podzakonskom aktu koji reguliše pitanje balansne odgovornosti, a suštinski se pokazalo veliko međusobno nerazumevanje između važnih državnih činilaca usled kog štetu trpe dobri projekti i investitori, a posredno i građani i država kojima su više nego ikada potrebni novi pogoni i dodatna proizvodnja električne energije.

Ručnu je povukao operator prenosnog sistema koji je primio više od 14 GW zahteva za vetroelektrane i solarne elektrane. Hiperprodukcija projekata koje EMS AD mora da tretira ravnopravno u zahtevima za izrade Studije priključenja dovela je do preopterećenosti operatora prenosnog sistema koji je postavio pitanje da li sistem može da izdrži toliko najavljenih projekata.

Pitanje jeste opravdano, ali se i odgovor mogao dobiti jednostavnom analizom statusa projekata i investitora imajući u vidu da možda tek svaki deseti od 14 GW projekata u zahtevima ima šansu da se izgradi u ovoj deceniji, te 1 do 2 GW za narednih pet do osam godina ne bi trebalo da predstavljaju bilo kakav izazov za prenosni sistem. Šansa da se izvrši selekcija projekata i rastereti operator prenosnog sistema propuštena je zaustavljanjem donošenja uredbe kojom se reguliše proces priključenja, a koja je trebalo da uvede depozit ili bankarsku garanciju za svaku elektranu u razvoju koja zauzima mesto na mreži. Usled protivljenja grupice predstavnika projekata koji imaju vrlo male šanse da budu izgrađeni, ali velike ambicije za špekulantske kombinacije, uredba nikada nije prosleđena Vladi Srbije na usvajanje.

Inače, nije Srbija prva i jedina koja se susrela sa velikim nerealnim projektima i lažnim investitorima. Do iste cifre od 14 GW došla je Hrvatska koja je nerealne projekte i neozbiljne investitore rešila uvođenjem instituta prethodnog energetskog odobrenja koji je praktično prepolovio broj projekata u razvoju i ostavio na energetskoj sceni one koji imaju šanse da budu izgrađeni.

U novembru prošle godine Agencija za energetiku odredila je maksimalnu aukcijsku cenu od 56 evra po MWh za energiju dobijenu iz vetra. U vreme kada je na berzi cena električne energije 300, 400 ili 500 evra po MWh, propisana je maksimalna aukcijska cena od 56 evra. Imajući u vidu tu odluku Agencije koja se očigledno rukovodila podacima iz doba veoma niskih cena električne energije na svetskim berzama, da su aukcije raspisane, propale bi, što ne bi bila dobra vest za našu državu. S obzirom na to da smo kao Udruženje propustili mogućnost da damo komentare na metodologiju dok je bila na javnoj raspravi, smatramo da je naša dužnost da iniciramo izmenu metodologije i predložene cene. U pomenutoj Hrvatskoj gde je maksimalna aukcijska cena bila 61 evra za MWh plus indeksacija i dodatni troškovi za balansiranje, aukcije su delimično propale pošto je samo jedna kompanija sa dva projekta ukupne snage 118 MW odnela aukcijsku premiju dok je skoro dve trećine kvote ostalo prazno usled nezainteresovanosti investitora.

Nije sve tako crno u Srbiji, koja teži da bude zelena. U toku je masovna solarizacija Srbije zahvaljujući konceptu kupca proizvođača koji je uveo novi Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije. Industrijski giganti i vlasnici privatnih objekata intenzivno rade na projektima postavljanja solarnih elektrana na krovovima fabrika i stambenih objekata težeći tako da sebi obezbede siguran i jeftin način snabdevanja električnom energijom. Takođe, dobra vest je što je JP Elektroprivreda Srbije, inače član Udruženja OIE Srbija, počela izgradnju vetroparka Kostolac snage 66 MW.

Inače, električna energija iz vetra koju EPS otkupljuje od naših članova trenutno je najjeftinija električna energija koju EPS kupuje i vrlo je zahvalan što najveći OIE proizvođači ostaju imuni na primamljive tržišne ponude i ostaju verni EPS-u ugovorima i isporukama. To bi trebalo da shvate i kreatori javnog mnjenja koji povećanje naknade za OIE predstavljaju kao udar na džepove građana potpuno zapostavljajući činjenicu da se cunami na državnu kasu i standard građana događa kada uvozimo električnu energiju po ceni od 550 evra po MWh, što je više od pet puta skuplje nego što plaćamo za električnu energiju iz domaćeg vetra. Bez električne energije povlašćenih proizvođača, troškovi uvoza za JP EPS bili bi značajno veći, tako da plaćajući domaće povlašćene proizvođače, Srbija plaća manje električnu energiju iz inostranstva. Na godišnjem nivou to su uštede od desetine miliona evra. Sa druge strane, otvaranje aukcija za nove projekte sa novom pravičnom cenom utvrđenom od strane Agencije, u postojećem sistemu dvostrane premije, omogućilo bi se da JP EPS i posredno država zadrže sve tržišne viškove povlašćenih proizvođača na ime razlike berzanske cene i cena na aukciji i to u vrednosti nekoliko desetina, a verovatno i stotine milione evra godišnje.

Konferencija ,,OIE SRBIJA 2022“ biće izuzetna prilika da sve ove teme prodiskutujemo, a nadam se, posle toga i rešavamo u opštem konsenzusu i saradnji države, investitora i građana.