Da li je CEO ili je pola?

Tim pre što je sama rola CEO tokom svih ovih godina, od kada rukovodim timovima i kompanijama, i u mojim očima počela da dobija sve više slojeva i tumačenja. Ili je to više posledica godina iskustva, pa je i samim tim, bila predmet mojih čestih razmišljanja na temu – kako dalje? I na neki način, uzimajući u obzir sve izazove, osim činjenice da je morala da ima fokus na posao i poslovne rezultate, lagano, ali sigurno CEO rola je ulazila i u segmente upravljanja finansijama, ljudima, operacijama, logistikom – praktično dodirivala sve segmente kompanije, na jači ili slabiji način, ali bez nedoumice dodirivala.

U tom smislu, koliko god da mislimo da je moguće i dalje zamišljati glavnog komandanta koji, sam na uzvišenju, zahvaljujući svojim izuzetnim sposobnostima i moćima, superiorno rukovodi svojim bitkama uvek pobeđujući – realnost nas neumitno demantuje, samom činjenicom da su se novi momenti u poslu, brzi razvoj digitala, ali i ljudskih resursa, sve jasnije i sve glasnije počeli podebljavati C sloj novim funkcijama koje su očigledno bile potrebne – CDO, CPO…

I ne sporim – postoje još uvek dominantne i kompanije i lideri koji su glavnokomandujući i kod kojih je između njihovog imena i imena kompanije znak jednakosti, i možda će oni i dalje, zarad, ako ništa drugo, dobrog marketinga, ostati pri tom „set up-u”, ali je sve više evidetno da se mnogi okreću drugim modelima.

A da bi uopšte moglo doći i u tom segmentu do evolutivne promene, kao što se već intenzivno dešava na nižim nivoima organizacije, potrebno je, na neki način, razmotriti preduslove za stvaranje „podeljene odgovornosti”. Za neke stvari se preduslovi već neko vreme kreiraju, i velike kompanije su na neki način, unutrašnjom organizacijom i rešili pitanje „podele posla”, ili podele odgovornosti za donošenje adekvatnih odluka. Doduše, više da bi napravili kontrolne mehnizme održivosti i podelili rizike i izbegli preveliku koncentraciju moći pod jednim čovekom – i u tom smislu, većina velikih sistema ima koodlučivanje, kada su u pitanju biznis, ljudi i finansije – pa je, recimo, za određeni nivo plaćanja potreban potpis i CEO i CFO.

Međutim, to je, iskreno rečeno, više pobadanje šipova u već postojeću organizaciju sa jasnim ciljem pojačavanja bedema tvrđave, nego omogućavanje, recimo, boljeg letenja i većeg razvoja. Tako da bi se u ovom novom kontekstu, više moglo govoriti o uspostavljanju šampionskog tima koji ima nekoliko velikih zvezda. I ne znam da li ste primetili – čak i u sportu, da biste imali tim pobednika – nije više dovoljno imati JEDNOG igrača, morate imate NEKOLIKO vrhunskih, komplementarnih da bi se ostvarila DOMINACIJA. I ta slika se sada kreira i u poslu. Organizacije nužno prave takav „setup”, iako ga samo neke nazivaju „ko-CEO” funkcijom.

Tu se sad vraćamo na preduslove. Organizaciono – to ne bi trebalo da bude problem. Razmislite. Suštinski je potrebno izabrati najpre ljude, jednog ili više njih – sa kojima se deli funkcija. Potom, u skladu sa poslovnim ciljevima, postaviti prava očekivanja od CEO tima. Iz toga sledi definicija uloga i odgovornosti, praćena adekvatnom raspodelom autoriteta – pažljivo čuvajući grupnu CEO ODGOVORNOST.

I opet, nekako po prirodi stvari, vraćam se na analogiju sporta – bez obzira na to da li govorimo o dvojcu u veslanju ili basketu 3×3, ili nečem još kompleksnijem – organizacija je moguća. Priprema i koordinacija je esencijalna. I empirijski je dokazana. Samo se osvrnite na organizacije koje su izuzetno uspešne, a već su počele da to sprovode u delo – kao što je Netflix, recimo.

Ono što ja tu vidim kao izazov krije se u detaljima. Jer izazova je mnogo, a tanka linija uspeha zahteva mnogo rada, mnogo strasti i posvećenosti, mnogo davanja. I tu je nužno naglasiti upravo te nemerljive začine svih tih uspešnih timova. Jer ne možete pretvoriti u KPI-jeve vašeg biznisa emotivna stanja. Ali ih možete, kao i svaku osetljivu biljku, brižljivo gajiti u kulturi pojedinca, grupe, kompanije, porodice. I deliti tu emociju da biste dobili dugoročne rezultate.

Da bih vam dočarao to razmišljanje – vratiću se jedan korak unazad i poslužiću se sa još jednom analogijom, polazeći od jedne pretpostavke – Sve u životu je Gausova (Normalna) raspodela. U tom smislu, i organizacije i pojednici imaju uzlazne putanje u jednom delu svog razvoja, i želja im je, kako pojedincu tako i organizaciji, da što duže zadrže tu uzlaznu liniju. Kada razmatrate teoriju, u biznisu to zovu „how to reinvent the business”, a u karijeri pojedinca – „kako da dođem na sledeću poziciju”, u oba slučaja – na još višem nivou. A statistika je neumitna, i ta kriva nužno u pojedinim trenucima opada. E sad, trauma spoznaje – i pojedinca, i kompanije, da se suočavaju sa opadanjem dovodi do pitanja – kako se izboriti sa tim? A da vam dočaram sliku o kojoj pričam, ispričaću vam još jednu priču. Na skupu u Kanu, pre desetak godina, na izvrsnom predavanju koje je držao jedan bivši CEO globalne kompanije, pred publikom u kojoj je sedelo više od 400 CEO-va koji su nosili preko 500 milijardi biznisa – predavač je kontinuirano ponavljao sledeću scenu – A gore je hladno i gore ste sami! – poentirajući kroz svoju poučnu priču o CEO pogledu i izazovu, nešto sa čim se svaki čovek u toj sali svakodnevno suočava.

I logično je, kada ste mlađi, vaša kinetička energija je veća, krećete se većom brzinom i više uživate u tome nego u detaljima pored puta. I takmičite se, i na vas se uvek utiče na individualnom nivou. Zato i u timskim sportovima je najteže postići dobar balans. I uglavnom primate, a mnogo manje dajete. Onda vremenom, naučite da uživate u davanju, pojave se neki drugi prioriteti, vaša energija se više konvertuje u potencijalnu, manje trčite, a više posmatrate. Suštinski, više dajete. I ako se zagledate – opet ćete videti Gausovu raspodelu. Isto je i sa rolama. I nije bitno da li vam piše da ste CEO ili ne. Bitno je šta DAJETE. I bitno je da postoji odlučnost da to davanje podelite i sa ostalim kovlasnicima titule i bez obzira na formalnu podelu, znaćete da ste na dobrom putu kada možete da se opustite, jer znate da je tim oko vas.

I da vam kažem – ja naprosto ne verujem da bilo ko od nas želi da bude sam i da mu je hladno. I duboko verujem da je CEO posao timska igra. I da od vas zavisi kako i kuda dalje. Ali i da je budućnost u davanju i pravljenju „ko-CEO” funkcija, makar ih formalno morali zvati drugačije. Jer DOBRE kompanije čine LJUDI. Oni koji veruju, koji imaju emociju i strasti, želju da daju i doprinesu. I ako vide da je njihov CEO jednako predana i emotivna i strasna osoba, koja vodi slušajući, i voli da daje, ali i da pokaže, onda za takve kompanije nema zime. Jer onda on nije CEO, on je DEO.