Slider

Lana Vuković: Promena ekonomske moći – prevlast azijske privrede

Lana Vuković, Urednica, Business Intelligence Review

Najpopularnija metrika za procenu veličine privrede jedne zemlje je BDP (Bruto domaći proizvod) jer predstavlja ukupnu vrednost gotovih proizvoda i usluga proizvedenih tokom određenog perioda,obično kalendarske godine.

 

Dva najčešća načina za merenje BDP-a (metodologija MMF-a) su:

 

  • Nominalni BDP u tekućim američkim dolarima: Ovo je najosnovniji i najčešći način merenja i poređenja BDP-a između zemalja, koristeći lokalne cene i valute pretvorene u američke dolare koristeći devizne kurseve.
Lana 1
  • Prilagođeni BDP u paritetu kupovne moći u tekućim međunarodnim dolarima: Ovo je alternativni način poređenja nominalnog BDP-a između zemalja, prilagođavajući valute na osnovu toga koju korpu robe mogu kupiti u tim zemljama, a ne na osnovu deviznih kurseva. Ovo je način prilagođavanja razlici u troškovima života između različitih zemalja.

U ovom tekstu korišćeni su podaci MMF-a iz oktobra 2020, prema prilagođenom BDP-u u paritetu kupovne moći.

 

Izvor: MMF, Oktobar 2020. Zemlje sa najvećim BDP na svetu, prema paritetu kupovne moći, (tekući međunardni USD)

 

BDP zemalja fluktuira u različitim fazama ekonomskih ciklusa, međutim, vodeće ekonomije merene ostvarenim BDP-om ne pomeraju se tako lako sa pozicija koje zauzimaju. Zato je najzanimiljivije analizirati promene koje se dešavaju “na vrhu” u prvih 15 najvećih svetskih ekonomija, što ujedno predstavlja i 70% ukupne svetske privrede.

 

Prema podacima MMF-a, očekuje se da će azijske zemlje 2025. godine preuzeti apsolutni primat u svetu po veličini BDP-a, čime će se evropske ekonomske sile spustiti u niži rang. Dodatno ovome će doprineti sporazum o Regionalnom sveobuhvatnom ekonomskom partnerstvu (RCEP), čiji je inicijator Kina, a koji je  potpisan u novembru 2020, nakon osam godina pregovora. Ovaj trgovinski sporazum uključuje Australiju, Kinu, Japan, Novi Zeland, Južnu Koreju i još 10 zemalja koje čine države jugoistočne Azije (Asean), uključujući Filipine i Indoneziju. Petnaest zemalja potpisnica ima oko 30 procenata globalnog BDP-a i imaju ukupno stanovništvo od 2,2 milijarde ljudi. RCEP se smatra proširenjem kineskog uticaja u azijsko-pacifičkom regionu. Kina je već članica nekoliko bilateralnih trgovinskih sporazuma, ali ovo je prvi put da je postala deo regionalnog multilateralnog trgovinskog bloka. Nakon ratifikacije sporazuma, smanjiće se carine i pojednostaviti carinske procedure, ojačati lanci snabdevanja i unaprediće se e-trgovina izmeđju zemalja potpisnica.

 

Kina i Indija su imale snažan ekonomski rast već od devedesetih, dok je Indonezija tek nedavno ušla u prvih 10 najvećih ekonomija na svetu i očekuje se da će do 2025. dostići 7. mesto. Očekuje se da će Japan stabilno držati poziciju u vrhu, i da će se 2025. godine rangirati na 4. mestu, ispred Nemačke i Rusije.

 

Iako je SAD vodeća ekonomija u 2019. godini, prema nominalnoj vrednosti BDP-a,  prema prilagođenoj vrednosti BDP-a u paritetu kupovne moći, Kina je preuzela pvo mesto već u 2019. godini (17.38% svetske privrede) sa stablnim izgledima (projekcija IMF) da ga zadrži i dostigne, i u nominalnoj vrednosti i da ostane na prvoj poziciji i 2025. godine. Kina je 1992. godine bila rangirana kao 5. svetska privredna sila, da bi se 2007.g. probila na 2. mesto. Kina je postepeno otvarala ekonomiju tokom poslednje četiri decenije, što se pozitivno odrazilo na ekonomski razvoj i životni standard. Smanjenjem kontrole države, povećavanjem autonomije preduzeća, spoljna i domaća trgovina i investicije su uzimale maha. Industrijska politika koja podstiče domaću proizvodnju, učinila je Kinu najvećim izvoznikom na svetu. Kina se suočava i sa značajnim izazovima da zadrži vodeću poziciju, poput prosečne starosti stanovništva, sve većeg jaza izmedju urbanog i ruralnog područja i očuvanja i zaštite životne sredine.

 

Najveći pomak na listi najvećih ekonomija sveta napravila je Indonezija koja sa 12. mesta u 2007. godini izbacuje Italiju iz prvih deset svetskih ekonomija, zauzevši sedmo mesto u 2019. sa stabilnim izgledima da se tu zadrži i 2025. godine. Za razliku od Kine, očekuje se da će Indonezija, u narednim godinama značajno povećati svoju radnu snagu. Indonežanska ekonomija je najveća ekonomija u jugoistočnoj Aziji i zasniva se uglavnom na izvoznim proizvodima, a to su pre svega ugalj i naftni derivati, kao i poljoprivredni proizvodi pogodni za industrijsku upotrebu, poput palminog ulja. Indonezija ima institucionalnu gornju granicu nacionalnog budžetskog deficita od 3% BDP-a, što je dovelo do njenog relativno niskog javnog duga i kreditnog rejtinga investicionog nivoa. Međutim, regionalna nejednakost, nedostatak infrastrukture i institucionalni okviri ostaju glavni izazovi za rastuću ekonomiju Indonezije.

 

Japan se sa Indijom bori za mesto treće najveće ekonomije na svetu. Njegov BDP je 2019. prešao granicu od 5 biliona dolara. Japanska proizvodna i izvozno orijentisana ekonomija zasniva se na snažnoj saradnji između vlade i industrije i na naprednim tehnološki znanjima. Japansku privredu karakteriše i organizovanje u mreže međusobno povezanih kompanija (Keiretsu). Aktivan je u sektoru automobilske proizvodnje, treći po veličini na svetu nakon SAD i Kine, a ima i elektronsku industriju koja se ubraja među najinovativnije u svetu. Ograničenje za brži rast japanske ekonomije predstavjlaju ograničeni prirodni resursi, zavisnost od uvoza energije, veliki spoljni dug i smanjenje broja aktivnog stanovništva (starost populacije).

 

Indija je zasada odbila da pristupi trgovinskom bloku RCEP, jer smatra da bi to moglo ugorziti njen snažni rast, (prestigavši Japan u 2019. godini i zauzevši 3. mesto na listi najjačih ekonomija sveta). Indijska ekonomija je mešavina tradicionalne seoske poljoprivrede i rukotvorina uz uspon moderne industrije i mehanizovane poljoprivrede. Indija je glavni izvoznik tehnoloških usluga i uslužni sektor čini veliki deo njene ekonomske proizvodnje. Liberalizacija indijske ekonomije od 1990-ih, podstakla je ekonomski rast, ali nefleksibilna poslovna regulativa, široko rasprostranjena korupcija i uporno siromaštvo predstavljaju izazove za tekuću ekspanziju. Indija je i najmnogoljudnija zemlja sveta gde zivi oko 18% ukupne svetske populacije.

 

Uprkos snažnoj ekspanziji azijske privrede, Nemačka, najveća evropska ekonomska sila, čvrsto drži mesto pete najveće svetske ekonomije. Nemačka je najveći izvoznik vozila, mašina, hemikalija i robe široke potrošnje i ima visoko kvalifikovanu radnu snagu. Nemačka se, međutim, suočava sa određenim demografskim izazovima svog ekonomskog rasta. Njena niska stopa fertiliteta otežava zamenu starije radne snage, a visok nivo neto imigracije opterećuje sistem socijalne zaštite.

 

Turska ekonomija beleži snažan rast i preti da istisne Francusku sa liste “top ten” svetskih ekonomija u 2025. godini. U 2019. godini zauzma 13. mesto, (2007. godine 17. mesto). Turska ima uglavnom otvorenu ekonomiju sa velikim industrijskim i uslužnim sektorima. Glavne industrije uključuju elektroniku, petrohemiju i automobilsku proizvodnju. Njen strateški geopolitički položaj, koji je neretko dovodi u centar političkih previranja, kao i regionalni oružani sukobi u neposrednoj blizini, mogu dovesti do neizvesnosti oko ekonomske budućnosti Turske u narednim godinama.

 

Tokom 30 godina od raspada Sovjetskog Saveza, Rusija je krenula ka tržišno zasnovanoj ekonomiji, ali državno vlasništvo i intervencija u privredi i dalje su uobičajeni. Kao vodeći izvoznik nafte i gasa, kao i ostalih minerala i metala, ruska ekonomija je izuzetno osetljiva na promene svetskih cena ovih roba. Ipak zauzima stabilno 6. mesto najveće svetske ekonomije.

 

Nemoguće je govoriti o ekonomiji SAD izolovano od njihovog širokog međunarodnog uticaja. Imaju treću najveću populaciju na svetu (327 miliona), a njena ekonomija proizvodi oko 16% svetskog bogatstva. BDP per capita iznosio je u 2019. godini 65.254 USD po stanovniku, jedan od najvećih u razvijenom svetu.

 

SAD je sedište mnogih multinacionalnih kompanija i stvorili su mnoge kultne proizvode koji su veoma traženi širom sveta, kao što su Apple i Facebook.

 

SAD takođe pružaju nominalno najveći iznos međunarodne pomoći. Pored toga, privatne američke kompanije i fondacije takođe svake godine doniraju milijarde dolara pomoći. Američka agencija za međunarodni razvoj – USAID je uključena u niz misija širom sveta, i dodeljuje joj se 1% saveznog budžeta.

 

SAD su vodeći član brojnih uticajnih međunarodnih organizacija (G7, G20), osnivač UN i stalni član Saveta bezbednosti sa pravom veta.

 

Usled ovako značajne pozicije SAD, biće svakako zanimljivo, na koji način će SAD reagovati na ekonomsku ekspanziju Kine koja je postala prva ekonomija sveta sa izgledima da se tu i zadrži. Kina je takođe ušla i u svemirsku trku a, 2016. godine, Peking je pretekao Njujork kao „svetsku prestonicu milijardera.”

 

Kako bi uticao na smanjenje ogromnog trgovinskog deficita sa Kinom (od oko 500 milijardi dolara), predsednik Trump je 2018. godine uveo poreze i carine na kinesku robu u vrednosti od preko 200 milijardi dolara uz zaprećene dodatne carine. Kao odgovor, Kina je uvela trgovinske carine na američku robu. MMF je izrazio zabrinutost da bi produženi trgovinski rat mogao imati negativan uticaj na dalji globalni rast.

 

Najveći doprinos BDP-u, donedavno najveće ekonomije sveta, daje sektor usluga privredi koji uključuje finansije, nekretnine, osiguranje, profesionalne i poslovne usluge i zdravstvo. SAD imaju relativno otvorenu ekonomiju, koja omogućava fleksibilno poslovno ulaganje i strane direktne investicije u zemlji. Ona je dominantna geopolitička sila na svetu i sposobna je da održi veliki spoljni državni dug zahvaljujući i tome što je u mogunosti da štampa i kreira  svetsku primarnu rezervnu valutu (USD).

 

Američka ekonomija prednjači u tehnologiji u mnogim industrijama, ali suočava se i sa sve većim izazovima u vidu ekonomske nejednakosti i rastućih troškova zdravstvene zaštite i socijalne sigurnosti.

 

Na koji način će promena ekonomske moći svetskih ekonomskih sila uticati na privredu Srbije? Srbija predstavlja 0.1% svetske privrede, njenu privredu karakteriše niska akumulacija domaćeg kapitala za investicije, te veliko učešće uvoza i oslanjanje na strane investicije za privredni rast. Najveći strani investitori (kumulativno) su Nemačka, Kina i Italija. Obzirom na ove karakteristike srpske privrede, promena ekonomske moći najvećih svetskih ekonomskih sila neće nepovoljno uticati na privredni razvoj. Najveći izvozni partneri Srbije su Nemačka i zemlje CEFTA, gde se takođe ne očekuju turbulentne promene u privrednim aktivnostima.

 

Ograničavajući faktori za brži rast srpske privrede su depopulacija, kvalitet radne snage, tehnološki razvoj i upravljanje državnim preduzećima koja i dalje predstavljaju velliki udeo u privredi Srbije. Prema podacima APR-a, javna preduzeća u Srbiji zabeležila su u 2019. ukupan gubitak od skoro pet miliona evra (ne računajući otpis duga Srbijagasu od 1.2 milijarde EUR, u martu 2019), i to uz 244 miliona evra državnih subvencija (0.53% BDP-a).

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Pametna energija za optimizaciju poslovanja

Ekspertski tim ENEL PS

Danas u svetu svakako najzastupljenija i najpotrebnija energija je električna. Proizvodnja električne energije u svetu do skoro se planirala u velikom procentu, preko 80% na proizvodnji iz fosilnih resursa kao što su ugalj i nafta. Takva proizvodnja je za posledicu imala preveliko zagađenje životne sredine i utrošak tih resursa neobnovljivih izvora energije. Međutim, klimatske promene poslednjih godina i sve manje rezerve neobnovljivih izvora energije sa jedne strane kao i porast potreba za električnom energijom svake godine za 3% do 4%, sa druge strane su doveli u svetu do stalnog povećanja cene električne energije. Iz tih razloga, globalno posmatrano, svet je došao do kraja epohe kada proizvodnja i korišćenje električne energije iz neobnovljivih izvora može biti osnova za buduća planiranja  i onda se sve češće postavlja pitanje – šta dalje?

  

Izvor: Ekspertski tim ENEL PS

Odgovor na ovo pitanje nalazi se u obnovljivim izvorima, čije zalihe se tokom korišćenja ne smanjuju i ima ih u ogromnim količinama, a ne zagađuju životnu sredinu. Od svih obnovljivih izvora, energija Sunca ili solarna energija odnosno solarne elektrane su najzastupljenije danas jer su one od svih obnovljivih izvora najprofitabilnije u odnosu kvaliteta, održavanja i veka trajanja. Pored toga što je ovakva energija ekološki čistija, ona je u svetu postala sve više ekonomski konkurentna. Poslednjih 10-tak godina u svetu, a pre svega u Evropi, došlo je do naglog porasta implementacije solarne energije čime se, pored sigurnosti, unapredila i energetska efikasnost sa osloncem na racionalno korišćenje električne energije, jer je potencijal Sunca 2850 puta veći od trenutnih potreba za celokupnom energijom u svetu.

 

Ako se zna da su potrebe fizičkih lica u svetu za električnom energijom oko 20%, onda se ovakva nestabilna situacija na tržištu najviše odražava na pravna lica čije poslovanje u velikoj meri zavisi od električne energije. Zato u poslednih par godina, velike kompanije, a sa njima i srednja i manja preduzeća u svetu i Evropi, počeli su da u svom godišnjem budžetu posebno obraćaju pažnju na planiranje potreba za električnom energijom, tj. sve više se oslanjaju na nezavisnost sa javne distributivne mreže i prelaze na sopstvenu proizvodnju koja im garantuje tehničku stabilnost ali pre svega finansijsku.

 

 

Kakva je situacija u Srbiji?

 

U Srbiji nestabilnost svetskog tržišta koje se dešavalo u prethodnih 10 godina, kao i nagli skok cene CO2 sertifikata za proizvodnju i sagorevanje iz neobnovljivih izvora,  se oslikao na cene električne energije krajnjih potrošača. Prema doskorašnjem Zakonu o energetici, zaključno sa 1. julom 2015, svi privredni subjekti koji troše više od 30MWh godišnje prešli su na komercijalni vid snabdevanja. Rezultat toga je bio da se tržišni rizici javnog snabdevača, koji obuhvataju kretanje cene električne energije na organizovanim tržištima i troškove balansne odgovornosti, prenose na potrošače električne energije. To je rezultiralo velike oscilacije u ceni iz godine u godinu. Međutim, u Srbiji se do sada čuvao „socijalni mir“ za razliku od Evrope gde je za poslednjih 5 godina cena električne energije porasla za 140% a u Srbiji za poslednjih 10 godina 48%. Međutim, kako se Srbija približava ulasku u Evropsku uniju, moraće da poštuje i direktive ali i da cena električne energije bude približna cenama članica što znači da sadašnja cena od 0,07 €/kWh (koja je najniža u Evropi, a najveća u Danskoj od 0,53 €/kWh) morati da poraste barem 4 do 5 puta do kraja 2024. godine kada se očekuje potvrda poglavlja 15. za pristup EU. Uzimajući u obzir navedene činjenice, koncept energetske efikasnosti, odnosno energetske nezavisnosti  i racionalnog korišćenja električne energije sve više dobija na značaju.

 

Izvor: Ekspertski tim ENEL PS

Zato je većina privrednih subjekata u Srbiji za poslednje dve do tri godine, koji imaju veliku operativnu zavisnost od električne energije, naterana da ozbiljnije sagleda svoju potrošnju i uvedu neke mere energetske efikasnosti, koje će, u većem ili manjem obimu, uticati na umanjenje računa za električnu energiju. Međutim, do sada im je to upravo zbog čuvanja „socijalnog mira“ bilo na neki način onemogućeno. Pritisak koji je država imala, kako od privrednih subjekta tako i iz EU, je doveo do toga da je usvojen novi Zakon o energetici, a sa njim u vezi i Zakon o obnovljivim izvorima energije koji treba da „olakša“ izgradnju solarnih elektrana. Solarne elektrane proizvode električnu energiju na strani potrošača, i obezbeđuju potrošačima određeni vid energetske nezavisnosti, pošto bi se uticaj globalnih tržišnih rizika električne energije smanjio na krajnjeg potrošača kroz umanjenje računa za utrošak električne energije javnog snabdevača.

 

Novi Zakon jeste „olakšao“ privrednim subjektima u jednom delu koji se tiče proizvodnje i korišćenja proizvedene energije kao i priključenja na sistem, ali sa druge strane, Zakon još uvek nije „olakšao“ cenovno proizvedenu energiju jer cena nije definisana, a zavisiće od aukcija na kojima se određuju državne podsticajne mere. Svakako, privrednim subjektima je omogućena „olakšica“ jer će biti nezavisni od tržišta i moći će da iskoriste ono što proizvedu za sopstvene potrebe, a viškove prodaju na tržištu.

 

Potencijal Srbije za iskorišćenje solarne energije je pozicionira u optimalne zemlje Evrope za izgradnju solarnih elektrana. Sa druge strane, u Nemačkoj, koja se pominje kao neko ko je najviše izgradio solarnih elektrana, potencijal je za 60% manji nego u Srbiji. Ovaj podatak je garancija za masovno i ekonomično ulaganje u izgradnju solarnih elektrana i korišćenje proizvedene električne energije.

 

 

Šta dobijaju privredni subjekti izgradnjom solarnih elektrana?

 

Kao što je rečeno, svi privredni subjekti u godišnjem budžetiranju veliku pažnju posvećuju jednoj od glavnih finansijskih stavki, potrošnji električne energije. Međutim izgradnja solarnih elektrana, pored ove finansijske stavke u godišnjem budžetiranju, može rasteretiti i još neke finansijske stavke i time izvršiti finasijsku uštedu pravnom subjektu. Svaki privredni subjekt u svom godišnjem budžetiranju ima i stavke oko planiranja za motorna vozila ali i održavanja koje se izgradnjom solarnih elektrana mogu uštedeti.

 

Potrošnja električne energije privrednog subjekta utiče i na samu cenu proizvoda ili usluge privrednog subjekta. Privredni subjekt koji planira dugogodišnje poslovanje izgradnjom solarne elektrane, na početku ulaže veći novac od godišnjeg budžeta za električnu energiju, ali gledano na dugogodišnji period, vrši veliku uštedu. Zapravo, ako se zna da jedna elektrana nakon izgradnje traje 23-25 godina, a vreme povrata investicije je od 6-7 godina, onda sva proizvedena energija u periodu od 16-18 godina je besplatna uz minimalna godišnja održavanja. Sa druge strane, pravni subjekt ima sigurnost u snabdevanju, a i ako cena električne energije poraste, to neće uticati na cenu njegove proizvodnje ili usluga čime je više nego konkurentan na tržištu. Pored potrošnje električne energije za proizvodne mašine, privredni subjketi koriste proizvedenu električnu energiju iz solarne elektrane i za potrebe napajanja svojih Data Centara, za rasvetu i opštu potrošnju objekta, za reklamne panoe, za skladištenje energije u kritičnim situacijama.

 

Izvor: Ekspertski tim ENEL PS

Što se tiče drugih finansijskih stavki u godišnjem budžetu, privredni subjekti mogu da uštede na održavanju objekata. Naime veliki broj planira da izgradnju izvrši na krovovima. Time štedi investiciono ulaganje u krovne površine od curenja i neplaniranog protoka vazduha, jer izgradnjom solarne elektrane se pokriva celokupna površina krova, pa po potrebi i 2% više površine. Kako su solarni postavljeni jedan pored drugog bez razmaka, time je nepotrebno održavanje tj. planiranje zamene krovne pokrivke u periodu trajanja solarne elektrane.

 

Isto tako bitna, ali i velika finansijska stavka u godišnjem budžetu, su motorna vozila i održavanje istih. Kako je rečeno, fosilnih resursa je sve manje u rezervi. Pod tim se ovde prvenstveno misli na naftne derivate, benzin i naftu na kojima se danas kreću 99% vozila. Iz tog razloga, danas sve velike auto industrije u velikoj meri vrše razvoj električnih vozila i proizvodnja istih je veća nego običnih benzinskih i dizel vozila. Mnoge velike kompanije, danas masovno vrše zamenu, prodajom morotornih vozila i kupovinom elektro vozila. U Srbiji je 2019. godine bilo tri elektro vozila, a u 2020. je taj broj već 216, što znači da se i u Srbiji broj ovih vozila drastično povećava zbog rentabilnosti i povoljnijeg korišćenja. Srbija se može pohvaliti, da je jedna njena ozbiljna kompanija, Enel PS,  napravila rešenje i izgradila brzi punjač elektro vozila koji se napaja sa solarne elektrane. Tako da privredni subjekti u Srbiji trebaju razmišljati i o ovoj prednosti solarnih elektrana koje im mogu energetski unaprediti poslovanje.

 

Šta je zaključak?

Na kraju, iz svega navedenog, može se zaključiti da ozbiljni privredni subjekti u Srbiji treba da ulažu u izgradnju solarnih elektrana na svim svojim slobodnim površinama čime će unaprediti svoje poslovanje i čime će biti još konkurentniji na tržištu sa jedne strane, a sa druge će finansijski uštedeti iako su početna ulaganja veća. Isto tako treba da razmišljaju o svom voznom parku i na vreme planiraju i ugrade punjače elektro vozila u kombinaciji sa solarnom elektranom.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Menadžeri znanja – novo zanimanje u nastajanju iz oblasti HR-a?

Miloš Petković, Ph.D.

Profesor, Univerzitet Singidunum

Pridruženi profesor, Concordia University Chicago

Predavač, Berlin School of Business and Innovation

Pre više stotina godina, znanje se delilo od osobe do osobe usmenim putem, na raznim gradskim trgovima, okupljanjima, amfiteatrima, skupovima. Znanje se prenosilo najčešće migracijom ljudi sa jedne na druge teritorije. Danas, situacija je potpuno drugačija. Znanje jedne oblasti se duplira na svakih par godina.

 

Poslednjih decenija, tema ekonomije znanja postala je jako bitna, sagledana kao osnovni generator ekonomskog rasta i konkurentnosti privrede jedne zemlje. 

2slide-bii

Pokretači ekonomskog rasta jesu definitivno savremena tehnologija u kombinaciji sa znanjem, inovacijama, istraživanjima i razvoju i proizvodnjom informacija. Neophodno je da se u centar nove ekonomije postave znanje i obrazovanje, kao i njihove implikacije na rad, liderstvo i društvo u celini. Neke od osnovnih karakteristika ekonomije znanja su : globalizacija, znanje i intelektualni kapital kao strategijski faktori, razvoj savremene tehnologije, rapidne, kontinuirane i kompleksne promene, zaokret od proizvoda prema uslugama, znanje kao finalni proizvod, i male inovativne tehnološke kompanije zasnovane na znanju kao glavni nosioci ekonomija.

 

U ekonomiji znanja, nematerijalna ulaganja, kao što su znanje i informaciono upravljanje postaju najvažnije kompetencije. Živimo u svetu koji čine “kognitivni domeni”, gde ideje vrede milione, dok proizvodi mnogo manje. Takođe, razlika između tradicionalnih ekonomija i ekonomija znanja je i u proizvodnim faktorima, jer se kod ekonomije znanja pored rada, kapitala i zemlje, dodaje i znanje kao bitan proizvodni faktor. Da bi jedna kompanija bila uspešna i u kontinuitetu ostvarila konkurentsku prednost, potrebno je da znanje koje poseduje stalno povećava svoju vrednost. Faktor koji kompanija ima pri stvaranju dodatne vrednosti zove se KnoVa (ili Knowledge Value). KnoVa faktor vrednosti znanja kompanije direktno zavise od nivoa usluge koji pruža kompanija i intenziteta korišćenja znanja kompanije. Nije isti intenzitet korišćenja znanja kod jedne IT kompanije ili kod jedne poljoprivredne proizvodnje.


U današnjoj ekonomiji znanja, jedan zaposleni koji poseduje specifično, ekspertsko, unikatno, stručno ili implicitno znanje, poseduje specijalnu vrednost za jednu kompaniju. Ljudski kapital kao deo celokupnog kompanijskog znanja ili intelektualnog kapitala sačinjen je od znanja, veština, obrazovanja, ličnih mogućnosti i kapaciteta, iskustva svih zaposlenih. Ljudski kapital nije svojina jedne kompanije, jer zaposleni nose sa sobom svoje znanje onog trenutka kada napuste svoje radno mesto.


Iz prethodno navedenih razloga i približavanja poslovnog okruženja danas, uspešnost organizacije i njenih poslovnih rezultata zavisi od efikasnosti kojom zaposleni kreiraju svoje znanje, dele znanje sa drugima i koriste ga najefektivniji mogući način. Menadžment znanja ili Knowledge management je novonastali interdisciplinarni poslovni model koji u svom fokusu ima znanje unutar organizacije. Menadžment znanja se bazira na ideji da se najvredniji resurs organizacije nalazi u znanju njenih zaposlenih. Kompanija je uspešna onoliko koliko su dobri i uspešni pojedinci u njoj.


Kao odgovor menadžmenta ljudskih resursa na promene u poslovnom okruženju u vidu sve većeg jačanja veza između organizacije i pojedinca, balansa između formalne i neformalne komunikacije unutar kompanije, agilnije uloge liderstva i menadžmenta, etike i vrednosti, kao i upravljanje savremenim tehnologijama, promenama i organizacionoj kulturi, dolazi do razvijanja
menadžmenta znanja. Tačka preklapanja između menadžmenta ljudskih resursa i menadžmenta znanja je u Talent menadžmentu, tj. tendencija da se pravi ljudi sa pravim veštinama i pravim znanjem nađu na pravim pozicijama u pravo vreme. Upravo je to osnovna uloga menadžera znanja. Konkretnije, menadžeri znanja bave se pribavljanjem i korišćenjem resursa znanja u cilju stvaranja takvog radnog okruženja koje će omogućiti njihovu dostupnost ostalim pojedincima. Ti isti pojedinci će dalje biti u mogućnosti da stiču, dele, razvijaju i primenjuju to znanje u korist organizacije kao celine.


Menadžeri znanja ili Knowledge menadžeri su osobe odgovorne za korišćenje dostupnog znanja iz spoljašnjih izvora, ugradnju i čuvanje znanja u poslovnim procesima, proizvodima i uslugama, predstavljaju znanja u bazama podataka i dokumentima, promociju porasta znanja kroz organizacionu kulturu i motivaciju zaposlenih, prenos i upotreba znanja kroz celu organizaciju, kao i procenu koristi dobijenih primenom znanja i njegovom ugradnjom u osnovu organizacije.


Uloga menadžera znanja bila bi:

 

  1. Podsticanje stvaranja potpuno novog znanja (implicitnog) koja do sada nisu postojala i predstavljaju jedinstveni intelektualni kapital kompanije;
  2. Osvajanje već postojećeg znanja (eksplicitnog) koje je dostupno, ali koje može višestruko pomoći poslovanju kompanije;
  3. Akumuliranje kompletno stečenog znanja unutar kompanije i njena zaštita od „odliva“ eksterno ka konkurentima;
  4. Deljenje znanja unutar kompanije među zaposlenima, timovima, departmanima u željenom trenutku;
  5. Primena i aplikacija znanja u proizvode i usluge radi finalne komercijalizacije i ekonomske maximizacije profita.

Takođe, menadžeri znanja zainteresovani su za razvoj ljudskog kapitala kompanije. Menadžeri znanja predviđaju ne samo broj zaposlenih koji će biti potrebni organizaciji u narednom periodu, već i određene konkretne veštine, sposobnosti i znanja koja zaposleni treba da poseduju da bi blagovremeno i adekvatno odgovorili na buduće zahteve. Specifičnosti rada menadžera znanja leže u: 1) predviđanju eventualnih praznina koje mogu nastati usled odlaska ključnih zaposlenih iz organizacije; 2) smanjivanje ovakvih situacija na najmanju moguću meru, uz adekvatne korake ukoliko na kraju do toga zaista i dođe; 3) pretvaranje individualnog znanja u kolektivno znanje, kako bi odlazak ključnih pojedinaca bio saniran time što će to individualno znanje ostati dostupno njegovoj budućoj zameni.


Glavni problemi, prepreke, izazovi i dileme menadžera znanja ne proističu iz tehnologije, već iz ljudi. Veoma je kompleksno izgraditi organizacionu kulturu koja će negovati i podsticati deljenje znanja i iskustva među zaposlenima, a sve sa jednim strateškim ciljem ubrzanog i konstantnog rasta kompanije. Rast kompanije ne bi bio moguć ukoliko postoje praznine u protoku znanja unutar organizacije. Najuspešnije će biti one kompanije koje će imati svojstvo „kompanija koje uče“ (Learning organization) i posedovati sposobnosti da uče, razvijaju se i reaguju na novonastale promene brže od svoje konkurencije i na taj način ostvaruju i održavaju svoju konkurentsku prednost.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Trendovi na tržištu nekretnina

Tržište kancelarijskog prostora Beograda nije beležilo značajnija dešavanja tokom 1990-ih godina, što je rezultovalo nedostatkom modernog poslovnog prostora na kraju tog perioda. Nakon 2000. godine, tržište se otvorilo i stvorilo dobru osnovu za intenzivan razvoj u ovom segmentu tržišta, dok je prava ekspanzija počela 2005. godine i nastavila se do 2010. godine, kada je najmanje 50.000 kvadrata poslovnog prostora izgrađeno u Beogradu svake godine.

 

Nakon trenda usporavanja kao posledice svetske ekonomske krize, period između 2016. i 2019. godine, obeležila je intenzivna aktivnost na tržištu kancelarijskog prostora, imajući u vidu veći broj projekata, te je tokom tog perioda ukupna ponuda modernog kancelarijskog prostora uvećana za skoro 170.000 m2.

 

Iako je u jednom momentu vladalo mišljenje da Beograd ima poprilično slobodnog prostora, stabilna tražnja i višegodišnja smanjena izgradnja u ovom segmentu doveli su do toga da zakupci imaju poteškoća u izboru kancelarijskog prostora koji bi ispunio njihova očekivanja, a posebno zakupci koji su u potrazi za kancelarijskim prostorom od 1.000 i više kvadratnih metara.

Tamara Kostadinović; Head of Market Research, CBS International, deo Cushman & Wakefield grupe

Kada je reč o 2019. godini, tražnja je premašila nivo od 100.000 m2 kancelarijskog prostora. Analizirano prema lokaciji Novi Beograd ostaje poželjniji deo grada po pitanju poslovnog prostora za izdavanje, međutim, rastući trend u broju transakcija zabeleženih u centru grada iz prethodne godine nastavlja se i u 2019. godini. Broj transakcija ostvarenih u centru grada u 2019. godini premašuje 40% u ukupnom broju transakcija ostvarenih u Beogradu u navedenom periodu.

 

Posledično, na kraju 2019. godine stopa raspoloživog kancelarijskog prostora je bila na nivou od 3.3%, a manje od 3% na Novom Beogradu, koji se tokom godina pozicionirao kao poslovni centar Beograda, što je ujedno i najniža stopa slobodnog prostora u poslednjih deset godina. Osim proširenja prisutnih kompanija, ono što je, takođe, doprinelo rastu tražnje je ulazak novih kompanija, a posebno kompanija koje su, zahvaljujući dostupnoj i obrazovanoj radnoj snazi, prepoznale Beograd kao destinaciju za osnivanje uslužnih operativnih, razvojnih ili informativnih centara (poput call centara ili centara za razvoj softvera) i relokaciju takvih centara iz regiona u Beograd.

Razvoj tržišta; Izvor: CBS International

Iako se očekivalo da će u 2020. godini tržište nekretnina u Srbiji biti pod velikim pritiskom usled pandemije COVID-19, pokazalo se da tržište poštuje drugačije zakonitosti i da nije u tolikoj meri osetljivo na spoljne uticaje. Nakon prvog polugodišta kada je zabeležen pad svih ekonomskih parametara i kada su na tržištu nepokretnosti zabeležene oscilacije, već u junu mesecu je počeo oporavak i pojačane aktivnosti na tržištu su nastavljene sve do kraja godine.

 

Prema zvaničnim podacima Republičkog geodetskog zavoda, ukupan obim novčanih sredstava na tržištu nepokretnosti Republike Srbije u 2020. godini iznosio je blizu 4,2 milijarde evra što je za 2,3% više u odnosu na obim novčanih sredstava u 2019. godini, dok je ukupan broj ugovora veći za 2,2% u odnosu na broj registrovan u 2019. godini. Tržište nekretnina u 2020. godini je po svim parametrima zabeležilo bolje rezultate nego u 2019. godini, što ukazuje da nije u tolikoj meri osetljivo kao što je to slučaj sa tržištima u zemljama u regionu i širom Evrope.

 

Gradilišta su ostala operativna, te je tokom 2020. godine u Beogradu završena izgradnja 10 poslovnih zgrada. Primera radi, izraelski investitor AFI Europe izgradio je desetu poslovnu zgradu sa 12.000 kvadratnih metara površine za izdavanje u okviru Airport City Belgrade Business Park-a, GTC je izgradio poslednju zgradu u okviru poslovnog kompleksa GTC Green Heart, koji sada ima 46.000 kvadratnih metara GLA, dok je Beograd dobio još jednu poslovnu kulu, Ušće 2, kao i drugu zgradu u okviru kompleksa Navigator, koje je izgradila kompanija MPC.

 

Sumirajući 2020. godinu, u Beogradu je izgrađeno skoro 100.000 kvadratnih metara kancelarijskog prostora, što je čini godinom sa najintenzivnijom građevinskom aktivnošću u proteklih deset godina.

 

Razvoj tržišta; Izvor: CBS International

Prvi put je ukupna ponuda kancelarijskog prostora Beograda veća od 1 milion kvadratnih metara, a ukoliko se podeli prema nameni, 766.000 m2 poslovnog prostora je namenjeno daljem izdavanju i 251.000 kvadratnih metara kompanije koriste za sopstvene potrebe.

 

U toku 2020. godine, godišnja tražnja bila je na nivou od 88.000 kvadratnih metara, ili 12% niže u poređenju sa rezultatima iz 2019. godine što je dovelo do rasta stope raspoloživog kancelarijskog prostora na nivo 8.6%.

 

 

Skyline; Izvor: CBS International

 

 

Iako je Beograd na kraju 2020. godine dostigao milioniti kvadrat, ovaj segment tržišta je i dalje nerazvijen u poređenju sa regionom, jer je ponuda Beograda manja za 50% od ukupne ponude koju ima Zagreb sa svojih 1,5 miliona kvadrata i milion stanovnika manje. Takođe, ponuda je manja od trećine onoga čime raspolaže Budimpešta, Prag ili Bukurešt, jer ti gradovi imaju više od 3 miliona modernog kancelarijskog prostora u ponudi.

 

Uprkos pandemiji izazvanoj virusom COVID-19, tokom 2020. godine nije bilo značajnih promena u visini zakupnina, imajući u vidu da su investitori primenjivali različite cenovne strategije određivanja komercijalnih paketa za zakupce koje su varirale od slučaja do slučaja (poput rent-free perioda koji treba da se iskoristi ranije nego što je predviđeno ugovorom o zakupu, odricanje od određenih obaveza i/ili podsticaji za zakupce, COVID klauzule, i slično).

 

I u narednom periodu, tržište kancelarijskog prostora ostaje u fokusu investitora, a trenutno je u izgradnji više novih poslovnih kompleksa na različitim lokacijama, takođe, sve češće vidimo i veći broj  starih objekata koji su trenutno u različitim fazama rekonstrukcije . Do kraja 2022. godine, očekuje se povećanje ukupne ponude za skoro 250.000 m2, što će biti rekordni broj novih kvadrata isporučenih na nivou dve godine, poput završetka izgradnje NCR kampusa u maju ove godine, zatim izgradnje najviše poslovne zgrade A klase u Beogradu Skyline Afi Tower od 31 sprata, završetka izgradnje projekta B23, izgradnja kompleksa Green Escape i GTC X, izgradnja novog poslovnog kompleksa Bridge Plaza u Bulevaru Milutina Milankovića, kao i rekonstrukcija starijih objekata Palate Beograd i BIGZ-a. Uz rast stope raspoloživog prostora tokom sledeće godine, ali i novih trendova vezanih za strukturalne i organizacione promene u okviru kancelarijskog prostora, može se očekivati pritisak na efektivnu visinu zakupa u narednom periodu do stabilizacije situacije.

 

Trendovi u zakupu

Podela ponude kancelarijskog prostora prema lokaciji; Izvor: CBS International

Sve više kompanija razmatra strukturalne i organizacione promene u okviru svog kancelarijskog prostora, pa će se insistirati na prostorima koji nude veću fleksibilnost. Veći broj kompanija će nastaviti da radi u transformisanim kancelarijskim prostorijama koje će biti prilagođene novim uslovima rada, dok će se neke kompanije odlučiti za smanjenje veličine zakupljenog poslovnog prostora. Očekuje se uvećana potražnja za novim dizajnom radnih mesta, uključujući više digitalnih i fleksibilnih rešenja i radnih prostora usmerenih na očuvanje dobrobiti zaposlenih. Usled direktnog uticaja pandemije izazvane virusom COVID-19 na promene na tržištu i zbog veće ponude kancelarijskog prostora, kompanija CBS International sve više pruža i kompletnu uslugu posredovanja prilikom obnavljanja postojećih ugovora o zakupu, kao i identifikaciju novih opcija na tržištu koje su prilagođenije novoj poslovnoj organizaciji klijenta u smislu veće fleksibilnosti.

 

CBS Project Management Tim je tokom 2020. godine bio dodatno angažovan na pronalaženju najadekvatnijeg enterijerskog rešenja u skladu sa izmenjenim potrebama klijenta, unapređenju postojećeg rešenja, ali i radu na adaptaciji trenutnih kapaciteta klijenata u skladu sa poštovanjem bezbednosnih mera distanciranja i omogućavanja apsolutno bezbednog radnog okruženja za zaposlene klijenta.

 

Usled velike aktivnosti u građevinskom sektoru, segment istraživanja tržišta nekretnina i razvojnog konsaltinga dobio je na značaju. U kompaniji CBS International svakodnevno analiziramo tržište nekretnina, od same ponude, pozicije konkurencije, kao i cene kvadrata i visine zakupa, tržišnih trendova do toga kada i koliko se gradi i koji su sledeći koraci, a sve u cilju davanja adekvatnijih rešenja u skladu sa potrebama korisnika prostora. Period u kojem investitori nisu prepoznavali važnost ovog procesa, odavno je iza nas i najčešće nailazimo na njihovu svesnost da je istraživanje tržišta protkano kroz sve segmente rada sa nekretninama.

 

U okviru redovnih istraživanja, kompanija Cushman & Wakefield sa svojim kancelarijama u EMEA regionu je sprovela istraživanje uticaja pandemije na način rada i potencijalno smanjenje prostora u 40 zemalja, i osnovni zaključak je da se trendovi kreću ka hibridnom načinu rada, koji podrazumeva veću fleksibilnost u korporativnoj kulturi. Rezultati pokazuju da ICT sektor nastavlja da zauzima dodatni kancelarijski prostor i čak je prisutan trend povećanja prosečne kvadrature koja se rentira. Takvim kompanijama je fizički radni prostor važan alat za unapređivanje korporativne i tehnološke kulture. Prema istraživanju, procentualno najmanje kompanija planira smanjenje prostora u Danskoj, Luksemburgu, Holandiji, Grčkoj, Kazahstanu, Portugalu, zatim u Srbiji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Italiji, Norveškoj, Švajcarskoj i Španiji, dok nešto veći broj kompanija  planira smanjenje u Belgiji, Finskoj, Turskoj, Češkoj, Slovačkoj i Ukrajini.

 

Kada je reč o tržištu Srbije, veće ICT kompanije preferiraju poslovne zgrade, jer pružaju mogućnost da se organizuje prostor prema njihovim potrebama po pitanju unutrašnjeg rasporeda. Pored ovoga, kompanijama su od velike važnosti i dodatni sadržaji koje mogu ponuditi zaposlenima u cilju privlačenja talenata. Tražnja za kvalitetnim kancelarijskim prostorom je obično generisana od strane farmaceutskih kompanija, banaka, pravnih i drugih profesionalnih usluga, telekomunikacionih i IT kompanija, međutim, u poslednjem periodu, IT kompanije i visoko-tehnološke kompanije su daleko najaktivniji klijenti na tržištu i imaju učešće od 35-40% u ukupnoj godišnjoj tražnji koja se zabeleži u Beogradu.

 

Kupovina kancelarijskog prostora

Brigde Plaza; Izvor: CBS International

Kada je reč o kupovini kancelarijskog prostora, takav trend nije bio zastupljen na našem tržištu, uglavnom kao posledica nedostatka kvalitetnog prostora jer su kompanije imale manji broj prostora na raspolaganju i, uglavnom, starije gradnje, dok se u narednom periodu očekuje povećana tražnja za kupovinom kancelarijskog prostora kao rezultat jačanja ekonomije i finansijske stabilnosti lokalnih kompanija u prethodnih nekoliko godina. Prva zgrada ovakvog tipa Bridge Plaza planira se na Novom Beogradu, gde će kompanije imati mogućnost kupovine pojedinačnog poslovnog prostora u poslovnoj zgradi sa  centralizovanim sistemom upravljanja i održavanja. Kupovina sopstvenog poslovnog prostora kao novog trenda na tržištu nosi niz prednosti takvog izbora, ne samo za kupce koji žele da posluju u sopstvenom prostoru, već i za investicione kupce za dalje izdavanje na tržištu. Kompanije sa velikim potencijalom i brzim rastom se, uglavnom, odlučuju za zakup, dok je kupovina potencijalno izbor kompanija sa stabilnim poslovanjem i često iz sektora usluga i servisne industrije.

 

Co-working

Co-working, kao koncept koji koriste preduzetnici, freelanceri, startup timovi, manje firme, prvi put se pojavio u Beogradu 2011. godine dolaskom kompanije Regus. Danas u Beogradu postoji preko 30.000 m2 prostora namenjenog co-workingu i 7 većih operatera koji posluju u Beogradu, uključujući Impact Hub i Spaces, pored Regus-a. S obzirom da co-working postoji duži niz godina, njegov uticaj na tražnju nije značajan, jer je to koncept koji privlači pojedince i kompanije koje imaju potrebe za manjim prostorom i na kraći vremenski period što nije slučaj prilikom iznajmljivanja prostora u modernim poslovnim zgradama.

O kompaniji CBS International

Vodeća konsultantska kuća za nekretnine CBS International je deo Cushman & Wakefield grupacije, jedne od globalno najvećih konsultantskih kompanija za nekretnine, koja broji preko 50.000 zaposlenih u više od 60 zemalja. Kao regionalni lider, CBS International beleži već drugu deceniju rada na tržištu nekretnina u Srbiji sa besprekornim rezultatom, pokrivajući širok spektar integrisanih usluga: procenu vrednosti nekretnina i razvojni konsalting, tržište kapitala,  izdavanje i prodaju kancelarijskih i maloprodajnih prostora, izdavanje i prodaju stambenog prostora, izdavanje i prodaju industrijskih objekata, prodaju zemljišta, istraživanje tržišta, upravljanje projektima, marketing, upravljanje i održavanje nepokretnosti. Za više informacija posetite: www.cw-cbs.rs / www.cushmanwakefield.com.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Da li smo spremni za pametne gradove?

Ekspertski tim kompanije AIGO

Savremeni grad suočava se sa bezbroj izazova. Klimatske promene, pristup resursima poput vode i hrane. Gradovima je potreban pristup sve većim količinama energije za podršku urbanom načinu života. Gradsko stanovništvo raste i stari. Infrastrukture stare i propadaju zbog nedovoljnog održavanja. Gradovi proizvode sve veće količine otpada. Na koji način pametni gradovi izlaze na kraj s ovim izazovima?

 

Savremeni gradovi su, kao centri tehnoloških inovacija, pokretači različitih društveno-ekonomskih procesa na lokalnom, i na nivou globalne ekonomije. Ključno je da istaknemo baš ovo „različitih“ zato što ne govorimo samo o napretku. Moderne sredine istovremeno se suočavaju i sa mnogim destruktivnim efektima svog brzog rasta. Uticaj urbanizacije, koja opterećuje osnovnu infrastrukturu, praćen je i ekološkim uticajem sve ekstremnijih vremenskih događaja povezanih sa globalnim klimatskim promenama.

pexels-peng-liu-169677

Izvor : Pexels

Koncept pametnih gradova kao globalni izazov ima da kompleksne sisteme, kakvi moderni gradovi jesu, izbalansiraju za dobrobit svih aktera javnog života. Pojedinačno posmatrano, najveći zadaci jesu da se poboljša životni standard, smanji socijalna nejednakost i zaštiti životna sredina, a sve to bazirano na efikasnom upravljanju. Sa kvalitetnom i stabilnom osnovom, pametni gradovi mogu da se učine otpornijim, sposobnijim da se brzo prilagode i  pronađu alternative kada postojeća rešenja ne funkionišu.

 

Prvi nivo odgovora na sve pomenute izazove, je masovno prikupljanje podataka i njihova transformacija u informacije koje omogućavaju poboljšanje urbanog upravljanja. To ipak nije dovoljno. Da bismo mogli da ga smatramo celovitim odgovorom na savremene probleme, pametni grad treba da doprinese ravnoteži socijalnih, ekonomskih, ekoloških, ljudskih, kulturnih i tehnoloških faktora.

 

 

Uobičajena definicija “Pametnog grada” odnosi se na upotrebu IoT tehnologija u urbanom području kako bi se poboljšalo funkcionisanje grada. Na koje sve načine i u kom vidu pametni gradovi mogu olakšati život u gradu?

 

Da krenemo od jednog od najočiglednijih problema današnjice – saobraćaj. Ovaj gorući problem gusto naseljenih urbanih sredina jedna je od oblasti gde su rezultati primene novih tehnologija najvidljiviji.

 

Pametni saobraćajni sistem u osnovi kontroliše semafore kako bi obezbedio optimalan protok. Sistem otkriva zagušenja pomoću specijalnih detektora koji su povezani sa centralnim sistemom upravljanja. Pored toga održivi sistem transporta postiže se uvođenjem semafora sa prioritetnim autobuskim programom, kao i davanje posebnih uređaja, starijim osobama i osobama slabije pokretljivosti koje im omogućavaju da produže trajanje zelenog svetla za pešake.

 

Na području EU postoji inicijativa za uvođenje električnih automatizovanih vozila koja bi služila kao dopuna javnom prevozu i pomogla da se preveze veći broj ljudi, u odnosu na broj koji se preveze privatnim automobilima. Osim što povećavaju sigurnost u saobraćaju, procena je da bi ovakav način organizacije prevoza mogao da smanji potrebu za ličnim automobilima za više od 250 miliona. To bi, sa svoje strane imalo pozitivan uticaj na smanjenje gužvi, nivoa buke u gradovima, emisije gasova i zagađenosti vazduha.

 

Još jedna važna oblast u kojoj tehnologija pametnih gradova može da doprinese održivom razvoju je potrošnja električne energije, naročito ako uzmemo u obzir podatak da 60 – 80% ukupno proizvedene električne energije troše upravo gradovi.

 

Dobar primer za to je Singapur, u kome se radi na projektu Pametna kuća. Cilj projekta je da zgrade učini samostalnim u proizvodnji, skladištenju i korišćenju električne energije. Sledeći korak biće stvaranje inteligentne energetske mreže, što će omogućiti zgradama razmenu akumulirane energije po potrebi.

 

Korak dalje u odnosu na ova očigledna polja razvoja, jeste uvođenje pametnih tehnologija u pružanje različitih javnih usluga građanima.

 

Kako se starost stanovništva povećava, raste i potreba da se redefiniše način na koji se obezbeđuje medicinska podrška. Jedan od zanimljivijih primera je uvođenje pametnih satova koji informacije od svakog pojedinca mogu direktno da šalju do centara za hitnu pomoć. Na ovaj način, medicinsko osoblje može da locira osobu u nevolji kao i da unapred dobije podatke o njenom stanju.

 

Pametni gradovi smanjuju gužve u bolnicama i ambulantama tako što omogućavaju zakazivanje sastanka sa lekarom, procenu kvaliteta pruženih usluga, kao i pristup elektronskom medicinskom kartonu.

 

Pored medicinskih usluga da ne zaboravimo i one administrativne, koje mogu da budu izvor frustracija, naročito u velikim gradovima. Stanovnici Moskve, na primer, mogu na daljinu da dobiju mnoge usluge od lokalnih uprava, a takođe mogu da učestvuju u glasanju o odlukama koje je vlada Moskve stavila na javne portale.

 

Još jedno bitno pitanje urbanih sredina je i pitanje bezbednosti. Ovde postoji mnogo načina kako pametni gradovi mogu da poboljšaju kvalitet života svojih sugrađana. Neki gradovi u Rusiji koriste interfone kao dvosmerne kanale komunikacije kada je bezbednost u pitanju. Držeći prst četiri sekunde na tasteru interfonske slušalice, stanovnici grada Lipetsk mogu da prijave vanredne situacije, prekršaje u dvorištima ili hodnicima i razne kućne kvarove. U vanrednim situacijama interfon se koristi kao zvučnik koji omogućava vlastima da obaveste stanovnike o hitnim slučajevima.

 

Kao kruna svega, pametni gradovi imaju konkurentske prednosti koje im mogu pomoći da budu atraktivniji za investitore. Oni koji uspešno implementiraju najnovija znanja i tehnologije mogu da postanu zanimljiv poligon za kompanije koje implementiraju inovativna rešenja.

 

 

 

Da li pametni gradovi imaju i pametne puteve, kako tehnologija može poboljšati iskustvo na cestama?

 

IoT tehnologija (senzori, kamere i radari) na putevima, služi da prikuplja podatke koji mogu da se analiziraju u skoro realnom vremenu, a onda iskoriste za poboljšanje i pojednostavljenje protoka saobraćaja.

 

Primenom još jednog rešenja, elektronske putarine, takođe se smanjuje zagušenje u saobraćaju. Pametna rešenja automatski prepoznaju registarske tablice i naplaćuju putarinu na autoputevima bez zaustavljanja ili usporavanja vozila.

 

Pametni putevi su izuzetno korisni i za održavanje bezbednosti tako što prate kretanje vozila, pešaka i biciklista. U slučaju nezgoda ili zločina na ulici, pametni uređaji odmah upozoravaju službe koje treba da reaguju.

 

Prikupljene informacije mogu da pomognu i u otkrivanju problematičnih područja sa velikim brojem sudara. Tako gradovi utvrđuju da li bi lokacija imala koristi od kružnog toka, pešačkog prelaza ili semafora.

 

Na kraju, pametna infrastruktura pomaže i u smanjenju emisije ugljenika optimizacijom protoka saobraćaja kako bi se izbegao prazan hod motora.

 

 

 

Koje tri „Shocking facts“ iz prakse pamentnih gradova biste podelili sa nama?

 

Možda ih ne možemo nazvati šokantnim, ali su svakako zanimljive, inovativne i korisne.

 

Prva nam dolazi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Dubai trenutno ima tri autonomne policijske stanice u kojima ljudi mogu da plate kazne ili prijave incidente bez razgovora sa nekom osobom.

 

Amsterdam ima pametno osvetljenje sa LED svetlima koja se mogu prigušiti. Pešaci i biciklisti, međutim, mogu da koriste aplikaciju da pojačaju svetlost kada prolaze, a svetla se sama priguše nakon što prođu.

 

U Barseloni, pametne kante opremljene usisavačima usisavaju otpad u podzemno skladište, smanjujući neprijatne mirise i broj izlazaka na teret kamiona za sakupljanje otpada. Takođe pružaju gradskim menadžerima podatke o nivou otpada, brzini akumulacije na različitim lokacijama, što dovodi do veće operativne efikasnosti.

 

 

 

Da li sajber terorizam najveći rizik za pametne gradove?

 

Jednostavan odgovor na ovo pitanje bio bi DA.

 

Pametni gradovi sastoje se od izuzetno složene, međusobno zavisne mreže uređaja, sistema, platformi i korisnika. Zbog toga, ne možemo da prenebregnemo činjenicu da je sajber bezbednost krucijalno pitanje za pametne gradove. Ono što pokazuju iskustva do sada jeste da ulaganja u digitalnu bezbednost u pametnim gradovima zaostaju, i to dovodi do ranjivosti IoT ekosistema.

 

Enkriptovanje podataka, upravljanje ključevima za šifrovanje, ugradnja sigurnih uređaja, slabo razumevanje socijalnog inženjeringa i nedostatak zaštite od DDoS napada samo su neka od ključnih pitanja koja pojačavaju sajber pretnje u ekosistemima pametnih gradova.

 

Da bi pametni gradovi bili efikasni i održivi neophodno je da učenje o svim pretnjama koja mogu doći sa Interneta bude kontinuirano kao i da jednom uspostavljeni preventivni i korektivni mehanizmi budu predmet stalnog revidiranja i poboljšavanja.

 

Ključno je zapravo da gradovi shvate da je ulaganje u mere zaštite i kontrole investicija koja se na duži rok višestruko isplaćuje.

 

 

 

Da li uspešna primena koncepta pametnih gradova zahteva i edukaciju i evoluciju „mindset“-a građana? Da li postoji dobar primer u svetu na ovu temu?

 

Iako ne postoji univerzalan recept šta vlast treba da učini da svoj grad učini pametnim jedno je sigurno – grad postaje zaista „pametan“ tek kada su svi stanovnici za to spremni. Vodeći pametni gradovi prepoznaju važnost podrške građanima svih uzrasta pa tako organizuju radionice za upoznavanje sa digitalnim alatima i formalne obrazovne programe kako bi pomogli u stvaranju radne snage budućnosti.

 

Takođe, za uspeh implementacije novih rešenja neophodno je da se uključe kompanije, start-upovi, univerziteti i šira javnost da bi uvidi, ideje i povratne informacije bili raznoliki. Pozitivna posledica toga je da građani pokazuju veću zainteresovanost i posvećenost kada im se pruži prilika da učestvuju u dizajniranju i odlučivanju o budućnosti.

 

Jedan od veoma dobrih primera je Atina. U periodu 2010-2011, Atina se suočavala sa velikim finansijskim i socijalnim problemima. Dodatan problem bila je struktura zaposlenih u državnim službama koji su bili naučeni da rade u svojim uskim okvirima bez preterano razvijene saradnje među institucijama. Poverenje u gradske vlasti beležilo je svoje najniže nivoe kada su stvari postale još zamršenije. U migracionom talasu 2015-2016, u Atinu je došlo 300.000 sirijskih izbeglica.

 

Atina je započela svoje napore sa idejom da pametni grad nije skup platformi i alata već da je reč o sveobuhvatnoj promeni. Ceo projekat započet je sa jasnom mapom puta, odabirom alata, kao i uspostavljanjem pozicije Generalnog Direktora za Digitalne tehnologije.

 

Gradskim čelnicima Atine bilo je jasno da ne mogu sami sve da reše pa su u startu stvorili brojna partnerstva sa privatnim sektorom i univerzitetima od kojih su zatražili pomoć u pronalaženju i primeni rešenja.

 

Stvorili su živu strategiju usredsređenu na rešavanje stvarnih problema sa kojima se suočavaju stvarni građani, uključujući ulaganje u infrastrukturu, jačanje digitalnih veština starih i nezaposlenih, pružanje i koordinaciju podrške izbeglicama i jačanje angažmana građana putem društvenih mreža.

 

Nekoliko godina kasnije, Atina je dobila nagradu za evropsku prestonicu inovacija 2018. godine.

 

Grad je iskoristio partnerstva da iznedri konkretna rešenja koja su, sa svoje strane, uticala na povećanje poverenja građana i generalno prihvatanje savremenih tehnologija.

 

Izvor: Ekspertsi kompanije AIGO

 

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Branko Greganović: Finansiranje (investiranje u razvoj) inovativnih poslovnih modela

Branko Greganović, Predsednik Izvršnog Odbora, NLB Banka Beograd

Značaj razvoja inovativnih poslovnih modela


Finansiranje inovativnih poslovnih modela je uvek jedno od najaktuelnih poslovnih pitanja i izazova, ali to pitanje danas ima posebnu težinu, jer živimo u periodu razvojne disrupcije koju pokreću nove tehnologije interneta, mobilnih komunikacija, cloud platformi, big data tehnologije, veštačke inteligencije i inteligentnih sprava integrisanih u globalni internet (IoT) – zato, jer živimo u periodu četvrte industrijske revolucije, odnosno Ekonomije 4.0.

Branko Greganovic

Još za vreme životnog veka naše dece, društva i ekonomije skočiće na novu razvojnu krivu. Skok iz postojeće na novu razvojnu krivu predstavlja neizbežnu promenu, koja će u nekom trenutku, i, u za čoveka kratkom periodu, uništiti kompanije koje se do tog trenutka nisu prilagodile posledicama nadolazećih tehnoloških promena. Netransformisane kompanije  nestaće s lica planete, kao što su pre 65 miliona godina nestali dinosaurusi, ili kao što je u prvoj polovini 20. veka nestala industrija trgovanja prirodnim ledom, nakon što je u 19. veku razvijena tehnologija veštačkog hlađenja. Postojeći poslovni modeli su zapravo već zombi poslovni modeli.

 

 

Definicija inovativnih poslovnih modela


Pre nego što otvorimo pitanje finansiranja i investiranja u inovacije, moramo da preciziramo na šta konkretno mislimo kada u daljem tekstu napišemo „inovativni poslovni modeli“. Krenimo od definicije „poslovnog modela“ i odmah konstatujmo da pojam ni u stručnoj literaturi, ni u javnoj upotrebi nije jednoznačno definisan. U različitim kontekstima se koriste različite i često međusobno neuporedive definicije. U ovom tekstu „poslovni model“ definisaćemo kao skup izabranih elemenata poslovne strategije kompanije koji kompaniji na duži rok obezbeđuju održiv nivo konkurentnosti i profitabilnosti. U tom smislu, strateški važan element poslovne strategije može da bude bilo koji od elemenata poslovnog modela koji kreira vrednost za klijente kompanije i ne može efikasno da se kopira od strane konkurenata, npr. određena karakteristika proizvoda, izuzetno korisničko iskustvo, dostup do određenih segmenata klijenata, efikasnost lanca nabavke, kvalitet liderskog tima, superiorna tehnološka i organizaciona rešenja. Iz izabrane definicije poslovnog modela proizlazi dase pojam „inovativni“ u ovom kontekstu odnosi na sposobnost kompanije da u svoj poslovni model integriše sva savremena tehnološka rešenja i na taj način sebi omogući konkurentnost i profitabilnost i u promenjenim društvenim i ekonomskim uslovima Ekonomije 4.0.


Kada u nastavku pišemo o inovativnim poslovnim modelima mislimo pre svega na „future-proof“ elemente poslovnog modela, zasnovane na promišljenom korišćenju savremenih znanja i tehnoloških rešenja, ali pri tom nećemo da zaboravimo da se u nekim diskusijama na tu temu u „inovacije“ uključuju i druga unapređenja u poslovanju kompanije, koja nemaju obeležja savremenih tehnologija ili strateških izmena poslovnog modela.


Dva osnovna oblika finansiranja


Pre nego što uđemo neposredno u pitanje finansiranja moramo da podsetimo da se kompanije u osnovu finansiraju samo na dva načina: kreditom ili vlasničkim kapitalom. Svi ostali oblici finansiranja predstavljaju neki od hibridnih oblika kredita i kapitala. Za potrebe ovog teksta, te hibridne oblike tretiraćemo kao oblike vlasničkog kapitala, jer se oni po pravilu pretvaraju u vlasničke instrumente ili vlasnička prava, u slučaju da kompanija nije sposobna da ispunjava svoje dužničke obaveze.


Osnovna razlika između kredita i kapitala je u tome da ugovorne obaveze iz dužničkih instrumenata finansiranja moraju bezuslovno da se ispune bez obzira na tekuće poslovne rezultate, njene razvojne planove i stanje na tržištima na kojima kompanija posluje. Za razliku od kreditnih obaveza, ugovorne obaveze iz vlasničkih instrumenata finansiranja ispunjavanju se na osnovu posebne odluke vlasnika i u zavisnosti od poslovnih razultata, njenih razvojnih planova i stanja na tržištu. Iz navedenog proizlazi da su vlasnici izloženi većem riziku od poverilaca i da su zato i bolje nagrađeni: traženi prinos na vlasničke udele (povećanje vrednosti uloga i isplata dividendi) jeste, zato, uvek bitno veći od traženog prinosa na kredite (kamatne stope).

 

 

Odnos rizika i prinosa


Iz razlike u prirodi ugovornih odnosa proizlazi i zaključak da investitori u dužničke instrumente ulažu u projekte sa manjim rizikom od investitora u vlasničke instrumente, što znači da su obaveze kompanije po ugovoru o kreditu mnogo strože od obaveza po ugovoru o kupoprodaji vlasničkih udela. Poverioci imaju mnogo manje rizičan apetit od vlasnika, zato se kreditima finansiraju poslovne inicijative s nižim nivoom rizika, dok projekti višeg ili jako visokog nivoa rizika traže preovlađujuće finansiranje u udelima vlasničkog kapitala.

 

Navedeno pravilo ilustrovano je u grafiku. Ako iznos duga u strukturi finansiranja kompanije merimo raciom duga i kapitala (leveridž), onda će leveridž da se smanjuje s rastom rizičnosti poslovnih inicijativa, a iznad određenog nivoa rizičnosti poverioci neće uopšte više biti spremni da investiraju u kompaniju (nulta tačka).

Finansiranje sa stanovišta kompanije koja želi da razvije inovativne elemente svog poslovnog modela mora da polazi od logike investitora i realne procene rizičnosti ulaganja u inovativne poslovne modele. Koliko god to zvučalo logično, ili čak očito, u praksi se redovno dešava da očekivanja i pristup kompanija nisu u skladu sa objektivnom logikom razmišljanja investitora, kako poverioca, tako i investitora u vlasnički kapital, pa je to često razlog za gubljenje dragocenog vremena u fazi finansiranja inovativnih poslovnih inicijativa ili čak za neuspeh u pokušaju finansiranja inovativnih rešenja.

 

 

 

Inovativne poslovne inicijative su visoko rizične


Uzimajući u obzir gore obrazloženo, osnovna polazna tačka strategije finansiranja inovativnih poslovnih modela mora da bude svest o činjenici da je inovativnost predloga sinonim za njihovu rizičnost. Inovativni predlozi su po definiciji inicijative visokog rizika iz bar dva razloga:


• Radi se o novim poslovnim idejama koje do sada nisu bile proverene u praksi i čiji rezultati su zato neuporedivo neizvesniji od rezultata proverenih poslovnih praksi.


• Uspešna implementacija novih poslovnih rešenja ne zavisi samo od kvaliteta konkretnog rešenja, nego i od efikasne podrške celog ekosistema promena niza drugih elemenata na tržištu, bez kojih implementacija konkretne inovacije nije moguća.

 

Svest i razumevanje visokorizične prirode inovativnih poslovnih modela dovodi nas do zaključka koji nije popularan ni kod menadžmenta, ni kod vlasnika kompanija koji žele da ulože u inovativne projekte: inovativni poslovni modeli se finansiraju pre svega, a često i isključivo, povećanjem vlasničkog kapitala. Iz navedenog proizlazi da strategija finansiranja inovativnih poslovnih modela mora da bude usmerena pre svega na investitore u vlasničke instrumente, a ne na investitore u dužničke instrumente finansiranja, poput komercijalnih banaka.

 

 

Značaj starosti kompanije za procenu rizičnosti finansiranja


Kada razmatramo finansiranje inovativnih poslovnih modela moramo u razmatranje da uključimo još jednu dimenziju, koja igra značajnu ulogu u analizama koje investitori koriste pri proceni rizika investicije i donošenju svojih odluka. Percepcija i procena rizika investitora zavise i od toga da li u inovacije ulaže novoosnovana kompanija (tzv. startap kompanija) ili starija kompanija sa dugogodišnjim iskustvom i ugledom na tržištu:


• Činjenica da u inovativni poslovni model želi da uloži nova kompanija, dodatno povećava percepciju i procenu rizičnosti predloga i na taj način dodatno smanjuje mogućnost finansiranja zaduživanjem.


• Ako u inovativni poslovni model ulaže kompanija sa dugogodišnjim iskustvom, procena investitora zavisiće od toga koliki deo dosadašnjeg poslovnog modela se menja: ako se radi o inkrementalnoj promeni, koja ne utiče na materijalni deo novčanih tokova kompanije, onda se percepcija i procena rizičnosti neće bitno promeniti, ali ako inovativne promene utiču na veliki deo budućih novčanih tokova, onda kompanija može da očekuje pristup koji će više da liči na razmatranje predloga startap kompanije, nego na analizu etabliranog preduzeća.


Tabela u nastavku ilustruje gorenavedene zaključke: ako u inovacije ulaže nova kompanija, ona može da računa samo na finansiranje vlasničkim kapitalom; ako u inovacije ulaže etablirana kompanija, onda odluka investitora zavisi od očekivanog uticaja inovacija na buduće novčane tokove kompanije, ali ako se radi o materijalnoj promeni poslovnog modela, ni etablirana kompanija neće moći da računa na to da će ulaganja moći da finansira većim iznosima kredita.

 

 

 

Banke nisu napravljene za finansiranje visoko rizičnih projekata


Uprkos navedenim argumentima o visokoj rizičnosti inovativnih poslovnih inicijativa, posebno kada se radi o startapovima, u stručnoj i opštoj javnosti se često otvara pitanje finansiranja inovativnih inicijativa pomoću kredita, a posebno pomoću kredita banaka. Pod pritiskom diskusija u javnosti, čak i same banke s vremena na vreme obećavaju, ili stvaraju utisak da su spremne da ponude kreditiranje ulaganja u savremene tehnologije i inovativne poslovne modele, čak i kada se radi o ulaganjima startap kompanija.

 

Interes kompanija za finansiranje ulaganja u inovativne projekte je potpuno razumljiv, ali za finansijsku stabilnost ekonomije izuzetno je značajno da u poslovnoj praksi prevlada svest i razumevanje da finansiranje inovativnih poslovnih inicijativa pomoću kredita u osnovi nije održivo i da neizbežno vodi u stečajeve kompanija koje pokušaju tako nešto, a potencijalno i u destabilizaciju celog bankarskog sistema.


Banke su napravljene tako da mogu da daju kredite, pre svega niskorizičnim klijentima, i da svoju profitabilnost grade na naplaćivanju kamatnih stopa koje su bitno niže od traženih prinosa na vlasnički kapital. Finansijska struktura bilansa banaka, a pre svega njihova izuzetno velika zaduženost (veliki leveridž) koji je neizostavni deo njihovog poslovnog modela, bankama praktično ne dozvoljava preuzimanje rizika velikih oscilacija u poslovnim rezultatima dužnika. Za prihvatanje rizika velikih oscilacija u poslovanju kompanija, oscilacija koje su svojstvene i ulaganjima u inovativne poslovne modele, jeste kroz istoriju razvijena pravna i finansijska struktura vlasničkih udela.

 


Finansiranje inovativnih poslovnih modela traži razvijene odnose sa posebnom vrstom investitora


Kompanije koje planiraju ulaganja u inovativne poslovne modele moraju svoju strategiju finansiranja da prilagode rizičnom profilu inovativne inicijative i kompanije koja je odlučila da u nju investira. To pre svega znači da svoju strategiju finansiranja ne smeju da ograniče na banke, nego moraju što veći deo svog vremena i energije da ulože u razvoj odnosa sa investitorima koji ulažu u vlasničke udele inovativnih kompanija.


Banke moraju, i u tim projektima, svoje klijente da podrže kreditima u okvirima onoga što im omogućava priroda njihove finansijske strukture i poslovnog modela, ali uz to i podizanjem svesti i znanja svojih klijenata o načinu finansiranja inovativnih poslovnih modela i podrškom u pronalaženju investitora koji preuzimaju rizik ulaganja u inovativne poslovne inicijative.


Bilo bi lakonski i cinično da ovaj tekst završimo, a da ne primetimo da je dostup kompanija iz Srbije do te vrste investitora izuzetno ograničen i da je to velika prepreka razvoju inovativnih poslovnih modela naših kompanija. Kompanije iz Srbije mnogo teže dolaze do sredstava potrebnih za investiranje u promenu svojih poslovnih modela od njihovih partnera i konkurenata iz razvijenih država. Iz te činjenice proizlazi velika odgovornost poslovnih banaka, cele poslovne zajednice, i na kraju i države za to da se podrži razvoj i dostup do domaće i međunarodne zajednice investitora specijalizovanih za investicije u razvoj savremenih tehnologija i poslovnih modela.


Investitori koji ulažu u inovativne poslovne modele predstavljaju potpuno odvojen i specijalizovan segment investitora. Najznačajnije vrste investitora u tom segmentu u skladu sa evropskim zakonodavstvom ubrajaju se u tzv. alternativne investicione fondove. Veliki korak u pravom smeru urađen je prošle godine, kada je i u Srbiji preuzeto evropsko uređenje u toj oblasti usvajanjem zakona o alternativnim investicionim fondovima. Zakon o AIF je legitimizovao i legalizovao delovanje najvažnijih oblika investitora i na našem tržištu.


U ovoj grupi investitora najčešće se pominju sledeće grupe investitora:


• Fondovi preduzetničkog kapitala (venture capital funds) jesu najvažniji i najuticajniji oblik investiranja u inovativne poslovne modele, uključujući i u startap kompanije. Srpski zakon o AIF predviđa i taj institucionalni oblik investiranja.


• Porodica i prijatelji (friends & family) jeste grupa koja je jako značajna, pre svega u ranim fazama razvoja inovativnih poslovnih modela, kada se prve i najvažnije ideje, kao što znamo, često razviju u garažama porodičnih kuća roditelja preduzetnika osnivača kompanija.


• Poslovni anđeli (angel investors) su imućni pojedinci specijalizovani za tu vrstu investiranja. Često se radi o osobama koje su i same preduzetnici i u prošlosti su uspešno unovčili jedan ili više svojih projekata.


• Porodične kancelarije (family offices), kao što im ime kaže, upravljaju sredstvima imućnih porodica.


• Crowdfunding platforme. Ovo je novi, ali u mnogo čemu već provereni, način finansiranja inovativnih projekata i strartap kompanija zasnovan na ideji ulaganja izuzetno velikog broja malih investitora iz celog sveta. Upravo je počela da radi i prva takva platforma u Srbiji – Ventu. rs, izuzetno dobrodošla inicijativa ekipe iz BDO Srbija u saradnji sa partnerima iz Europe.


• Fondovi privatnog kapitala (private equity funds) ne investiraju u startapove i najrizičnije projekte, ali se uključuju u određene projekte u kasnijim fazama razvoja inovativnih poslovnih modela. I ta vrsta investitora je prepoznata u zakonu o AIF.


• Fondovi preduzetničkog kapitala (venture capital funds) su najvažniji i najuticajni oblik investiranja u inovativne poslovne modele, uključujući i u startap kompanije. Srpski zakon o AIF, po uzoru na međunarodnu praksu predviđa i taj institucionalni oblik investiranja.


I na kraju, ali ništa manje važno, u ovom segmentu investiranja su već duži niz godina aktivne i međunarodne finansijske organizacije, koje u svojim strategijama investiranja pripisuju posebnu važnost finansiranju ulaganja u istraživanje i razvoj, savremene tehnologije i inovativne poslovne modele:


• EBRD (www.ebrd.com) i EIB Group (European Investment Bank www.eib.org i European Investment Fund www.eif. org) razvile su svaka svoj program ulaganja u inovacije podržane programom ulaganja u istraživanja i inovacije Evropske unije nazvanim Horizont 2020 https:// ec.europa.eu/programmes/horizon2020/. U okviru njihovih programa, na raspolaganju su krediti, garancije i investicije u vlasnički kapital za kompanije svih veličina, od mikropreduzeća do velikih međunarodnih korporacija koje ulažu u istraživanje i razvoj novih tehnologija i poslovnih modela.


• International Financial Corporation (IFC) www.ifc.org, članica Grupe svetske banke, jeste pionir ulaganja u razvoj privatnog sektora na strani međunarodnih finansijskih organizacija i raspolaže nizom odgovarajućih programa finansiranja, a posebno je prisutna u delu ulaganja u vlasnički kapital inovativnih kompanija pomoću fondova preduzetničkog kapitala (venture capital funds).


Značaj pristupa srpskih kompanija sredstvima svih gorenavedenih investitora zaista ne može da se prenaglasi. Sredstva koja mogu da odvoje banke za namene finansiranja ulaganja u savremene tehnologije i inovativne poslovne modele ni u kom slučaju neće biti dovoljna za ono što je srpskoj ekonomiji potrebno da isprati revolucionarne promene prelaska u Ekonomiju 4.0.


Na bankama, kao vodećim institucijama srpskog finansijskog sistema i savetnicima od poverenja domaćih kompanija, ali i na celoj poslovnoj zajednici i srpskoj državi leži odgovornost da se domaćoj privredi omogući slobodan i efikasan pristup sredstvima i profesionalnoj podršci investitora u savremene tehnologije i inovativne poslovne modele i u tom okviru posebno do domaćih i inostranih fondova preduzetničkog kapitala (venture capital funds).

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Aleksandra Drecun: Novac vam može kupiti sreću

Aleksandra Drecun, Direktorka za Evropu Hardvard alumni asocijacije

Godina je 1888. Dan nakon bratovljeve smrti, Alfred Nobel čita u francuskim novinama ono što bi trebalo da bude sećanje na njegovog preminulog brata. Shvata da je urednik novina očigledno pobrkao imena dvojice braće i, kao posledicu toga, napisao in memoriam o smrti Alberta. Naslov glasi: „Trgovac smrću je mrtav!“ Tekst opisuje čoveka koji je bogatstvo stekao pomažući ljudima da se međusobno ubijaju. Pogled na ono što je moglo biti njegovo nasleđe bio je presudan u motivisanju Alfreda Nobela da ostavi svoje bogatstvo (nakon stvarne smrti osam godina kasnije) za finansiranje godišnje nagrade – Nobelove nagrade.

ALX DRECUN

Dobročinstvo je od davnina ugrađeno u religije i društvene norme koje pozivaju na pomoć u lečenju, obrazovanju, davanju krova nad glavom, na brigu o bližnjima svojim i o nemoćnima. U doba prosvetiteljstva, osnivaju se i prva filantropska udruženja. Tada, kao i danas, pomaganje je imalo bezbrojne oblike i motive: urođenu empatiju, osećanje odgovornosti, potrebu da se bude javno prepoznat, signaliziranje nečijeg bogatstva ili statusa, poreske i slične olakšice, ili, psihološki, kroz povećanje samopoštovanja ili doživljavanja radosti davanja.


Mnoge naučne studije proučavale su faktore koji utiču na alturizam, nesebičnost, donatorstvo i zadužbinarstvo, veoma često polazeći od analize klasične društvene dileme koja podrazumeva izbor između individualnog i kolektivnog dobra. Još dalekosežnija istraživanja proučavaju dilemu koja posmatra odnos između interesa pojedinca u sadašnjosti i interesa drugih u budućnosti. Njen posebno zanimljiv element je urođena nestrpljivost pojedinca – okolnost da najčešće preferira momentalnu gratifikaciju u odnosu čak i na štetu u budućnosti. Tako, ljudi češće biraju i manje koristi za sebe sada, u odnosu na veću korist za druge u budućnosti. Primeri za to su svuda oko nas, od uništavanja reka, preko krčenja šuma i parkova, do potrošnje mesa (čija proizvodnja, između ostalog, stvara više ugljen-dioksida nego ukupan transport na planeti). Da li se tu može nešto menjati? Kako na pojedinačnom i kolektivnom nivou, kratkoročno i dugoročno, probuditi veću solidarnost?

 

Na sreću, istraživanja pokazuju da potencijal za međugeneracijsku solidarnost nije ograničen, kako se na prvi pogled može činiti. Povećavanje bliskosti i identifikacije kroz generacije može ponuditi sredstvo pomoću kojeg se egocentrizam može smanjiti. Uspostavljanje dugoročnih ciljeva, koje buduće generacije mogu na kraju da ostvare, podstiče sadašnje donosioce odluka na to da osećaju povezanost sa narednim pokolenjima, da razumeju vanvremenost koja vodi stvaranju nasleđa. Tako se, presekom intertemporalnih (ponašanja koja utiču na budućnost) i interpersonalnih (ponašanja koja utiču na druge ljude) aspekata, stvaraju dugoročni horizonti moći, koji daju priliku da menjamo iskustva i opcije i budućih generacija. Ključni faktor, dakle, koji utiče na međugeneracijsko dobročinstvo jeste briga za etičku prirodu nečijeg zaveštanja (engl. legacy) – nasleđa trajno vezanog za nečiji identitet – recimo, Alfreda Nobela.

 


 

Ipak, u svemu tome ostaje i dalje jedan već dugo zbunjujući paradoks u društvenim naukama – iako ljudi troše toliko vremena pokušavajući da zarade više novca, čini se da ih više novca ne čini toliko sretnijima. Novcem se, kaže pesma, ne može kupiti ljubav, ali da li Vam novac može kupiti sreću? Da, sve dok novac trošite na nekoga drugog – kaže istraživanje Poslovne škole Harvard, objavljeno u prestižnom časopisu „Science” (Nauka). Tako, prema rezultatima te studije o „tajni sreće”, kojom je rukovodio profesor Majkl Norman, davanje drugima, čak i veoma malih iznosa, može dovesti do povećanog blagostanja davaoca. Rezultati ukazuju i na to da namerne aktivnosti, u kojima ljudi angažovano i posvećeno odlučuju da se uključe u dobrotvorni rad, mogu da predstavljaju obećavajući put ka trajnoj sreći. Drugim rečima, način na koji ljudi odlučuju da troše svoj novac, u najmanju ruku je toliko važan koliko i to koliko novca zarađuju. Norton i kolege su ove rezultate dobili u tri različite studije: nacionalnom reprezentativnom istraživanju, terenskoj studiji neočekivanog trošenja (u ovom slučaju bonusa, koji su dobili zaposleni u jednoj kompaniji u Bostonu), i istraživanju u kojem su učesnici nasumično raspoređivani da novac troše na druge, a ne na sebe. Istraživači su se pitali: je li stvar nije u tome što novac ne može da kupi sreću, već jeste u tome što ljudi, jednostavno, ne troše na pravi način tako da bi bili srećniji? Potom je usledilo sledeće pitanje: da li ljudi mogu da budu podstaknuti na to da troše novac na neki drugačiji način, da otkriju domene u kojima ih novac može dovesti do sreće? I opet je rezultat studije potvrdio da novac „kupuje sreću” kada ga ljudi troše na druge (darujući prijatelje, dajući u dobrotvorne svrhe), a ne na sebe (kupujući nove televizore, kuće itd.).


Posebno važno je to da je relativni procenat novca koji ljudi troše na druge – a ne apsolutni iznos – predvideo njihovu sreću. U pomenutoj studiji o bonusima, na primer, veličina bonusa koju su ljudi dobili nije uticala na njihovu dugoročnu sreću. Procenat tog bonusa koji su potrošili na druge jeste povećao njihovo blagostanje. Otud, ljudi ne treba da budu bogati i doniraju hiljade dolara u dobrotvorne svrhe da bi iskusili blagodati prosocijalne potrošnje; male promene – mali iznosi koji se preraspodeljuju sa sebe na drugog – mogu napraviti razliku. Dodatno, veliko istraživanje je pokazalo da ljudi postaju srećniji kad se prebace iz veoma siromašne u nižu srednju klasu, ali da nakon tog trenutka uticaj dohotka na sreću postaje mnogo slabiji. Tako, iako mnogi veruju da samo posedovanje novca vodi do sreće, istraživanja sugerišu da je to slučaj samo ako se barem deo tog novca da drugima. Želja za osećajem smisla, vođena osnovnom ljudskom željom da budemo deo nekog većeg toka života, želja da svet postane bolje mesto zbog našeg boravka u njemu, daje nam putokaz ka onome što
doprinosi tome da se osećamo da smo vredni i važni. „Ako vas život slučajno blagoslovi talentom ili bogatstvom, vi ste odgovorni da te poklone koristite što pametnije možete”, napisao je Bil Gejts.


Dobrotvorne organizacije tradicionalno koriste ove motivacije za darivanje, a sa nedavno nastalim fokusom na uticaju blagodati darivanja na raspoloženje, na osećaj osnaženosti, radosti i inspiracije koje ono rađa, i kompanije mogu da budu mnogo više kreativne, da ukažu na prednosti „ličnog darivanja“, i time omoguće svojim ljudima da iskuse taj dobar osećaj, istovremeno povećavajući doprinos u dobrotvorne svrhe. Mnoge od njih svake godine doniraju paušalni iznos, pa bi mogle da razmisle o tome da taj novac podele svojim zaposlenima i osnaže ih da oni sami odaberu primaoca donacija, ili bar da svi zajedno odluče o tome. Takve inicijative nazivamo danas stvaranjem „prodruštvenog radnog mesta“, koje donosi koristi kako kompanijama, u obliku srećnijih zaposlenih, tako i društvu, povećanjem dobrotvornih davanja.


I da podsetimo, ključna pouka ranije pomenutog istraživanja jeste: sretniji ljudi daju više, a darivanje čini ljude sretnijima, tako da sreća i darivanje mogu delovati u pozitivnoj povratnoj sprezi – sretniji ljudi daju više, a onda postaju sretniji i daju još više. A to su svakako dobre vesti za sve nas.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Aleksandar Hangimana: Humana digitalizacija

Aleksandar Hangimana, Managing Shareholder SEE, ManpowerGroup

I u HR sferi prisutna je transformacija uloge od službe podrške zadužene za radnu disciplinu, obuke i motivaciju, ka biznis partneru koji upravljanjem ljudskim potencijalima direktno utiče na profitabilnost kompanije. Kako se ova transformacija sprovodi i koji su to novi zadaci koje HR preuzima?

 

Ukoliko pogledamo HR funkciju od njenih začetaka u prvim većim organizacijama i korporativnim sistemima uviđamo da se ta funkcija konstantno menja.

 

Ono što ohrabruje jeste to što u poslednjih 50-ak godina, od njenog formalnijeg postojanja, važnost HR funkcije je evoluirala od svojih primarnih funkcionalnosti, vezanih samo za administrativne aktivnosti, planiranje ljudskih resursa, do savremenog poimanja HR funkcije kao esencijalne i strateške funkcije u okviru svakog sistema, bilo ono mikro, malo ili pak srednje i veliko preduzeće.

 

Zadatak HR funkcije jeste da bude kompas i orijentir za rukvodstvo firme kad su u pitanju njeni najvažniji resursi i aseti, a to su njihovi zaposleni.

BRK_7747

HR danas podrazumeva razumevanje i kapacitet svoje funkcije da animira rukovodstvo firme, kao i zaposlene ka istom cilju, pa samim tim i zajedničkom benefitu. Ovo podrazumeva elevaciju autoriteta i važnosti HR funkcije, kako u očima poslodavca, tako i samih zaposlenih. Takvo shvatanje otvara vrata za pravo shvatanje HR funkcije kao funkcije partnera, koja podrazumeva objektivnost, stručnost, razumevanje biznisa, empatičnost prema ljudima, kao i razumevanje savremenih trendova, kako lokalnih tržišnih, tako i onih iz širih tokova regije ili globala.

 

 

Kada govorimo o liderima obavezno se pomene harizma, enerigija po kojoj su lideri prepoznatljivi. Kakva su iskustva online lideršipa i da li je to održiv koncept?    

 

Liderstvo je danas vrlo širok pojam i definicija, a često podložno samorazumevanju svake organizacije shodno svojoj internoj kulturi ili pak potrebi pa je nekad nezahvalno upuštati se u preciznije definicije. Situacija s koronom je dovela do fizičke distance i smanjenog prisustva hijerarhije u okviru fizičkog prostora, što implicitno dovodi do poteškoća organizacije i načina rada u kompanijama gde se liderstvo shvata vise u smeru autoriteta i kontrole zaposlenih.

 

U slučajevima gde je liderstvo shvaćeno kao pojam „role model”, obrazac po kom treba da se ponaša bilo ta osoba ili pak sistem vrednosti u kojima je integritet, timski rad, transparentnost i poverenje, „online lider“ može bez problema da obavlja svoju funkciju efektivno.

 

Harizma lidera, ili pak vrednosti koje on nosi, ne ograničava tzv. „new normal“ u kome je većinski deo biznisa u online režimu rada. Po meni, liderstvo znači kvalitet odnosa koji se bazira upravo na malopre pomenutom setu vrednosti, prema kome jedan lider ili menadžer razvija odnos sa svojom organizacijom i svojim neposrednim zaposlenima te samim tim novonastali režim funkcionisanja ne umanjuje njegov potencijal lideršipa.

 

 

Šta podrazumeva optimalni balans digitalizacije i “Human Centric” pristupa?      

 

Ako human centric razumemo kao pristup koji stavlja zaposlenog u centar sagledavanja jedne organizacije, kao i šta je dobro i optimalno za zaposlenog, onda digitalizacija treba da se iskoristi da omogući što lakše funkcionisanje ljudi u jednom sistemu, svakako ne da ga oteža.

 

Da bi se taj balans dostigao, neophodan je rad HR funkcija sa svim strukturama u firmi. Što je sistem veći i kompleksniji, to je zahtevnije da se proces digitalizacije setuje tako da bude optimalan i na korist svima.

 

 

Da li je digitalizacija promenila kriterijume na osnovu kojih procenjujemo TOP talente? 

 

Verujem da je digitalizacija donekle uticala na to da se oslanjamo manje na lični kontakt, susret i osećaj u procenama top kandidata, a samim tim smanjujemo „personal bias“ u proceni. Samim tim fokus se sve više stavlja na nepersonalne kriterijume, profesionalne assessment centre i druge assesment alate, kao i profesionalne provajdere. Dodao bih da je naš region i dalje tradicionalan u odnosu na neka druga tržišta ili regije sveta, tako da verujem da će takva digitalna, manje personalna interakcija biti kod nas organičena bar na neko vreme. Jedan i drugi pristup imaju svoje prednosti i mane, i zavise od specifičnosti industrije, kao i pozicije C-level pozicija.

 

 

Kako vidite budućnost procesa regrutacije?

 

Glavna promena u procesu regrutacije biće brzina i konkretnost procesa regrutacije u komunikaciji sa potencijalnim kandidatima, kako bi se uspela ispratiti kompleksnost tržišta u kome će postojati poljuljan balans između ponude i potražnje tržišta rada. Dosta različitih studija govori o budućem jazu između kvalitetne i profilisane dostupne radne snage i potreba na tržištu. Samim tim očekivano je da se proces regrutacije i selekcije kandidata transformiše u animaciju kandidata, kako bi se obezbedio neophodan kadar.

 

Iako naše lokalno tržište nije još u takvoj fazi u celosti, već delimično, takav razvoj stvari je vrlo uočljiv u nekim industrijama kod nas, gde postoji praktično trka poslodavaca za odgovarajućim profilima zaposlenih.

 

 

Kao jedina bitna kompetenicija za buducnost pominje se „naučiti da učiš”, ipak koje su top 5 veštine u katalogu veština za 21.vek?

 

Kako se svet ubrzo menja, a samim tim i poslovno okruženje, to definitvno zahteva dodatna razumevanja i, takoreći, nova znanja.

Uprkos svim trenutnim i budućim potrebama u kontekstu posla verujem da bazične veštine koje se tiču socijalne intelegencije u radu sa ljudima, razumevanje kulturne diverzifikacije, koja će biti sve prisutnija, a zatim i dobre artikulisane komunikacije – sve će to biti neophodne veštine za sve profesionalne role u svakoj organizaciji. Što viša funkcija u hijerarhiji zahtevaće što kompleksnije razumevanje ovih veština.

 

 

Postoji sve veći jaz između renumeracije CEO i ostalih zaposlenih. Sta se desava sa nivoom zarada? Koje zarade stagniraju, a koje se povećavaju? Da li se menja uloga CEO i njegov značaj za uspeh kompanije?

 

Postoje studije koje pokazuju  kako se „renumeration/wage gap” između najviše plaćene pozicije i najniže plaćene pozicije drastično uvećavao na štetu nižih pozicija dok CEO pozicije, što bi se reklo, idu „skyrocket high”. Ovo je posebno u Sjedinjenim državama slučaj, gde je taj opseg sa 22:1 pre 50-ak godina dostigao trenutno neverovatnih i do 222:1 u korist CEO pozicija. Evropski model je mnogo drugačiji i u sebi ima mnogo vise socijalnog karaktera, te time opseg ide između 10:1 do 20:1. Dakle, to su prosečne maksimalne razlike između najviše i najniže plate u okviru iste organizacije.

 

Kad je u pitanju Srbija i region, mi smo u okviru evropskog prosečnog opsega između 10–15:1 u korist CEO pozicija.

 

Što se tiče Srbije, u realnom sektoru u proteklih nekoliko godina rast primanja nije bio toliko vezan za CEO pozicije, već tržišno više za početni i srednji menadžment, ekspertske pozicije, dok su kod niže plaćenih pozicija, usled incijativa Socijalnog saveta, zarade poboljšane. To je dobro i lično smatram da taj segment zaposlenih treba još dodatno poboljšati.

 

Uloga i razumevanje CEO pozicije se razlikuju od kompanije do kompanije i treba da se poklapaju sa internim razumevanjem potreba kompanije i time kakav profil coveka je odgovarajući za takav posao.

 

Tako uviđamo različitost na tržištu kad su u pitanju opseg delovanja i mogućnosti prvog čoveka kompanije.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Dr Miloš Božović: Akademska tačka gledišta

Dr Miloš Božović, Vanredni profesor

Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu

Da li mislite da je ispravna metrika privrednog rasta, da li standard običnog građanina odražava statistiku rasta BDP-a? Šta najbolje oslikava standard običnog građanina?


Ovo pitanje je već duže vreme prisutno u društvenim naukama. S jedne strane, BDP meri koliko ljudi u jednoj privredi agregatno troše na robu i usluge. Samim tim, BDP po glavi stanovnika nam govori dosta o prosečnim prihodima i finalnoj potrošnji pojedinca, što zaista možemo asocirati sa standardom ili bar ekonomskim aspektom blagostanja. S druge strane, postavljanje rasta BDP-a, kao jednog od glavnih ciljeva ekonomske politike, podložno je kritikama koje se grubo mogu obuhvatiti u tri grupe (v. recimo Oulton, 2012).

u boji skracno

Prva od ove grupe kritika zasniva se na tvrdnji da BDP ne meri opšti kvalitet života pošto izostavlja njegove neekonomske aspekte, poput zdravstvene zaštite stanovništva, stanja životne sredine, ljudskih prava i sl. (Stiglitz et al, 2009). Trebalo bi da kritike ovde budu fer oko toga da BDP nikada nije ni zamišljen da bude metrika opšteg kvaliteta života, već samo novčane vrednosti dobara i usluga proizvedenih za namenu konačne potrošnje. BDP je stoga komponenta, a ne jedina metrika blagostanja. Uprkos tome, važno je napomenuti da se na uporednim podacima iz velikog broja zemalja jasno vidi visoka korelacija između BDP-a po glavi stanovnika i ostalih činilaca koje obično poistovećujemo sa životnim standardom. Fogel (2004) tako nalazi da potrošnja po glavi stanovnika, koja je tesno povezana sa BDP-om po glavi stanovnika, ima značajnu pozitivnu vezu sa očekivanim životnim vekom, a značajnu negativnu vezu sa smrtnošću novorođenčadi ili Ginijevim koeficijentom nejednakosti prihoda.

 

Druga grupa kritika insistira na tome da BDP zanemaruje raspodelu bogatstva. Wolff et al. (2012), recimo, pokazuju da u najrazvijenijim zemljama prosečno domaćinstvo od sedamdesetih godina prošlog veka naovamo ne uživa neke očigledne, direktne beneficije od privrednog rasta. Istovremeno, njihov nalaz pokazuje da je nejednakost među domaćinstvima progresivno rasla. Međutim, ova i slične studije su veoma osetljive na izbor alternativnih metrika koje se koriste kao ocena kvaliteta života, a za koje se ispostavlja da nisu robusne. Dodatno, BDP nije ni osmišljen da obuhvati pojedinačne efekte, već samo zbirne.

 

Treća linija kritike zasniva se na tvrdnji da iznad određene granice bolji ekonomski standard prestaje da čini ljude srećnijim. Ovo je poznati Isterlinov paradoks (Easterlin, 1974) iz koga se često izvlači pomalo opasna implikacija na ekonomsku politiku, kako bi trebalo potpuno zanemariti nastojanja da se postigne privredni rast i usredsrediti se na politike koje promovišu „sreću“. Intuicija kojom se brani ovaj paradoks je najčešće ta da iznad određenog nivoa dohotka ljudi počinju više da obraćaju pažnju na relativne prihode u odnosu na druge u svom okruženju (rodbinu, prijatelje, komšije), kao i na svoj društveni status. Ukoliko bi ovakva intuicija bila tačna, imali bismo društveni konsenzus (bar u ekonomski najrazvijenijim zemljama) o načinu redistribucije prihoda, umesto da taj aspekt fiskalne politike bude upravo jedna od ključnih razlika političkog delovanja. Studije nedvosmisleno pokazuju i da ljudi u proseku zaista cene sopstvenu apsolutnu potrošnju više od relativne, i da ne pokazuju tendenciju uvećavanja slobodnog vremena na račun vremena provedenog u radu (Oulton, 2012).

 

Ekonomisti već neko vreme pokušavaju da pronađu razne metrike kvaliteta života koje bi predstavljale alternativu BDP-u (recimo Weitzman, 1976), a u poslednje vreme su se tim nastojanjima pridružile i druge društvene nauke. Većina tih pokušaja rezultovala je u indikatorima koji ili visoko koreliraju sa BDP-om, ili barem koriste iste statističke podatke.

 


Udeo investicija u BDP se postepeno povećava i približava proseku CEE. Molimo Vas za komentar u vezi sa politikom investicija – da li biste nešto promenili i u kom pravcu (javnost, struktura, kriterijumi ocene uspešnosti)?


Udeo investicija u BDP je u porastu i to je u svakom slučaju veoma dobro. Idealno bi bilo da tu pojavu prati i unapređenje šireg institucionalnog okvira u kome funkcioniše privreda. Ova tvrdnja nije samo intuitivna, već je podržana obimnim empirijskim istraživanjima i ima vrlo merljiv efekat. Schumpeter (1934) je prvi pisao o značaju veze između stanja finansijskog sistema i ekonomske razvijenosti zemlje. Posebno je važan odnos finansijskih institucija i tržišta kapitala s jedne i makroekonomskih performansi privrede s druge strane (Levine, 2005). U zemljama poput naše taj odnos ukazuje na moguće pravce ekonomske politike.

 

Ekonomski razvoj je veoma direktno povezan i s kvalitetom pravnog sistema. Na primer, stepen zaštite poverilaca pozitivno korelira sa stepenom razvoja bankarskog sektora i finansijskog tržišta. Postojanje neizvesnosti u pogledu poštovanja ugovornih obaveza među privrednim subjektima ili visoki troškovi i dugotrajnost sporova vezanih za naplatu potraživanja, dovode do manje dostupnosti finansiranja i poskupljuju kreditiranje firmi (Japelli et al, 2005).


Investicije koje su statistički i medijski najuočljivije su najčešće one koje su usmerene ka velikim preduzećima i obično nisu sektorski diverzifikovane. Međutim, ne treba zaboraviti da je jedan od bitnih faktora rasta dostupnost finansiranja malih i srednjih preduzeća. Iako se sa sličnim izazovom suočavaju i ekonomski daleko razvijenije zemlje od naše, svako poboljšanje navedenih aspekata
kvaliteta pravne zaštite procesa naplate, posebno u kreditnim poslovima, a zatim i aktivnija uloga berze, kao alternativnog kanala finansiranja, može uticati pozitivno na unapređenje poslovne klime. Na taj način bi se povećala i baza investitora i skup preduzeća koji ima pristup finansiranju.

 

 

Molim Vas za komentar na samodovoljnost privrede Srbije u kriznim situacijama, a u kontekstu pandemije kovid 19? Koje lekcije smo naučili? 

 

Privreda Srbije je prilično otvorena i integrisana u evropske i svetske tokove razmene. Prema podacima Svetske banke (2019), odnos trgovinske razmene prema BDP-u 2019. je bio 112,6%, što je dosta iznad globalnog proseka od 60,4%. Ovo može biti i dobra i loša vest u kontekstu nastupajuće krize izazvane pandemijom SARS-Cov-2 virusa.

Da bismo analizirali lokalne ekonomske posledice krize, potrebno je prethodno sagledati nešto širu sliku. BDP Srbije je tokom proteklih pet godina bio u porastu, a stopa rasta u 2018. i 2019. je bila iznad 4% (Svetska banka, 2019). U odsustvu krize ovakav trend bi najverovatnijedoveo do rasta potrošnje, posebno u kombinaciji s prošlogodišnjim porastom realnih prosečnih zarada za 8,5%, relativno niskim vrednostima kamatnih stopa (mahom zbog niskih/negativnih referentnih stopa Narodne banke Srbije i Evropske centralne banke, kao i negativne vrednosti EURIBOR stopa) i prilivu od oko 3 milijarde evra doznaka iz inostranstva.


Reakcija privrede na krizu zavisiće od nekoliko faktora, globalnih i lokalnih. Na makroekonomskom planu, manevarski prostor Evropske centralne banke da daljim smanjivanjem referentnih stopa spreči recesiju u zoni evra ne postoji, pošto je bazna stopa već na nuli. Stoga se države EU, kao i Srbija, mahom oslanjaju na ekspanzivnu fiskalnu politiku (subvencije, poreske olakšice i sl). Istovremeno, EURIBOR stope su i dalje negativne. Nakon početka pandemije počele su da rastu, da bi od druge polovine maja ponovo krenule da padaju. Taj kratkotrajni porast može se interpretirati i kao posledica percipiranog uvećanja rizika na međubankarskom tržištu nezavisno od monetarne politike, a usled nepoznanica oko stvarnih razmera i efekata krize.


U Srbiji bi eventualni porast kamatnih stopa na kredite mogao da potekne od povećanog rizika kreditiranja preduzeća nakon krize, tj. uobičajenog kontracikličnog ponašanja kreditnih premija. U teoriji bi se porast kamatnih stopa mogao donekle ublažiti ekspanzivnom monetarnom politikom (zbog veoma niske stope inflacije u Srbiji postoji još prostora za to, doduše, ne previše, jer je referenta stopa NBS već veoma niska). Kroz fiskalni kanal, Garantna šema Ministarstva finansija, kao jedna od mera, mogla bi delimično ublažiti skok premija koje banke zahtevaju za povećani kreditni rizik.


Verovatno je da će glavni gubitnici krize, kako kod nas tako i u drugim zemljama, biti mala i srednja preduzeća, posebno ona u uslužnim delatnostima. To delom može biti uzrokovano skupljim finansiranjem poslovanja kroz bankarski kanal, koji ni u uspešnim godinama nije usmeravao primarnu pažnju ka ovom delu privrede, delimično i iz razloga o kojima smo diskutovali u prethodnom pitanju. Drugim delom, postoji opasnost i od pada likvidnosti šireg skupa činilaca u kreditnom lancu, koji su i u redovnim okolnostima problematični u brzini izmirivanja obaveza.


Iako realno uvećanje zarada i akumulirani prilivi načelno utiču povoljno na agregatnu tražnju, nije izgledno da samo ova dva faktora mogu da ublaže kaskadni pad kupovne moći. Sve će zavisiti od stvarnog intenziteta recesije. Privreda SAD je samo u drugom kvartalu 2020. pala za spektakularnih 31,7% po podacima Federalnih rezervi. Predviđanja za neke evropske zemlje takođe idu do negativnih dvocifrenih stopa u padu BDP-a, a samo prvi paket ekonomskih mera u Srbiji, po podacima Fiskalnog saveta i Ministarstva finansija, nosiće budžetski trošak od 11% BDP-a. Malo je verovatno da u takvim okolnostima neće doći do smanjenog odobravanja finansiranja poslovanja, a povećani kreditni rizik stanovništva usled recesije može rezultovati opet u dodatno uvećanim kamatnim stopama.


Kad sve uzmemo u obzir, teško je poverovati da se kriza može izbeći, iako će agregatni makroefekat verovatno biti izbalansiran između privrede i stanovništva. Integrisanost privrede u globalne tokove razmene je ekonomski veoma povoljno, ali ima i svoju drugu stranu – neumitno dovodi do prelivanja efekata globalne krize, posebno iz ekonomski najrazvijenijih zemalja koje su loše upravljale posledicama pandemije.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Slider

Bojan Žepinić: Deglobalizacija kao šansa za Srbiju i region

Bojan Žepinić, Rukovodeći partner u kompaniji TPA Srbija

Da li izazovi globalizacije navode na redefinisanje dosadašnjeg lanca snabdevanja?


Celokupno izmeštanje proizvodnih i dobavljačkih lanaca u Kinu i druge zemlje na Dalekom istoku se ispostavilo kao veliki rizik iz ugla proizvođača iz zapadnog sveta tokom „korona krize“. Izazovi, koji su postojali u tom smislu, tokom vrhunca pandemije u velikoj meri su već prouzrokovali razmišljanja na temu održivosti globalnih lanaca snabdevanja. Evropska privreda, ali i politički faktori, u prethodnom periodu bavili su se negativnim efektima globalizovane proizvodnje i procenom napora da se u Evropu vrati barem sistemski relevantna proizvodnja. Ovako nešto se već desilo u Evropi sedamdesetih godina ovog veka, kada se Evropa suočila s visokim cenama i nestašicama nafte i njenih derivata.

sajt boj

Drugi aspekt koji može usmeriti nove proizvodne kapacitete u region, a samim tim i u Srbiju, kao jednu od najagilnijih investicionih destinacija u istom, jeste okolnost da je „korona kriza“ otkrila ranjivost proizvođača koji su svoju proizvodnju bazirali na „just-in-time“ modelu upravljanja zalihama. Iako je ovaj model upravljanja zalihama nastao kao rezultat napora da se proizvedu visokokvalitetni i konkurentni proizvodi, uz minimiziranje troškova njihove proizvodnje, problemi s transportom zaliha tokom vrhunca pandemije će sigurno naterati velike proizvođače iz Evrope da regionalizuju svoje lance snabdevanja. Jer, ovde nije reč samo o ovogodišnjoj pandemiji, već projekciji da u globalizovanom svetu takve situacije mogu da se ponavljaju u određenim intervalima.

 

Ovaj trend može dovesti do fizički bliže i veće proizvodnje zaliha i s tim u vezi će se otvoriti i nove poslovne mogućnosti (npr. logistika, infrastruktura, izgradnja skladišnih objekata, itd).

 

Da rezimiramo, rešavanje izazova koji su se pojavili u „korona krizi“ će biti ogroman izazov u narednim godinama, što će stvoriti nove mogućnosti za preduzeća i nacionalne privrede u jugoistočnoj Evropi, samim tim i za Srbiju.

 

 

Pored tradicionalnih/standardnih uloga, kojoj od navedenih uloga rukovodilac finansija treba da posveti veću pažnju?

 

*Istraživanje je sprovedeno nad 55 finansijskih direkora lokalnih i globalnih kompanija koje posluju u Srbiji. Izvor: TPA Srbija
*Istraživanje je sprovedeno nad 55 finansijskih direkora lokalnih i globalnih kompanija koje posluju u Srbiji. Izvor: TPA Srbija

Tržišni trendovi i evolucija funkcije finansijskih direktora nalaže i redizajniranje odgovornosti i nadležnosti finansijske funkcije. Istraživanje ukazuje da postoji poteba za inoviranjem kako internih, tako i eksternih aspekata u radu. 41,6% ispitanika je izrazilo stav da treba veću pažnju da posvete organizacionoj transformaciji, 21,8 % big data i analizi, 18,2% osnaživanju digitalne pismenosti, a 18,2% većoj tržišnoj orijentaciji. Potrebe su vrlo diversifikovane, ali jasno ukazuju da je poželjno preispitivanje postojećeg modela rada.

 

Rezultati ankete koje je sprovela kompanija TPA Srbija ukazuju na to da 87,3% kompanija ne razmatra redefinisanje dosadašnjeg lanca snabdevanja, 10,9% još uvek planira nov način organizacije lanca snabdevanja, dok je 1,8% odlučilo da preusmeri snabdevanje sa globalnih na lokalne i regionalne dobavljače.

 

Srbija je, kada govorimo o periodu pred „korona krizu“, bila dobro pozicionirana i percipirana kao poželjna destinacija sa strane investitora i to je jedno od najvećih dostignuća naše ekonomije posle svetske ekonomske krize iz 2008. godine.

 

Na primer, u 2018. godini, Srbija je imala preko 100 projekata stranih „grinfild“ investicija i bila svrstana u vodeće destinacije za strane investitore u svetu, uzimajući u obzir veličinu ekonomije. To je ozbiljan kapital za naredni period i smatram da se uz fino podešavanje u odnosu na profil investitora kojima se obraćamo (tu pre svega mislim na stavljanje fokusa na visokorazvijene tehnologije, sa većom dodatom vrednošću) možemo, uslovno rečeno, okoristiti u postkriznom periodu.

 

Akcenat mora da bude i na zaštiti životne sredine, koja se rigorozno sprovodi na zapadu, i nije poželjno da dozvolimo da investitori dolaze u Srbiju jer im se gleda kroz prste, posebno ako imaju širi društveni uticaj ili zbog velikog broja zaposlenih ili uticaja na BDP ili izvoz. Na kraju, poslednji, ali i najbitniji korak, koji lokalno moramo da napravimo, jeste da dodatno unapredimo poslovni ekosistem i to mora da bude apsolutni prioritet za buduće uspehe u privlačenju novih stranih investitora. I ne samo to, već i da unapređeni sudski sistem, jednoobrazna primena pravnih propisa, efikasnost javne uprave, itd. budu instrument podsticanja nedovoljnih domaćih investitora, pre svega govorim o sektoru malih i srednjih preduzeća.

 


Kada očekujete da će ekonomske posledice krize iz
azvane Covidom-19 biti najvidljivije?

 

Brzina tržišnih promena utiče na dužinu vremenskog okvira u okviru koga se planira. Poznato je da su turizam, ugostiteljstvo, auto industrija, avio industrija među prvima osetile posledice krize. Sada se već prognozira o posledicama Covida-19 za industrije koje će ih sekundarno osetiti. 54,5% ispitanika smatra da će ekonomske posledice krize izazvane Covidom-19 biti najvidljivije tokom 2021. godine, 27,3% smatra da će to biti tokom druge polovine 2020. godine, 12,7% smatra da će biti tokom narednih 5 godina, a samo 5,5% smatra da će biti tokom 2022. godine.

 

Naši klijenti, uz par izuzetaka, nastavljaju sa investicijama ili započinju planirane. Svakako da je kod određenog broja privrednih subjekata, što potvrđuje i naša anketa, došlo do usporavanja u odnosu na investicione planove, ali to u nekim slučajevima i nije bila njihova odluka. Naime, u toku vanrednog stanja, pa i tokom leta, određene investicije, zbog epidemioloških mera ili ograničenja, tj. poteškoća kod dolazaka poslovnih ljudi iz inostranstva, jednostavno nisu mogle da se realizuju.


Pozitivno je to što su makroekonomski podaci koji dolaze iz nama najbitnijih privreda, odnosno od naših najznačajnijih poslovnih partnera, povoljnije od očekivanih. Takođe, većina tih država je ponudila izdašne pakete pomoći svojim kompanijama, te se kataklizmična predviđanja o ekonomskim kretanjima u narednih par godina izvesno neće ostvariti.

 

Ovo, međutim, ne znači da nas u narednih nekoliko godina ne očekuju i loše vesti. Ono što je izvesno je to da će određeni broj multinacionalnih kompanija posegnuti za reorganizacijom, koja će podrazumevati da se entiteti iz naše zemlje gase i aktivnosti koje su ti entiteti obavljali pripajaju nekoj od jakih regionalnih zemalja u tim grupama ili snažnom lokalnom partneru. Takođe, za očekivati je i da će domaći poslovni sistemi, posebno oni u ranjivim industrijama ili oni koji su „korona krizu“ dočekali sa prenapregnutim finansijama imati ozbiljne probleme u narednih par godina. Jednostavno, domaći sektor malih i srednjih preduzeća nema kapacitete, a tu pre svega mislim na obezbeđivanje potrebne likvidnosti da se u dužem vremenskom periodu nosi sa izazovima umanjenog obima poslovanja.

 


Šta znači, iz Vašeg ugla, dolazak Američke finansijske korporacije (DFC) u Srbiju?


Prema zvaničnom saopštenju za medije, koje je Američka finansijska korporacija (DFC) izdala 15. septembra 2020. godine, najavljeno je da će se ta organizacija u Srbiji pre svega baviti izgradnjom auto-puta Beograd–Priština. Postoje neke nezvanične najave da će aktivnosti te organizacije obuhvatiti i druge ekonomske teme (energetika, upravljanje otpadom, socijalno preduzetništvo, itd). Ono što se meni čini bitnim jeste to da je dolazak DFC-a potencijalno značajan podsticaj za dolazak novog talasa komercijalnih američkih investitora. Mislim da je nepotrebno napominjati da su upravo američke kompanije te koje postavljaju najviše globalne standarde u gotovo svim industrijama.

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Scroll to top