Slider

Goran Laketić: Zdravlje kao ekonomski resurs

Goran Laketić, Immunology & Specialty Care manager at Abbvie d.o.o. Beograd

Zdravlje, prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije (SZO), je stanje kompletnog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i nemoći (slabosti) pojedinca. Prilikom usvajanja globalne strategije “Zdravlje za sve”, SZO je prihvatila pragmatičan stav o zdravlju kao “sposobnosti za vođenje ekonomski i socijalno produktivnog života”, što bi moglo da dovede do zaključka da je jedan od bitnih preduslova zdrave ekonomije jedne države nivo ili stanje zdravlja nacije.

 

Svaki pojedinac može puno uraditi po pitanju sopstvenog zdravlja kroz negovanje i sprovođenje zdravih svakodnevnih navika u smislu fizičke aktivnosti, vežbanja, adekvatnog i dovoljnog sna, uz redukovanje i izbegavanje nezdravih aktivnosti i situacija kao što su: pušenje, preterano konzumiranje alkohola ili loša kontrola stresa.

Goran Laketić

Znači, neki od faktora koji ugrožavaju zdravlje pojedinca su u domenu samog pojedinca, a drugi, na koje često previše ne obraćamo pažnju, su uslovljeni pristupom društva odnosno donosioca odluka prema celokupnom zdravstvenom sistemu kao što su: organizacija zdravstvene službe, dostupnosti zdravstvenih usluga, dijagnostike i lečenja, nivo investiranja u zdravstveni sistem, razumevanje potrebe za stalnim usavršavanjem zdravstvenih radnika, poboljšanjem organizacije i funkcionisanja sistema, digitalizacija zdravstva, prihvatanje inovacija i svakako efikasnim, savesnim odnosom prema finansijama koje jedno društvo izdvaja za zdravlje nacije. Pored svega ovoga, zdravlje ne može i ne sme biti odgovornost isključivo sistema, već je i odgovornost pojedinca.

 

Prema SZO, jedan od većih problema vezanih za zdravstveni sistem, njegovu efikasnost i dostupnost su tzv. socijalne determinante (social determinants). Prema njihovim navodima:

 

“Socijalne determinante zdravlja su uslovi u kojima su ljudi rođeni, odrastaju, žive, rade i stare. Ovi uslovi mogu uticati na priliku svakog pojedinca da bude zdrav, na njegov/njen rizik od obolevanja te na životni vek. Socijalne neravnopravnosti u zdravstvu – razlike, koje je moguće izbeći, u zdravstvenom statusu raznih grupa unutar jednog društva – su one koje na kraju rezultiraju nejednakom preraspodelom socijalnih determinanti unutar nekog društva. Socijalni činioci zdravlja i zdravstvenih neravnopravnosti, podložni su promenama putem zakonskih okvira i intervencija donosioca odluka u jednom društvu.”

 

Pored ličnih i društvenih faktora koji determinišu zdravlje pojedinca/nacije, postoje i drugi faktori koji bitno utiču na zdravlje, a mogu biti uslovljeni genetskom predispozicijom, kao i drugim faktorima koji se tiču životne sredine kao što su fizičko-hemijske karakteristike podneblja (kvalitet vode, vazduha, zemljišta), kvalitetom hrane, dispozicijom otpadnih materija, uslovima života i rada (buka, uslovi rada, zaštita na radu itd). Zato se i nameće pitanje da li je moguće kod procene isplativosti investicija u privredu izračunati i cenu koju plaća zdravstveni sistem kroz potencijalno negativan uticaj razvoja industrije na životnu sredinu, a samim tim indirektno i na zdravlje građana? I na kraju, uzimajuci sve gore navedene faktore koji utiču na zdravlje pojedinca, ali i društvo u celini, nameće se jedno pitanje – da li je uopšte moguće napraviti izračun cene zdravlja svakoga od nas?

 

Dodatno, zanimljiv aspekt priče o povezanosti između zdravstvenog sistema i ekonomije neke države je prevencija. Kao što je prethodno navedeno, svaki pojedinac ima svojevrsnu odgovornost za vlastito zdravlje i, u tom smislu, sistem ne može snositi kompletnu odgovornost. Međutim, sistem svakako može, pa čak i treba, delovati maksimalno posvećeno prema projektima koji se tiču odgajanja dece, odnosno edukacije odraslih po pitanju prevencije i obraćanja pažnje na vlastito zdravlje. Konkretnije, podsticanje teme zdravih navika, odnosno zdrave ishrane i usmeravanje javnosti ka vežbanju, sportu ili bilo kom drugom obliku fizičke aktivnosti, moglo bi doprineti boljem shvatanju ozbiljnosti i važnosti prevencije. U idealnom scenariju, bilo bi dobro organizovati i sistem lako dostupnih, preventivnih sistematskih pregleda za svakog pojedinca, barem jednom u par godina. Obavezni skininzi, preventivni pregledi, otkrivanje bolesti u ranoj fazi, dugoročno dovode do značajnih ušteda u zdravstvenom sistemu, a populaciju približavaju “idealno zdravoj” i radno sposobnoj.

 

Ono što na globalnom nivou može biti dobra vest je da uskoro treba da se objavi analiza ekonomije prevencije bolesti. U njoj se ispituju konkretni dokazi koji služe kao snažan argument u prilog većeg ulaganja u unapređenje zdravlja i u mere za prevenciju bolesti, sa ciljem veće dugoročne isplativosti i boljih rezultata odnosno ishoda bolesti.

 

Konkretni, naučni dokazi o povezanosti prevencije zdravstvenih problema i ekonomskog prosperiteta države mogli bi podstaći i neke nove inicijative, bilo na globalnom ili lokalnom nivou, koje bi dovele do veće dostupnosti zdravstvenih usluga i većeg procentualnog izdvajanja iz bruto nacionalnih dohodaka država u zdravstvo.

 

Dolaskom COVID-19 pandemije, koja je dodatno ugrozila stanovništvo, na površinu su isplivale sve slabosti zdravstvenih sistema u celome svetu, a onda i jedan ključni faktor – kako sačuvati zdravlje nacije. Zdravlje kao resurs bez kojeg ni najrazvijenije ekonomije na svetu ne mogu održati nivo razvoja (trendove rasta) ukoliko nedovoljno investiraju u zdravlje cele populacije. Odavno je poznato da zdravlje pojedinca ustvari predstavlja zdravlje porodice kao najmanje celine jednog društva, jer briga za drugoga oduzima dragocene resurse – vreme, novac, emocije. Kako je porodica osnovna ćelija jednog društva, onda se na osnovu logike lako zaključuje da je zdrava porodica preduslov zdravog društva odnosno sine qua non radno produktivnog stanovništva (i u fizičkom i u mentalnom smislu).

 

Zdravstveni sistem nije samo potrošač državnih resursa. On je istovremeno i pokretač ekonomskog razvoja kroz istraživanja i investicije. Pored toga je i značajan poslodavac sa velikim spektrom različitih poslova koji se deo njega (zdravstveni radnici, finansije, pravnici, administracija), dok značajno doprinosi i prihodima koji se kroz njega slivaju u budžete bolnica, instituta, a svakako i u budžete poreskih uprava.

 

Sa druge strane, očuvanje zdravlja stanovništva veže uz sebe i brojne troškove koji se ne percipiraju kao direktni uticaj zdravlja na ekonomiju države. Primeri, troškovi vezani za bolovanje, odnosno radnu (ne)sposobnost pojedinaca za sobom povlače potrošnju finansijskih resursa koji ne spadaju samo u domen zdravstvenog sistema, već se često tiču drugih sistema (sistema socijalne pomoći i drugih, usko povezanih oblasti).

 

Poslednjih godina, sa sve većom pojavom migracija stanovništva od istoka ka zapadu, iz siromašnih i neuređenih država ka zapadnom bogatijem i uređenijem sistemu, male države ograničenih kapaciteta u ljudsko-ekonomskom smislu su se našle na ozbiljnoj prekretnici – kako održati ekonomski razvoj uz gubitak (najčešći) radno sposobnog stanovništva? Da li je jedan od razloga migracije i potreba za životom u državama koje garantuju bolje uslove u smislu zdravstvenog osiguranja i prava koja proizilazie iz toga?

 

Dostupnost kvalitetnijeg zdravstvenog sistema u zapadnim zemljama može za sobom vući i povećane troškove za pojedinca, s obzirom da davanja za zdravstvo mogu biti i nekoliko puta veća nego što je to slučaj na našim prostorima. Uzimajući u obzir i viši standard života zapadnih zemalja, intervencije u zdravstveni sistem koje bi mogle zemlje jugoistočne Evrope predstaviti kao atraktivnije za život potencijalnim inostranim (investitorima) radnicima mogle bi biti dobrodošle. Naime, u svetu sve veći odjek imaju, tzv. digitalni nomadi. Tačnije, reč je o radnicima koji rade za inostrane kompanije, a radni zadaci omogućavaju im da svoj posao obavljaju bilo gde iz sveta, što oni uveliko koriste, provodeći duže vremenske periode u manje razvijenim zemljama sveta. Opisani pristup uslovljava da digitalni nomadi svoj novac, zarađen u inostranim kompanijama, koriste za potrebe života u zemljama u kojima borave, što predstavlja svojevrstan direktni priliv svetskog novca u lokalne oblasti. S tim na umu, uz unapređenje zdravstvenog sistema, bilo kroz reforme ili specificne inovacije, moguće je ekonomski snažne pojedince privući ka životu u Srbiji.

 

Na zdravlje se u budućnosti ne može i ne sme gledati samo kao na budžetsku stavku u potrošnji, već kao na vrednost koja se mora čuvati i konstantno unapređivati. Ako uzmemo u obzir trenutni nivo tehnološkog razvoja uz investicije u nauku i istraživanje, uskoro bismo mogli biti svedoci izrazitog napretka u mnogim zdravstvenim oblastima gde su do sada rešenja bila neefikasna ili nezadovoljavajuća. Takođe, svi mi koji smo učesnici zdravstvenog sistema jedne zemlje, moramo uložiti maksimum kako bi dostigli najbolji mogući nivo zdravstvene zaštite svakog pojedinca bez obzira na lične preference svakoga od nas. Uveren sam da put ka prosperitetnijem i zdravijem društvu vodi kroz brigu o zdravlju i blagostanju svakog pojedinca. Da li ćemo poruke naučene tokom ove epidemije umeti da pretvorimo u dugoročna rešenja zavisiće isključivo od nas samih, od naše želje i volje da idemo u korak sa svetskim standardima i dostignućima.

 

Uzimajući sve gore navedeno u obzir, sve relevantne činioce, tehnološka rešenja i znanja, možemo i moramo uraditi više. Zdravlje je danas, a siguran sam da će i u budućnosti biti, tema u centru svih dešavanja.

 

RS-ABBV-210071, novembar 2021

NASLOVNA

O NAMA

AKTIVNOSTI

BUSINESS NEWS

PARTNERI I PRIJATELJI

GALERIJA

  • Mihajla Pupina 100, 11000 Beograd
  • office@bci.rs; prijava@bci.rs
  • 011/ 123-45-67; 064/123-4567

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Scroll to top