Put kojim se ređe ide
Izvor: Danilo Plavšin, Founder, Imperio
Koja je bila prelomna tačka da se odlučite za preduzetnički put gotovo od samog početka Vaše karijere?
Mislim da ne bih mogao do konkretizujem određenu situaciju ili okolnosti koje su me navele da prelomim da postanem preduzetnik u Srbiji. Spletom okolnosti (ličnih i poslovnih) sam odlučio da osnujem firmu, iako u početku nisam imao nameru da to bude moj dugoročni poslovni put. Vremenom, kako je tržište prihvatalo naš rad i našu ponudu i kako sam ja razumevao tržište (pogotovo srpsko), bio je izazov da ostanem na tom putu, a moja potreba za stvaranjem me je stalno podrivala da nastavim da se borim.
Kako ste prevazilazili izazove / dečije bolesti koju obeležavaju startape u prvih nekoliko godina poslovanja?
Rekao bih da izazovi ili dečije bolesti nikada ne prestaju, nego kao i kod života ljudi, kako starimo i kako prolaze godine, neophodno je da se više pazimo kako bismo izbegli bolesti. Tako je i sa poslovanjem, sa povećanjem obima posla, broja zaposlenih, broja projekata kao i klijenata susrećemo se sa sve većim i većim izazovima za koje bih glavno oružje naveo strpljenje.
Trudim se, a takva mi je i priroda, da kada naiđem na izazov (što je vrlo često) ne reagujem burno, nego pružim svoj maksimalni doprinos da dođemo do rešenja, a onda pustim da se stvari same odvijaju. Pored toga, potrebno je formirati i dobar tim i ulagati u ljude, čak i kada mislite da to niste u mogućnosti. Zadužite se da biste priuštili dobrog saradnika, obučite ga, kako biste mu sutra prepustili deo posla. Mislim da je to prepuštanje ili delegiranje autoriteta jedan od važnijih koraka kako bi biznis mogao da raste.
To sam uvideo već na početku karijere (mada mi kao perfekcionisti i vrlo često „control freak“-u nije bilo lako da to implementiram u poslovanje svoje firme), to je korak koji će u prvom tomu rešiti određenu sitaciju, a u trećem i četvrtom ćete imati kolegu koji će samostalno voditi jedan od vaših projekata i rešavati izazove kojih će uvek biti.
Mlađe generacije sve manje imaju idole. Ko su Vaši idoli i zašto?
Ne znam da li bih mogao da kažem da imam idola ili idole. Više mi određeni ljudi služe kao inspiracija i tu bih mogao da navedem Fil Najta, osnivača kompanije „Najki“. Kroz njegovu knjigu „Umetnost pobede“ sam potvdio svoj unutrašnji glas kojim se često vodim (makar i na štetu), a to je da ukoliko zaista želite, verujte, trudite se, dodatno i dodatno se trudite, prilično je izvesno da uspe.
U određenom trenutku će stvari verovatno krenuti nizbrdo (često i van naše kontrole), ako i tada zadržimo veru, udahnemo i nastavimo dalje, uspeh je neminovan. Sa druge strane, uspeh je neretko i teret. I prilično je, u najmanju ruku legitimno, odustati kada shvatimo da bez obzira što smo nešto ostvarili da to nije naš srećan izbor. Kada se jave takve misli, čovek treba da se vodi i umom ali i unutrašnjim glasom, jer ovo drugo obezbeđuje nešto mnogo validnije od stvorene vrednosti kroz posao, a to je mir.
Dodao bih da pod odustajenjem ne mislim na vrstu izbora poslovnog puta, ali treba znati da ako u određenoj oblasti nismo dovoljno dobri, ne znači da u nekoj drugoj ne možemo biti bolji ili pak najbolji.
Koji bi bio vaš savet za početnike u sopstvenom biznisu?
Ne volim mnogo savetovanja, više volim razgovore. Koliko ko upije i ponese iz razgovora sa određenom osobom, toliko je karata poneo da krene na put preduzetništva ili nekog drugog stvaranja. Mislim da je potrebno imati ideju, razraditi je, slušati sebe, razgovarati i slušati i druge i krenuti. Kao i sa dijetama, treninzima ili početkom ili prekidom neke druge nove ili stare navike, nije lako krenuti. Kada krenete, ne odustajte. Verujte, želite, maštajte I najvažnije radite. Kao preduzetnik morate mnogo da radite. Ja sam se na primer odrekao svoje mladosti u smislu izlazaka, druženja, prosto slobodnih trenutaka koje uglavnom vezujemo za mladost. Ja sam radio. Nije mi bilo bitno da li dolazim na posao u 6, 7 ili 10, da li ostajem do 17 ili 21h ili 1 posle ponoći, ja sam radio. Isto tako sam, bez obzira što sam bio na početku, odredio sebi šta će mi biti izduvni ventil ili takozvano relaksiranje ili punjenje baterija. To su u mom slučaju putovanja.
Dakle, stvorite ideju (ne mora nužno da bude nešto inovativno), poverujte u tu ideju i sebe, poverujte u kolege, radite, mnogo radite i obavezno nađite način da se opustite.
Šta je bilo najveće prijatno, a šta najveće neprijatno iznenađenje na tom putu?
Moje najveće prijatno, a ujedno i neprijatno iznenađenje u poslu je spoznaja konstantne neophodnosti da se bavite ljudima, tj. različitošću njihovih karaktera. Znate, studirate ekonomiju, osnujte firmu koja se bavi projektovanjem i opremanjem enterijera, kao I izvođenjem radova, a ključ vašeg uspeha je psihologija, kako bavljenjem samim sobom, tako i bavljenjem psihologijom ključnih stejkholdera.
Naša delatnost se zasniva na bliskom odnosu sa ljudima radi stvaranja zajedničkog rezultata (što bi u našem slučaju bilo stvaranje idealnog životnog ili radnog prostora) i naš zadatak je da za početak oslušnemo tržište, zatim potrebe i želje klijenata, da uvidimo čime raspolažamo i da stvorimo model koji će tu ideju pretvoriti u delo. Neretko su resuri ograničeni u odnosu na postavljeni cilj, ali to je put kojim se ređe ide.
